USTAVNI SUD

KI14/23, Podnosilac: Skender Kolgeci, Ocena ustavnosti presude [ARJ. br. 68/2022] Vrhovnog suda od 28. septembra 2022. godine

KI14/23, Rešenje o neprihvatljivosti, od 31. avgusta 2023. godine, objavljeno 19.septembra 2023.godine

Ključne reči: individualan zahtev, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, jednakost pred zakonom, pravo na rad i obavljanje profesije, upravni spor 

Okolnosti konkretnog slučaja proizilaze iz zahteva podnosioca da se vrati na svoje radno mesto u Opštini Priština. Podnosilac zahteva je bio radnik opštine Priština, odnosno, Direkcije za urbanizam, izgradnju i zaštitu životne sredine. 10.11.     Dana 23. septembra 2011. godine, podnosilac zahteva je odlukom Skupštine Republike Kosovo imenovan za predsedavajućeg NOR, sa mandatom od 2 godine, koji mandat mu je 2013. godine produžen do 31. decembra 2014. godine. Dana 30. januara 2015. godine, nakon što je predao dužnost predsedavajućeg NOR-a, podnosilac zahteva se dopisom obratio direktoru DUIZŽS—a u Opštini Priština, koga je obavestio o prestanku mandata predsedavajućeg Odbora i svom vraćanju na radno mesto u opštini Priština. Direktor DUIZŽS-a je pripremio izveštaj o disciplinskom prekršaju, kojim je traženo da se protiv podnosioca zahteva preduzmu disciplinske mere. Disciplinska komisija Opštine Priština je utvrdila da je podnosilac zahteva odgovoran. Dalje, podnosilac zahteva je izjavio žalbu Komisiji za rešavanje sporova i žalbi u opštini Priština, šta ova potonja je odbila, kao neosnovanu, žalbu njegovu žalbu. Podnosilac žalbe je podneo žalbu NNOCSK-u, gde je njegova žalba odbijena i odluka komisije za žalbe je ostala na snazi. Podnosilac zahteva je pokrenuo sudski postupak, gde je podneo tužbu Osnovnom sudu gde je tražio poništenje rešenja NNOCSK-a i njegovo vraćanje na radno mesto. Osnovni sud je usvojio tužbeni zahtev podnosioca zahteva i poništio odluku NNOCSK-a. NNOCSK je protiv presude Osnovnog suda izjavio žalbu Apelacionom sudu, koju je Apelacioni sud usvojio i poništio presudu Osnovnog suda i vratio predmet na ponovno suđenje. Osnovni sud je u postupku ponovljenog suđenja, ponovo odlučio u korist podnosioca zahteva tako što je usvojio njegov zahtev i poništio odluku NNOCSK-a. Protiv presude Osnovnog suda, Opština Priština je uložila žalbu Apelacionom sudu, gde je ovaj usvojio njenu žalbu i preinačio presudu Osnovnog suda, odbijajući tužbeni zahtev podnosioca kao neosnovan. Protiv presude Apelacionog suda, podnosilac je podneo zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke Vrhovnom sudu, gde je ovaj odbio zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke koju je podneo podnosilac.

Podnosilac zahteva je tvrdio da su mu osporenom presudom Vrhovnog suda njegova prava zagarantovana članovima: 24 [Jednakost pred zakonom] i 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 49 [Pravo na rad i obavljanje profesije] Ustava u odnosu na član 6. EKLJP-a. Suština tužbenih zahteva za povredu prava na pravično suđenje se odnosi na neopravdanost sudske odluke Vrhovnog suda.

Podnosilac zahteva u svom zahtevu pred Sudom, u suštini, naglašava da su protiv njega, uprkos tome što zakon dozvoljava zamrzavanje funkcije u slučaju izbora u određeni odbor, preduzete disciplinske mere zbog nedolaska na posao u opštini Priština. Dakle, podnosilac zahteva tvrdi da Vrhovni sud nije obrazložio koje su bile činjenice i dokazi koji su uticali na donošenje odluke, jer je “… prekršen član 89. Zakona o Civilnoj službi, koji licu koje je privremeno premešteno garantuje vraćanje na radno mesto, s obzirom da je takvo pravo zagarantovano zakonom. Na ovaj način, Vrhovni sud je učinio povredu Ustava, odnosno člana 31, time što nije obrazložio koji su bili razlozi koji su doveli do donošenja osporene presude. Podnosilac zahteva smatra da na osnovu načela valjanog sprovođenja pravde, odluke sudova moraju na adekvatan način navesti razloge na kojima su zasnovane u trenutku donošenja presude, a Vrhovni sud se osporenom presudom nije čak ni potrudio da obrazloži navode podnosioca zahteva”.

Pri oceni navoda podnosioca zahteva, Sud primećuje da su prvo Apelacioni sud, a zatim i Vrhovni sud, pozivajući se na član 89 stav 1 tačka 1.3 i stav 2 Zakona br. 03/L-149 o civilnoj službi Republike Kosovo i na odredbe člana 15 i 16 Pravilnika br. 06/2011 o odmorima civilnih službenika, u suštini istakli da podnosilac zahteva nije postupio kako je predviđeno gore navedenim odredbama. U tom smislu, Vrhovni sud je utvrdio da podnosilac zahteva nije podneo zahtev za neplaćeno odsustvo, kako se to zahteva Pravilnikom br. 06/2011 o odmorima civilnih službenika, gde se preciziraju slučajevi kada neposredni rukovodilac institucije koja zapošljava može odobriti neplaćeno odsustvo, kao i slučajevi kao što je ovaj slučaj, tj. za dobijanje zadatka javnog funkcionera.

Sud primećuje da je podnosilac u svom zahtevu za vanredno preispitivanje konačne odluke upućene Vrhovnom sudu naglasio da je prvostepeni sud istakao da stavljanje tužioca na platni spisak sa platom nula znači da on nije udaljen sa posla, već da ne prima platu od opštine Priština, jer je na osnovu odluke Skupštine Kosova imenovan za predsedavajućeg NOR-a i da je od ove institucije primao punu platu, te da Apelacioni sud ovu činjenicu nije uzeo u obzir i da opština Priština nije pravilno sprovela disciplinski postupak protiv njega. Na isti navod podnosioca zahteva Vrhovni sud je odgovorio u svojoj presudi, gde je istakao da podnosilac zahteva navodi da je na platnom spisku imao platu nula, ali da nije postupio po zakonskim odredbama, tako da nakon izbora za predsedavajućeg NOR-a podnese zahtev za neplaćeno odsustvo i tek nakon odobrenja takvog odsustva od strane poslodavca smatraće se sporazumnim odsustvom radnog odnosa..

U ovom kontekstu, Sud, na osnovu gore navedenih pojašnjenja, a posebno uzimajući u obzir navode i činjenice koje je izneo podnosilac zahteva, kao i gore razrađena obrazloženja redovnih sudova, smatra da osporenu presudu Vrhovnog suda ne karakteriše nedostatak obrazložene sudske odluke. Shodno tome, navod podnosioca zahteva u pogledu nedostatka obrazložene sudske odluke je očigledno neosnovan, na ustavnim osnovama, usled „jasnog ili očiglednog odsustva povrede“ kako je definisano u pravilu 34 (2) Poslovnika.

Što se tiče navoda podnosioca zahteva da su mu osporenom presudom Vrhovnog suda povređena prava zagarantovana članovima 24. i 49. Ustava. Međutim, podnosilac zahteva navodi samo relevantne članove, ali ne razrađuje dalje kako su i zašto ovi relevantni članovi Ustava povređeni. Sud podseća da je više puta naglašavao da samo pozivanje i pominjanje članova Ustava i EKLJP-a nije dovoljno da se izgradi utemeljena tvrdnja o povredi Ustava. Kada se navode takve povrede Ustava, podnosioci zahteva moraju dati obrazložene tvrdnje i ubedljive argumente.

Shodno tome, zahtev se u celini proglasio neprihvatljivim.