USTAVNI SUD

KI159/20, podnosilac zahteva: ADOL d.o.o, Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosovo Rev. br. 29/19 od 1. jula 2020. godine

Ključne reči: individualni zahtev, trgovačka marka 

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na registraciju trgovačke marke „GJERGJ KASTRIOTI SKENDERBEU“ od strane podnosioca zahteva u Agenciji za industrijsku svojinu (AIS). Zbog sličnosti sa nekim proizvodima koje uvozi preduzeće „ELKOS“ i korišćenja iste trgovačke marke od strane poslednje navedenog, podnosilac zahteva je podneo tužbu i zahtev za određivanje privremene mere Osnovnom sudu, navodeći povredu prava na trgovačku marku podnosioca zahteva. U sudskom postupku, tužba podnosioca zahteva je odbijena kao neosnovana, jer su Osnovni sud, Apelacioni sud i Vrhovni sud ocenili, između ostalog, da je na osnovu Zakona o trgovačkim markama i Pariske konvencije za zaštitu industrijske svojine, trgovačka marka koju koristi drugo preduzeće „priznata marka“ i sadrži i „državne simbole“, koje jedna strana ne može da prisvoji i njihovo korišćenje je zabranjeno drugim licima.

Podnosilac zahteva je pred Sudom navodio da su mu redovni sudovi povredili prava zagarantovana članom 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 1. (Zaštita imovine) Protokola br. 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima (EKLJP) i  članom 54. [Sudska zaštita prava] Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, tvrdeći, između ostalog, da je trgovačku marku registrovao kod AIS-a, i shodno tome, na osnovu Zakona o trgovačkim markama, ima sva zakonska prava u vezi sa tim, navodeći da je samo AIS nadležan da donese odluku o odbijanju prijave za registraciju i/ili proglašenje registrovane trgovačke marke nevažećom.

Ocenjujući navode podnosioca zahteva, Sud je prvo razradio opšta načela svoje sudske prakse i načela Evropskog suda za ljudska prava u pogledu prava na imovinu, a zatim ih je primenio na konkretan slučaj. S tim u vezi, Sud je utvrdio da se „pravo na imovinu“ definisano članom 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a, primenjuje na registrovane trgovačke marke. U tom smislu, Sud je, na osnovu gore navedene sudske prakse, prvo analizirao da li je u konkretnom slučaju došlo do „uplitanja“ u njegovo pravo na „imovinu“ i da li je ocena redovnih sudova u vezi s tim bila proizvoljna. S tim u vezi, Sud je ocenio da su se redovni sudovi pozvali na dve kategorije obrazloženja na osnovu važećih zakona da odbiju tužbu podnosioca zahteva, odnosno na (a) priznatu marku; i (b) korišćenje državnih simbola.

Sud je, analizirajući obrazloženje redovnih sudova, utvrdio da su poslednje navedeni, u suštini, primenili, između ostalog, relevantne odredbe Zakona o trgovačkim markama i relevantne odredbe međunarodnih instrumenata i koje posebno regulišu pitanje „priznatih trgovačkih maraka“, te su u tom slučaju utvrdili da podnosilac zahteva ne može zabraniti uvoz robe drugog preduzeća, budući da se radi o „priznatim markama“, a to su bile i pre formalne registracije trgovačke marke od strane podnosioca zahteva u AIS-u. Pored toga i u pogledu upotrebe državnih simbola, Sud je ocenio da su redovni sudovi, primenjujući relevantne odredbe međunarodnih instrumenata, a koji posebno regulišu pitanje nacionalnih i državnih simbola, istakli da dva preduzeća u svojim proizvodima koriste elemente zastave i državnog grba Republike Albanije i da ova činjenica predstavlja karakteristiku kojom je nemoguće da podnosilac zahteva prisvoji ovaj simbol kao trgovačku marku, te da u okolnostima konkretnog slučaja to znači da drugoj strani ne može biti zabranjeno da koristi taj znak.

Shodno tome i na osnovu objašnjenja datih u objavljenoj presudi, Sud je utvrdio da osporena presuda [Rev. br. 29/19] od 1. jula 2020. godine Vrhovnog suda nije doneta uz povredu člana 46. (Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 1. (Zaštita imovine) Protokola br. 1 EKLJP-a.