USTAVNI SUD

KI82/23, Podnosilac: Miradije Gashi Sheremeti, Ocena ustavnosti presude  [ARJ-UZVP. br. 82/2022] Vrhovnog suda, od 3. novembra 2022. godine

KI82/23, Rešenje o neprihvatljivosti od 30. januara 2024. godine, objavljeno dana 18. marta 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, jednakost pred zakonom, pravo na rad i obavljanje profesije

 Okolnosti konkretnog slučaja proizilaze iz zahteva podnositeljke zahteva da bude vraćena na svoje radno mesto u KAŠ-u. Podnositeljka zahteva je bila zaposlena u KAŠ-u u Peći, na radnom mestu službenika za ekonomske poslove. Direktor KAŠ-a u Peći joj je izrekao pismenu opomenu zbog toga što je napustila radno mesto, a da nije opravdala svoj odlazak. Nakon tri pismene opomene koje joj je izrekao, direktor KAŠ-a u Peći je podneo Disciplinskoj komisiji KAŠ-a zahtev za pokretanje disciplinskog postupka protiv podnositeljke zahteva. Disciplinska komisija KAŠ-a je izrekla podnositeljki zahteva disciplinsku meru “prestanak radnog odnosa”. Podnositeljka zahteva je protiv odluke Disciplinske komisije uložila žalbu Komisiji za rešavanje sporova i žalbi KAŠ-a, a ova poslednja je odbila njenu žalbu i potvrdila odluku Disciplinske komisije.  Podnositeljka zahteva je izjavila žalbu NNOCSK-u protiv odluke Komisije za žalbe, ali je njena žalba odbijena.  Podnositeljka zahteva je podnela Osnovnom sudu tužbu protiv odluke NNOCSK-a, kojom prilikom je njena tužba usvojena, a predmet vraćen NNOCSK-u na ponovno suđenje i odlučivanje.  Protiv odluke Osnovnog suda, NNOCSK je uložio žalbu Apelacionom sudu, a ovaj je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio odluku Osnovnog suda.  U postupku ponovnog odlučivanja, NNOCSK je ponovo odlučio da odbije žalbu podnositeljke zahteva i ostavio na snazi odluku Komisije za rešavanje sporova i žalbi.  Podnositeljka zahteva je ponovo protiv odluke NNOCSK-a podnela tužbu Osnovnom sudu, koja tužba je odbijena od strane Osnovnog suda.  Protiv odluke Osnovnog suda, podnositeljka zahteva je izjavila žalbu Apelacionom sudu, a ovaj poslednji je odbio njenu žalbu kao neosnovanu i potvrdio odluku Osnovnog suda. Podnositeljka zahteva je podnela Vrhovnom sudu zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke kojim je osporila odluku Apelacionog suda, a Vrhovni sud je odbio taj zahtev kao neosnovan.

Sud je primetio da se radi o dva postupka, odnosno (i) postupku povodom žalbe podnositeljke zahteva u odnosu na disciplinsku meru “pismena opomena” i (ii) postupku povodom žalbe podnositeljke zahteva u odnosu na disciplinsku meru “prestanak radnog odnosa”.

Što se tiče prvog postupka, Sud je primetio da je podnositeljka zahteva nakon prijema odluke [A 02/268/2014] NNOCSK-a od 8. jula 2014. godine, podnela žalbu Osnovnom sudu, ali Sud iz spisa predmeta primećuje da podnositeljka zahteva nije priložila nijednu odluku sudova i da nije jasno da li je stvar rešena pred redovnim sudovima.  S tim u vezi, Sud naglašava činjenicu da su svi navodi podnositeljke zahteva o povredama zakona od strane NNOCSK-a, mogli biti ispitani tokom redovnog postupka od strane redovnih sudova.

Prema tome, Sud nalazi da je podnositeljka zahteva podnela svoj zahtev Ustavnom sudu pre nego što je iscrpela sva delotvorna pravna sredstva, odnosno da u domaćem zakonodavstvu postoje delotvorna pravna sredstva koja su bila na raspolaganju pred redovnim sudovima u odnosu na navodnu povredu.

Što se tiče drugog postupka, Sud je primetio da se suština navoda podnositeljke odnosila na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešno tumačenje važećih zakona od strane redovnih sudova.

U vezi ovih navoda, sud je konstantno isticao da nije uloga ovog Suda da preispituje nalaze redovnih sudova koji se odnose na činjenično stanje i primenu materijalnog prava i da on sam ne može da ocenjuje zakon koji je opredelio neki redovni sud da donese jednu određenu odluku za razliku od drugih koje je mogao da donese.  Kad bi bilo drugačije, Sud bi postupao kao sud „četvrtog stepena“, što bi rezultiralo prevazilaženjem granica uspostavljenih njegovom jurisdikcijom.

Sud je ocenio da je pitanje utvrđivanja činjeničnog stanja stvar koju rešavaju redovni sudovi u okviru svojih dužnosti i prerogativa za utvrđivanje činjeničnog stanja i primenu materijalnog i procesnog prava u pojedinačnim slučajevima i da se s tim u vezi ne može reći da su povređene procesne garancije iz člana 31. Ustava.  Pored toga, redovni sudovi su objasnili da su radnje podnositeljke zahteva bile u suprotnosti sa Zakonom o civilnoj službi i da su mere protiv nje preduzete na osnovu važećih zakonskih odredbi.

Sud je zaključio da navodi podnositeljke zahteva o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje usled pogrešnog utvrđivanja činjeničnog stanja, zagarantovanog članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP, predstavljaju (i) navode koji spadaju u kategoriju navoda “četvrtog stepena” i da su ovi navodi podnositeljke zahteva, kao takvi, očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, kako je utvrđeno u stavu (2) pravila 34. Poslovnika.

Podnositeljka zahteva je tvrdila da su osporenom presudom Vrhovnog suda povređena njena prava zagarantovana članovima 22, 23, 24. i 27. Ustava i pojedinim članovima nekoliko gore navedenih međunarodnih konvencija.  Međutim, podnositeljka zahteva samo pominje relevantne članove na taj način što ih citira, ali ne razrađuje dodatno kako je i zašto došlo do povrede ovih relevantnih članova Ustava.  Sud podseća da je dosledno naglašavao da samo pozivanje i pominjanje članova Ustava i EKLJP-a nije dovoljno da se izgradi argumentovana tvrdnja o ustavnim povredama.  Kada se tvrde takve povrede Ustava, podnosioci zahteva moraju da obezbede obrazložene navode i ubedljive argumente.

Sledstveno tome, zahtev je u celosti proglašen neprihvatljivim.