USTAVNI SUD

KI108/22, podnosilac zahteva: “Metalinvest D.D.”, ocena ustavnosti presude [AC–I–19–0213] Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju od 16. marta 2022. godine

KI108/22, presuda od 25. januara 2023. godine, objavljena 27. marta 2023. godine

Ključne reči: individualni zahtev, izostanak javne rasprave, povreda člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na spor između podnosioca zahteva i kompanije „Feronikel“ zbog navoda da poslednje navedena nije isplatila podnosiocu zahteva proizvode koje mu je dostavio 1997. godine kao rezultat poslovne saradnje između ovih kompanija. S tim u vezi, podnosilac zahteva je 1997. godine podneo tužbu protiv kompanije “Feronikel“, dok je 2006. godine podneo zahtev za izvršenje Okružnom sudu u Prištini. Okružni sud je prekinuo ovaj postupak, sa obrazloženjem da je kompanija „Feronikel“ stupila u postupak privatizacije.

Shodno tome, podnosilac je podneo zahtev Organu za likvidaciju u okviru Kosovske povereničke agencije, kojim je tražio naplatu potraživanog duga. Žalbu je odbio poslednje navedeni, sa obrazloženjem da u spisima predmeta nema dokaza da je ista podneta u roku od 3 (tri) godine od datuma kada je nastao dug. Podnosilac zahteva je zatim uložio žalbu i Specijalizovanom  veću Posebne  komore Vrhovnog suda Kosova, gde je poslednje navedeni odbio zahtev podnosioca, a da nije održao javnu raspravu tokom sprovođenja postupka. Isto je postupilo i Žalbeno veće Posebne  komore Vrhovnog suda Kosova, koje je takođe odbilo, zahtev podnosioca, uključujući i njegov poseban zahtev za održavanje javne rasprave. Shodno tome, podnosilac zahteva je pred Sudom osporio presudu Žalbenog veća i istakao da je ista doneta u suprotnosti sa članovima 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 54. [Sudska zaštita prava] i 102. [Opšta načela sudskog sistema] Ustava, kao i članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, između ostalog, zbog neodržavanja javne rasprave.

Prilikom ocene zahteva podnosioca zahteva, Sud se fokusirao na navode koji su se odnosili na izostanak javne rasprave u Posebnoj komori Vrhovnog suda i u tom kontekstu, (i) prvo izložio opšta načela koja se odnose na pravo na javnu raspravu kao što je zagarantovano Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, a zatim (ii) primenio ista na okolnosti konkretnog slučaja. Sud je na osnovu svojih 5 (pet) presuda u slučajevima bivšeg preduzeća „Agimi“ i, između ostalog, na osnovu presude Evropskog suda za ljudska prava Ramos Nunes de Carvalho e Sá protiv Portugalije, razjasnio glavna načela, koja se odnose na (i) pravo na javnu raspravu pred sudovima prvog stepena; (ii) pravo na javnu raspravu pred sudovima drugog i trećeg stepena; (iii) načela na osnovu kojih treba utvrditi da li je javna rasprava nužna; i (iv) ako nije održana javna rasprava na prvom stepenu da li se može ispraviti održavanjem javne rasprave na višem stepenu i relevantnim kriterijumima za sprovođenje te ocene. Pored toga, Sud je konkretno razmotrio i primenio svoju sudsku praksu i sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava na osnovu koje se vrši ocena da li se izostanak zahteva za javnu raspravu može smatrati odricanjem strana od takvog prava.

Na osnovu ovih načela, Sud je utvrdio da je osporena presuda, odnosno presuda [AC–I–19–0213] od 16. marta 2022. godine Žalbenog veća, doneta uz povredu garancija sadržanih u članu 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima u smislu prava na javnu raspravu, između ostalog, jer (i) činjenica da podnosilac zahteva nije tražio javnu raspravu pred Specijalizovanim većem, ne znači da se odrekao tog prava; (ii) podnosilac zahteva je izričito zahtevao održavanje javne rasprave pred Žalbenim većem, stvarajući tako obavezu za ovo Veće da se pozabavi neophodnošću održavanja javne rasprave; (iii) Žalbeno veće se nije bavilo „isključivo pravnim ili visoko tehničkim pitanjima“, na osnovu kojih su mogle postojati „vanredne okolnosti koje bi opravdale izostanak javne rasprave“, (iv) Žalbeno veće nije opravdalo „odricanje od javne rasprave“, stoga, (v) podnosiocu zahteva je uskraćeno pravo na javnu raspravu na dva nivoa Posebne komore Vrhovnog suda u suprotnosti sa ustavnim garancijama.

Shodno tome, Sud je utvrdio da gore navedenu presudu Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda treba proglasiti ništavom i vratiti na preispitivanje. Sud je istakao i činjenicu da se, s njegove strane, utvrđenje povrede člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, u okolnostima konkretnog slučaja, odnosi samo na proceduralne garancije, odnosno na nedostatak javne rasprave u dve instance za odlučivanje i to se ni na koji način ne odnosi na ili prejudicira ishod merituma slučaja. Ova presuda će se dopuniti i podudarnim mišljenjem.