USTAVNI SUD

KI180/23, Podnosilac: Burim Vokrri, Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda [Rev.br.179/23] od 24. maja 2023. godine

KI180/23, Rešenje o neprihvatljivosti od 13. februara 2024. godine, objavljeno dana 5. marta 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, očigledno neosnovan zahtev 

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na to da je podnosiocu zahteva prekinut radni odnos od strane Disciplinskog odbora CSU-a jer je protivzakonito primio četiri mobilna telefona od vlasnika jedne radnje mobilnih telefona u Prištini. Podnosilac zahteva je tokom ratifikacije odluke Disciplinskog sporazuma od strane direktorka CSU-a podneo prigovor protiv odluke Disciplinskog odbora, međutim direktor CSU-a je ratifikovao odluku Disciplinskog odbora o prekidu radnog odnosa.  Podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovom sudu protiv CSU-a, koju je Osnovni sud odbacio kao neblagovremenu.  Protiv odluke Osnovnog suda, podnosilac zahteva je podneo žalbu Apelacionom sudu, gde je ovaj poslednje navedeni usvojio žalbu podnosioca zahteva i vratio predmet na ponovno suđenje. U ponovljenom suđenju, Osnovni sud je ponovo odbacio tužbu podnosioca kao neblagovremenu. Protiv ove odluke podnosilac zahteva je podneo žalbu Apelacionom sudu, gde je ovaj poslednje navedeni odbio njegovu žalbu kao neosnovanu i potvrdio odluku Osnovnog suda. Podnosilac zahteva je protiv rešenja Apelacionog suda podneo reviziju Vrhovnom sudu, koju je Vrhovni sud odbio kao neosnovanu.

Sud je primetio da se suština navoda podnosioca zahteva odnosi na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešno tumačenje važećih zakona od strane redovnih sudova.

Sud je konstantno isticao da nije uloga ovog Suda da razmatra nalaze redovnih sudova u vezi sa činjeničnim stanjem i primenom materijalnog prava i da ne može da oceni sam zakon koji je doveo jedan redovan sud da usvoji jednu odluku umesto neke druge odluke.  Kad bi bilo drugačije, Sud bi postupao kao sud „četvrtog stepena“ što bi rezultiralo prevazilaženjem granica uspostavljenih njegovom jurisdikcijom. Sud je primetio da su redovni sudovi detaljno obrazložili na osnovu kojih dokaza i na osnovu kojih materijalnih odredbi su doneli relevantne presude, odgovarajući na navode podnosioca zahteva u vezi sa pogrešnim utvrđivanjem činjeničnog stanja i pogrešnom primenom materijalnog prava.

Sud nije primetio vidno proizvoljno sprovođenje zakona ili činjenica, zaključak koji je očigledno neobrazložen u postupcima ili nedostatak logične veze između konstatovanih činjenica i primene relevantnih zakonskih odredbi na te činjenice. Zapravo, iz osporenih odluka redovnih sudova, Sud ocenjuje da su redovni sudovi dali dovoljno obrazloženja.

Sud je naglasio da u okolnostima konkretnog slučaja, podnosilac zahteva u vezi sa navodima o povredama člana 31. Ustava, u vezi sa članom 6. EKLJP-a, kao rezultat pogrešnog utvrđivanja činjeničnog stanja i pogrešnog tumačenja zakona ističe da su redovni sudovi pogrešno tumačili zakonske odredbe, međutim on ni na jedan način nije ni potkrepio, niti je argumentovao pred Sudom da je to tumačenje od strane redovnih sudova, moglo biti „očigledno pogrešno“, rezultirajući „proizvoljnim zaključcima“ ili „očigledno neobrazloženim“ zaključcima za podnosioca zahteva ili kako su postupci pred redovnim sudovima, u njihovoj celosti, mogli biti nepravični ili čak proizvoljni. Pored toga, Sud ocenjuje da su redovni sudovi uzeli u obzir sve činjenice i okolnosti slučaja, navode podnosioca zahteva i da su ih jasno obrazložili.

Stoga je Sud zaključio da su navodi podnosioca zahteva o povredama prava na pravično i nepristrasno suđenje zbog pogrešnog utvrđivanja činjenica i pogrešnog tumačenja zakonskih odredbi, koje je zagarantovano članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP-a (i) navodi koji spadaju u kategoriju „četvrtog stepena“ i da su kao takvi, ovi navodi podnosioca zahteva očigledno neosnovani po ustavnim osnovama, kako je propisano u stavu (2) pravila 34. Poslovnika o radu.