USTAVNI SUD

KI142/22, Podnosilac Edmond Hoxha, Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda [Rev.br.24/2022] od 25. maja 2022. godine

KI142/22, Rešenje o neprihvatljivosti od 30. avgusta 2023. godine, objavljeno 6. oktobar 2023. godine

Ključne reči: individualan zahtev, očigledno neosnovan zahtev

Predmet podnosioca zahteva razmotrena kroz pet (5) sudskih odluka, prvo donoseći odluku Osnovni sud presudom [I.Ek.br.312/14] od 3. oktobra 2019. godine, gde je odbio tužbeni zahtev podnosioca zahteva za isplatu 851.000,00 evra od strane „Gekos“, uz kamatu od 8%, na ime ispunjenja obaveze iz ugovora od 21. aprila 2010. godine, uz obrazloženje da nisu stvoreni pravni i ugovorni uslovi za ispunjenje obaveze od strane „Gekosa“ i da nije izazvana nijedna vrsta štete podnosiocu zahteva. Nakon žaljenja, Apelacioni sud je rešenjem [Ae.br.284/2018] od 11. juna 2020. godine poništio presudu Osnovnog suda [I.Ek.br.312/14] uz obrazloženje da nije pravično utvrđeno činjenično stanje i da su povređene odredbe Zakona o parničnom postupku i shodno tome vratio je slučaj na ponovno suđenje Osnovnom sudu. U postupku ponovnog suđenja, Osnovni sud je presudom [I.EK.br.297/20], na osnovu Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine odbio zahtev podnosioca zahteva, pošto ovaj poslednje pomenuti nije ispunio obavezu, odnosno investicije tražene ugovorom od 21. aprila 2010. godine i aneksom ugovora, kao uslov za stvaranje obaveze „Gekosa“ da plati preostali deo obaveze, odnosno iznos od 851.000,00 evra. Ovu presudu je potvrdio Apelacioni sud presudom [Ae.br.231/2021] ocenjujući da je pravično utvrđeno činjenično stanje i da je pravično sprovedeno materijalno pravo u okolnostima konkretnog slučaja od strane Osnovnog suda i da nije bilo povrede odredbi Zakona o parničnom postupku, potvrđujući tako u potpunosti postignute zaključke i pravni osnov koji je primenio Osnovni sud, on se tokom obrazlaganja slučaja pozvao na dotične odredbe Zakona [Br.06/L-016] o poslovnim društvima od 24. maja 2018. godine, gde je na sednici ocenio da podnosilac zahteva nije uspao da ispuni obaveze iz ugovornog odnosa sa „Gekos“ i da „svako povlačenje kapitala društva od strane tužioca [podnosioca zahteva] sa sopstvene potrebe je suprotno gore navedenim zakonskim odredbama“.

Podnosilac zahteva je protiv presude Apelacionog suda [Ae.br.231/2021] podneo reviziju Vrhovnom sudu navodeći u srži pogrešno sprovođenje zakona, odnosno sprovođenje zakona u okolnostima njegovog slučaja, koji nisu bili na snazi u vreme kada je stvoren ugovorni odnos među stranama, odnosno prema njegovom mišljenju, pogrešno sprovođenje zakona u njegovom slučaju sastoji se u primeni Zakona [Br.06/L-016] o poslovnim društvima od 24. maja 2018. godine i Zakona [Br.04/L-077] o obligacionim odnosima od 19. juna 2012. godine, a obligacioni odnosi među stranama su nastali 2010. godine.

Vrhovni sud je presudom [E.Rev.br.24/2022] od 25. maja 2022. godine odbacio kao neosnovanu reviziju podnosioca zahteva uz obrazloženje da osporena presuda ne sadrži povrede proceduralnih odredbi u smislu člana 215. Zakona o parničnom postupku. Vrhovni sud takođe potvrđuje kao pravično pozivanje Apelacionog suda na Zakon [Br.06/L-016] o poslovnim društvima od 24. maja 2018. godine i posebno primenu Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine u slučaju podnosioca zahteva. Vrhovni sud je takođe ocenio da podnosilac zahteva nije uspeo da ispuni njegove obaveze iz sklopljenog ugovora, odnosno nije ispunio investicije tražene ugovorom i aneksom ugovora, kao uslov za stvaranje obaveze druge strane „Gekos“ da plati preostali deo investicije u vrednosti od 851.000,00 evra

Konstatacije redovnih sudova i specifično konstatacije Vrhovnog suda, podnosilac zahteva osporava pred Sudom, navodeći da je presuda [E.Rev.br.24/2022] od 25. maja 2022. godine doneta povredom člana 31. Ustava.

Sud primećuje da se ključni navodi podnosioca zahteva u srži odnose na povredu prava na pravično i nepristrasno suđenje, navodeći u suštini pogrešnu primenu zakona tokom čitavog sudskog postupka koji se vodio u redovnim sudovima. Specifično, podnosilac zahteva navodi da primena Zakona [Br.06/L-016] o poslovnim društvima od 24. maja 2018. godine i Zakona [Br.04/L-077] o obligacionim odnosima od 19. juna 2012. godine predstavlja povredu člana 31. Ustava i shodno tome povredu načela pravne sigurnosti, jer gore navedeni zakoni nisu bili na snazi u vreme kada je nastao obligacioni odnos među stranama potpisivanjem ugovora 21. aprila 2010. godine.

Sud primećuje da je tokom sudskog procesa koji se vodio pred redovnim sudovima, ključno pitanje bilo ispunjenje ugovornih obaveza među strankama, koje proizilaze iz ugovora od 21. aprila 2010. godine, odnosno da li je podnosilac zahteva u svojstvu deoničara „Elite“ investirao iznos koji je primio od „Gekosa“ u iznosu od 1.125.000,00 evra, pitanje koje je aneksom ugovora od 23. februara 2012. godine konstatovano da je podnosilac zahteva uložio manju vrednost od vrednosti koju je primio od „Gekosa“.

U vezi sa ovim pitanjem i navodima koje je pokrenuo podnosilac zahteva, Sud ističe da su ih redovni sudovi tretirali sveobuhvatno i detaljno. Sud takođe primećuje da su redovni sudovi u tretiranju navoda koji su pokrenuti njegovom žalbom odnosno u skladu sa navodom o ispunjenju obaveze od strane „Gekosa“, pojasnili da (i) podnosilac zahteva nije ispunio ulaganja koja se zahtevaju ugovornim odnosom koji je sklopljen između njega i „Gekosa“; (ii) podnosilac zahteva je investirao samo polovinu finansijskih sredstava primljenih od strane „Gekosa“ u realizovanje ugovorenog projekta; (iii) kao rezultat neinvestiranja početne vrednosti koju je „Gekos“ uplatio od strane podnosioca zahteva u realizovanje ugovorenog projekta, imalo je za posledicu suspendovanje obaveze „Gekosa“ da plati drugi deo finansijskih sredstava u iznosu od 851.000,00 evra; (iv) podnosilac zahteva nije ispeo da ispuni ugovorni uslov radi ispunjenja druge ugovorne obaveze ugovorne strane „Gekos“.

Sud primećuje da podnosilac zahteva navodi u suštini da sprovođenje zakona u okolnostima njegovog slučaja, koje nisu bile na snazi u vreme kada je stvoren ugovorni odnos među stranama, odnosno prema njegovom mišljenju pogrešno sprovođenje zakona u njegovom slučaju se sastoji u primeni Zakona [Br.06/L-016] o poslovnim društvima od 24. maja 2018. godine od strane Apelacionog suda i prema podnosiocu zahteva i primeni Zakona [Br.04/L-077] o obligacionim odnosima od 19. juna 2012. godine, dok su obligacioni odnosi stvoreni 2010. godine.

Sud ne može da ne primeti da Apelacioni sud, pored toga što je potvrdio kao pravičnu primenjivost odredbi Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine u okolnostima slučaja podnosioca zahteva, on se pozvao i na odredbe Zakona [Br.06/L-016] o poslovnim društvima od 24. maja 2018. godine, koji nije bio na snazi u vreme kada je stvoren ugovorni odnos između strana o kojima je reč. Sud primećuje da tokom sudskog procesa odlučivanja u slučaju podnosioca zahteva koji se vodio pred redovnim sudovima, ovi poslednje pomenuti, nisu zasnovali donošenje njihovih odluka samo pozivajući se na Zakon [Br.06/L-016] o poslovnim društvima od 24. maja 2018. godine, već su sproveli i odredbe Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine, koje su primenjive u okolnostima konkretnog slučaja. Štaviše, Sud ističe da su zakonski osnovi primenjeni u ovom slučaju, kao što je član 17. [Dužnosti ispunjenja obaveza] i član 262. [Ispunjenje obaveze i posledice neispunjenja] Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine, potvrđeni u potpunosti od strane Apelacionog suda i vrhovnog suda, kao zakon koji je primenjiv u ovim okolnostima slučaja podnosioca zahteva u vezi sa ispunjenjem obaveza iz ugovornog odnosa između podnosioca zahteva i „Gekosa“.

Sud primećuje da je pozivanje Apelacionog suda na odredbe Zakona [Br.06/L-016] o poslovnim društvima od 24. maja 2018. godine izazvalo konfuziju i nesigurnost kod podnosioca zahteva u vezi sa primenjivošću pravog zakona na okolnosti njegovog slučaja, pošto on argumentuje da primena gore navedenog zakona nije vila sprovodljiva budući da nije stupio na snagu kada je stvoren njegov ugovorni odnos o kojem je reč. U tom smislu, Sud primećuje da podnosilac zahteva nije dokazao da je pozivanje na Zakon [Br.06/L-016] o poslovnim društvima od 24. maja 2018. godine imalo odlučujuću težinu koja bi mogla da utiče da se postigne drugačiji rezultat da se taj zakon nije primenio u njegovom slučaju. Sud želi da istakne da na opštem nivou, sprovođenje zakona koji nisu primenjivi u određenim slučajevima se ne podudara sa konsolidovanom zakonskom praksom u aspektu pravne rigoroznosti, ipak u ovom slučaju, postupak Apelacionog suda izgleda da nema direktnog uticaja na predstavljeni rezultat. Ipak, treba podvući bitnost što detaljnije ocene ove činjenice od strane Apelacionog suda tokom njegovog odlučivanja.

U takvim okolnostima, imajući u vidu navode koje je pokrenuo podnosilac zahteva i činjenice koje je on predstavio, takođe i obrazloženja redovnih sudova koji su iznad razmotreni, Sud smatra da podnosilac zahteva ne dokazuje i ne potkrepljuje dovoljno svoj navod da su redovni sudovi mogli da „sprovedu zakon očigledno pogrešno“, rezultujući „arbitrarnim zaključcima“ ili „očigledno neobrazloženim“ za podnosioca zahteva i shodno tome njegovi navodi o pogrešnom tumačenju primenjivog zakona, kvalifikuju se kao navodi koju spadaju u kategoriju „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda i shodno tome neprihvatljivih u skladu sa pravilom 34. (2) Poslovnika o radu. Na osnovu gore navedenog, Sud konstatuje da je zahtev u njegovog celosti očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i proglašava se neprihvatljivim, u skladu sa stavom 7., člana 113. Ustava i pravilom 34. (2) Poslovnika o radu.