USTAVNI SUD

KI208/23, Podnosilac Telekom Kosova A.D. Ocena ustavnosti presude Rev. br. 253/2022 od 28. aprila 2023. godine Vrhovnog suda Kosova

KI208/23, Rešenje o neprihvatljivosti od 31. januara 2024. godine, objavljeno dana 20 februar 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, obrazložena sudska odluka, divergencija u sudskoj praksi, očigledno neosnovan, evidentan nedostatak povrede

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na tužbeni zahtev zaposlenog protiv podnosioca zahteva koji je bio u svojstvu poslodavca, zbog naknade razlike u plati. Iz spisa predmeta proizilazi da je podnosilac zahteva 20. oktobra 2011. godine sa zaposlenim zaključio ugovor na neodređeno u vrednosti koeficijenta 12 (dvanaest), dok je podnosilac zahteva 7. marta 2012. godine odlukom [01-040-101] smanjio platu svog zaposlenog u vrednost koeficijenta 11. (jedanaest) kao rezultat prihvatanja dopisa relevantnog Ministarstva za ekonomski razvoj od 06. decembra 2011. godine upućenog odboru direktora, kojim je preporučeno da 2. (drugi) ukupni nivo troškova za osoblje, u odnosu na ukupne prihode podnosioca zahteva za 2012. godinu, ne sme biti veći od 20% (dvadeset odsto). Dana 18. avgusta 2014. godine, Osnovni sud je usvojio tužbeni zahtev zaposlenog i poništio navedenu odluku podnosioca zahteva sa obrazloženjem da se ugovori o radu ne mogu jednostrano izmeniti prema Zakonu o radu. Ovu presudu Osnovnog suda, 12. januara 2017. godine, Apelacioni sud je delimično potvrdio, gde je tražio od Osnovnog suda da posebno utvrdi iznose zaposlenom na ime razlike u plati, porezu i trustu, za koje je obavezao podnosioca zahteva da ih plati. U postupku ponovnog odlučivanja, Osnovni sud je angažovao finansijskog veštaka i presudom od 20. novembra 2017. godine zaposlenom je dosudio iznose koji su mu dodeljeni na ime razlike u plati, porezu i trustu, od 01. februara 2015. do 02. septembra 2015. godine, presudu koju su potvrdili i Apelacioni sud 25. marta 2021. godine i Vrhovni sud 28. aprila 2021. godine, nakon postupanja po žalbi i reviziji podnosioca zahteva.

Podnosilac zahteva je tvrdio da su mu osporenom presudom povređena prava zaštićena članovima 24. i 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, kao i članovima 32. i 54. Ustava, u suštini, zbog: (i) nedostatka obrazložene sudske odluke, uključujući navod o nerazmatranju i neprocenjivanju Ugovora [br. 01-1417/2012] o radu zaposlenog na neodređeno, od 27. marta 2012. godine kao glavnog žalbenog navoda; kao i (ii) divergencije u sudskoj praksi Vrhovnog suda u odnosu na slične slučajeve, gde je zatraženo poništavanje odluka podnosioca zahteva za smanjenje koeficijenata plata njegovih zaposlenih, zbog smanjenja troškova.

Na osnovu svoje sudske prakse i prakse ESLJP, Sud je elaborisao opšta načela u vezi sa navodima podnosioca zahteva. Na osnovu ovih načela, u vezi sa navodima o neobrazloženju sudske odluke, Sud je primetio da su redovni sudovi odbili navod podnosioca zahteva u vezi sa nerazmatranjem Ugovora [br. 01-1417/2012] o radu zaposlenih na neodređeno, od 27. marta 2012. godine, jer se ovaj navod odnosi na presuđeni deo ovog predmeta, odnosno deo o kome je odlučeno pravnosnažnom odlukom od strane Apelacionog suda presudom [Ac.br. 4782/2014] dana 12. januara 2017. godine. Stoga je Sud, uzimajući u obzir obrazloženje redovnih sudova i u skladu sa načelom res judicata, smatrao da osporenu presudu Vrhovnog suda ne karakteriše nedostatak obrazloženja sudske odluke. Dok u pogledu navoda o nedoslednosti odluka redovnih sudova, nakon analize njihovih odluka koje je dostavio podnosilac zahteva, Sud je ocenio da nije moguće utvrditi postojanje „dubokih i dugotrajnih razlika“ u sudskoj praksi Apelacionog suda koje ugrožavaju princip pravne sigurnosti, pozivajući se na 4 (četiri) presude redovnih sudova, čije se okolnosti razlikuju od slučaja podnosioca zahteva. Na kraju, u pogledu navoda o pravu na pravno sredstvo i sudsku zaštitu, s obzirom da podnosilac zahteva nije elaborisao kako je došlo do povrede ovih prava, Sud je utvrdio da njegove navode treba proglasiti očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama.