Presuda
Priština, 5. decembra 2022. godine
Br. ref.:AGJ 2086/22
PRESUDA
u
slučaju br. KI159/20
Podnosilac
ADOL D.O.O.
Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova
Rev. br. 29/19 od 1. jula 2020. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija, i
Nexhmi Rexhepi, sudija.
Podnosilac zahteva
Zahtev je podnelo Društvo sa ograničenom odgovornošću “ADOL D.O.O.”, sa sedištem u Tirani (u daljem tekstu: podnosilac zahteva), koje zastupaju advokati Arianit Koci i Granit Vokshi iz Advokatske komore “Koci & Vokshi”.
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava ustavnost presude [Rev. br. 29/19] od 1. jula 2020. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo(u daljem tekstu: Vrhovni sud) u vezi sa presudom [Ac. br. 44/19] od 20. februara 2019. godine Apelacionog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Apelacioni sud) i presudom [IV.EK.C. br. 593/2015] od 3. decembra 2018. godine Osnovnog suda u Prištini, Departman za privredna pitanja (u daljem tekstu: Osnovni sud).
Predmetna stvar
Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporene presude, kojom se navodi da su podnosiocu zahteva povređena osnovna prava i slobode zagarantovane članom 46. [Zaštita imovine] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP), i članom 54. [Sudska zaštita prava] Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavu 4, člana 21. [Opšta načela] i stavu 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članu 47. [Individualni zahtevi] Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32 [Podnošenje podnesaka i odgovora] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Postupak pred Sudom
Dana 12. oktobra 2020. godine, podnosilac je podneo zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).
Dana 2. novembra 2020. godine, predsednica Suda je imenovala sudiju Nexhmija Rexhepija za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Selvete Gërxhaliu-Krasniqi (predsedavajuća), Bajram Ljatifi i Radomir Laban.
Dana 4. novembra 2020. godine, podnosilac zahteva je obavešten o registraciji zahteva i kopija zahteva je dostavljena Vrhovnom sudu.
Dana 7. decembra 2020. godine, Sud je obavestio kompaniju “Elkos” D.O.O., o registraciji zahteva i tražio od njih da podnesu komentare, ako imaju, u roku od 15 dana.
Sud nije primio nijedan komentar od kompanije Elkos u gore navedenom roku.
Dana 29. aprila 2021. godine, Sud je tražio od Osnovnog suda u Prištini kompletan dosije slučaja.
Dana 5. maja 2021. godine, Osnovni sud u Prištini je podno Sudu kompletan dosije slučaja.
Dana 17. maja 2021. godine, na osnovu stava 5. člana 114. [Sastav i mandat Ustavnog suda] Ustava i pravila 12 (Izbor predsednika i zamenika predsednika) Poslovnika, sudija Gresa Caka-Nimani je izabrana za predsednicu Ustavnog suda. Na osnovu stava 4, pravila 12 Poslovnika i odluke KK-SP 71-2/ 21 Suda utvrđeno je da će sudija Gresa Caka-Nimani preuzeti funkciju predsednice Suda nakon isteka mandata aktuelne predsednice Suda, Arte Rama-Hajrizi, 26. juna 2021. godine.
Dana 25. maja 2021. godine, na osnovu tačke 1.1 stava 1. člana 9. (Prevremeni istek mandata) Zakona i pravila 7 (Ostavka na dužnost sudije) Poslovnika, sudija Bekim Sejdiu je podneo ostavku na mesto sudije pred Ustavnim sudom.
Dana 26. juna 2021. godine, na osnovu stava 4, pravila 12 Poslovnika i odluke Suda KK-SP-71-2/21, sudija Gresa Caka-Nimani je preuzela dužnost predsednice Suda, dok je na osnovu tačke 1.1 stava 1, člana 8. (Istek mandata sudije) Zakona, predsednica Arta Rama-Hajrizi okončala mandat predsednice i sudije Ustavnog suda.
Dana 9. marta 2022. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno tražilo odlaganje slučaja radi dodatnih dopuna.
Dana 13. oktobra 2022. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i većinom iznelo preporuku Sudu o prihvatljivosti zahteva.
Na osnovu pravila 61. (Suprotno mišljenje) Poslovnika o radu Suda, sudija Radomir Laban je pripremio suprotno mišljenje koje će biti objavljeno zajedno sa ovom presudom.
Pregled činjenica
Podnosilac zahteva, kompanija „ADOL“ D.O.O. je proizvođač alkoholnih pića “GJERGJ KASTRIOTI SKENDERBEU” sa sedištem u Tirani. Podnosilac zahteva je, prema spisima predmeta, zakonski naslednik državne fabrike hrane “Ali Kelmendi”. Podnosilac zahteva je registrovao trgovačku marku u Kancelariji za industrijsku svojinu pri Ministarstvu industrije i trgovine, sada Agencija za industrijsku svojinu (u daljem tekstu: AIS).
Na osnovu spisa predmeta proizilazi da još jedna druga kompanija (Kantina pića “GJERGJ KASTRIOTI SKENDERBEU” D.D, Drač, Albanija), proizvodi alkoholna pića pod nazivom “GJERGJ KASTRIOTI SKENDERBEU”. Trgovačka marka poslednje navedene nije registrovana u Republici Kosovo, ali je ista uvezena u Republiku Kosovo preko kompanije "ELKOS" D.O.O.
Dana 23. novembra 2007. godine, podnosilac zahteva je oznaku “GJERGJ KASTRIOTI SKENDERBEU” registrovao kao zaštićenu marku u AIS-u sa registracijskim brojem 8232, klasa 33 Brendy.
Dana 24. decembra 2015. godine, podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovnom sudu, sa predlogom za izricanje privremene mere, navodeći povredu trgovačke marke od strane kompanije “ELKOS” D.O.O., zato što je poslednje navedena uvozila proizvode koji sadrže oznaku “Gjergj Kastrioti Skënderbeu”, koji su proizvedeni od strane neke druge kompanije, odnosno od strane Kantina “Gjergj Kastrioti” u Draču. Podnosilac zahteva je ovom tužbom istakao da je zaštitio trgovačku marku “GJERGJ KASTRIOTI SKENDERBEU” u Albaniji, međunarodno i na Kosovu. Pored toga, podnosilac zahteva je isticao da prodaja proizvoda pod nazivom “GJERGJ KASTRIOTI SKENDERBEU” od strane Kantina pića “GJERGJ KASTRIOTI SKENDERBEU” D.D., Drač, Albanija, predstavlja povredu trgovačke marke podnosioca zahteva, zato što ista nema važeću registraciju trgovačke marke na Kosovu, i da je kompanija “ELKOS D.O.O.” uvoznik ovih pića. S tim u vezi, podnosilac zahteva je istakao da nije dao saglasnost nijednom pravnom subjektu da uvozi, čuva, izbacuje na tržište ili prodaje marku “GJERGJ KASTRIOTI SKENDERBEU”. U svojoj tužbi, podnosilac zahteva je takođe istakao sličnost oznaka trgovačkih maraka, naglašavajući da etikete proizvoda Brandy Skenderbeu, etiketa i kartonska kutija za proizvod Brandy Skenderbeu i nekoliko drugih proizvoda, identično koriste trgovačku marku registrovanu u Republici Kosovo, a posebno identične oznake, kao što su (i) identične boje: zlatna, crna, crvena, bela; (ii) kompozicija i odnosi među njima, i položaj identičnog postavljanja glavnih elemenata; (iii) naziv “GJERGJ KASTRIOTI SKENDERBEU”, veličina slova, korišćeni fontovi i odnosi između sastavnih reči naziva marke, (iv) identično stilizovano pisanje naziva. Ovo identično korišćenje trgovačke marke nema samo identičan naziv, već se koristi za identičnu robu. Shodno tome, podnosilac zahteva je tražio izricanje privremene mere kako bi se zabranilo puštanje u promet i bilo koje druge radnje kao što je uništavanje ili otuđivanje robe koje je zabranilo Ministarstvo finansija-Carina Kosova.
Iz spisa predmeta proizilazi da je tuženi u odgovoru na tužbu, između ostalog, naveo da je proizvod uvozio od 2002. godine, a da je proizvod umešača „proizvod dobro poznat na tržištu Republike Kosova“. Tuženi je takođe istakao da se amblem Kastriota ne može zadržati u isključivom vlasništvu, zato što je ovaj amblem „i sam grb Republike Albanije“. Umešač (Kantina pića u Draču), takođe je dostavio svoje komentare, navodeći, između ostalog, da izvozi proizvode sa ovom trgovačkom markom na Kosovo još od 1999. godine, a u Jugoslaviju od 1987. godine.
Dana 25. januara 2016. godine, umešač je podneo zahtev za stavljanje van snage trgovačke marke u AIS-u, naglašavajući da (i) proizvode alkoholno piće Skenderbeu još od 1967. godine i da je ovo piće od tada prisutno i na Kosovu; (ii) da se uz pomoću JCI-a (Jedinstvenih carinskih isprava) od 2000. godine pa nadalje, dokazuje da je piće Skenderbeu uvezeno i prodato na Kosovu; (iii) smatra da su ispunjeni uslovi navedeni u članu 52. (Razlozi za stavljanje van snage trgovačke marke) Zakona o trgovačkim markama; (iv) da se poziva na stav 1.3 člana 53 (Zahtev za proglašenje stavljanja van snage) u vezi sa stavom 1 člana 36. (Dokaz o korišćenju ranije trgovačke marke) Zakona o trgovačkim markama.
Dana 22. februara 2016. godine, Osnovni sud je rešenjem [IV.EK.C. br. 593/15], za izricanje privremene mere bezbednosti, zabranio puštanje u promet i svaku drugu radnju, kao što je uništavanje ili otuđenje robe zabranjene od strane Carine Kosova proizvoda koje uvozi „Elkos D.O.O.“, u iznosu od 12040 litara konjaka „Skenderbeg“. Osnovni sud se zasnovao na članu 297, stav 1, članu 306, stav 1, i članu 304, stav 3, Zakona o parničnom postupku, zaključujući da postoji rizik da će se bez izricanja mere bezbednosti značajno otežati realizacija zahteva strana.
Dana 26. novembra 2016. godine, Kantina „Gjergj Kastrioti Skënderbeu“ sa sedištem u Draču (umešač), je tražila od Osnovnog suda da interveniše u parničnom postupku, a tako nešto je dozvolio Osnovni sud rešenjem od 3. jula 2017. godine.
Prema spisima predmeta, Osnovni sud je 13. novembra 2017. godine, rešenjem, doneo odluku o određivanju i deponovanju finansijskih sredstava na ime garancije za izricanje mere bezbednosti u iznosu od 50.000 evra.
Dana 3. decembra 2018. godine, Osnovni sud je, presudom [IV.EK.C. br. 593/2015], (i) odbio, kao neosnovanu, tužbu podnosioca zahteva; (ii) ukinuo rešenje od 22. februara 2016. godine o izricanju privremene mere bezbednosti; (iii) ukinuo rešenje od 13. novembra 2017. godine o određivanju i deponovanju finansijskih sredstava na ime garancije za izricanje mere bezbednosti u iznosu od 50.000 evra; i (iv) naložio da svaka strana snosi svoje troškove.
Osnovni sud je, u vezi sa pitanjem priznate trgovačke marke, istakao da (i) su proizvodi stekli tretman priznate marke na Kosovu, jer su se isti proizvodi uvozili u bivšu Jugoslaviju, ali i na Kosovo, od 1964. godine, dokazana činjenica prema arhivskim dokumentima da su ovi proizvodi sa trgovačkom markom Skënderbeu uvezeni na teritoriju Jugoslavije, čiji je deo bilo Kosovo, od 1967. godine (ii) Elkos D.O.O., godinama uvozi ovaj proizvod od umešača (iii) umešač, prema JCI-u, izvozi na Kosovo od 2002. godine proizvode pod oznakom Skënderbeu bez ikakvih prepreka; i (iv) na osnovu sudske prakse Suda pravde Evropske unije, odnosno slučaja između Red bull protiv Bulldog [br. C. 65/12], odlučio je da treba da se toleriše upotreba sličnih oznaka kada postoje opravdani uzroci, s obzirom da se oznaka „Bulldog“ koristi još od 1975. godine, čak i pre formalne registracije trgovačke marke, što je prema Osnovnom sudu, slična situacija onoj kod podnosioca zahteva.
Osnovni sud je, što se tiče pitanja nacionalnih simbola, istakao sledeće: “[...] Prema članu 6, stava 1.8 [ZTM], trgovačke marke koje nisu ovlašćene od strane nadležnih organa, a u skladu sa članom 6. Pariske konvencije, neće se registrovati ili ako je i registrovana proglasiće se nevažećom”.
Dana 14. decembra 2018. godine, podnosilac zahteva je uložio žalbu Apelacionom sudu na presudu [IV.EK.C. br.593/2015] Osnovnog suda, navodeći povredu odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i pogrešnu primenu materijalnog prava. Konkretno, podnosilac zahteva se nije složio sa obrazloženjem Osnovnog suda u vezi sa pojmom “priznate marke“, naglašavajući da ZTM zahteva da marka bude registrovana, bilo da je priznata ili ne, i ističe: “Aktuelni ZTM ne predviđa da neregistrovana ranija priznata marka može da posluži kao dovoljan osnov za zabranu korišćenja kasnije marke”.
Dana 20. februara 2019. godine, Apelacioni sud je, presudom [Ac. br. 44/2019], odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva i potvrdio presudu Osnovnog suda. Apelacioni sud je obrazložio da (i) su neosnovani navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, zato što je prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 6. ZTM-a, jer isti u stavu 1.10 propisuje da su marke koje ne mogu da se registruju ili se proglašavaju nevažećim ”Trgovačke marke koje sadrže simbole, grb i ostala državna znamenja, osim onih koje su određene članom 6. Pariske Konvencije, a koje nisu od opšteg interesa u Republici Kosovo, izuzev ako je njihova registracija odobrena od strane nadležnog organa”, a u ovom slučaju, podnosilac zahteva navodi zaštitu oznaka “koje sadrže državna znamenja“, ali koje se ne mogu prisvojiti; i (ii) pošto je u ovom slučaju predmet razmatranja tužbeni zahtev podnosioca za zabranu korišćenja oznaka u proizvodima, Apelacioni sud se nije upustio u razmatranje slučaja da li podnosilac zahteva ima pravo da registruje ove oznake kao trgovačke marke, (iii) u skladu sa odredbama člana 6, stav 1, podstavovi 1.8 i 1.10 - to su trgovačke marke zaštićene članom 6 bis Pariske konvencije i TRIPS sporazuma i spadaju u kategoriju trgovačkih maraka sa neovlašćenim sadržajem, koje ne ovlašćuju podnosioca zahteva da zabrani njihove korišćenje trećim licima. Pored toga, Apelacioni sud je istakao da je prvostepeni sud pravilno primenio i odredbe koje predviđaju zaštitu priznatih trgovačkih maraka, konkretno član 7 u vezi sa članom 52. ZTM-a, kao i član 6 bis Pariske konvencije, i koji je takođe uključen sa značajnim proširenjima i u TRIPS sporazumu, članovi 16 (2) i (3); i to zato što je tuženi tvrdio da su se proizvodi tužene uvozili na kosovsko tržište kao „referentno tržište“ od 1987. godine, koji su ovom prilikom stekli status priznate trgovačke marke u Republici Kosovo, pre nego što su registrovani od strane tužioca, pa se tuženom ne može zabraniti njihovo korišćenje.
Dana 4. aprila 2019. godine, podnosilac zahteva je izjavio reviziju Vrhovnom sudu zbog pogrešne primene materijalnog prava i povrede odredaba parničnog postupka. Podnosilac zahteva je u svojoj reviziji navodio da je materijalno pravo pogrešno primenjeno zato što su sudovi pogrešno tumačili članove 5 (Oznake koje se mogu zaštititi kao trgovačke marke), 6 (Odbijanje zbog apsolutnih razloga) i 7 (Odbijanje iz relativnih razloga) u vezi sa članom 52. (Razlozi za stavljanje van snage trgovačke marke) ZTM-a.
Što se tiče tumačenja u vezi sa članom 6. ZTM-a, podnosilac zahteva je istakao: (i) prema ZTM-u, glavni uslov za dobijanje zaštite od materijalnog prava je registrovanje trgovačke marke, čime se sprečava korišćenje trgovačke marke od strane drugih; (ii) u članu 12. (Prestanak prava stečenih od trgovačke marke) ZTM-a se predviđa načelo nacionalnog iscrpljivanja, gde paralelni uvoz ili plasiranje proizvoda bez dozvole nosioca na tržište Kosova predstavlja povredu zaštićene trgovačke marke i nosilac može da traži od suda da se zabrani takva radnja; (iii) podnosilac zahteva je zaštitio sve figurativne i verbalne trgovačke marke; (iv) na osnovu člana 8 (Stečena prava od trgovačke marke), stava 1 ZTM-a, propisuje se da je trgovačka marka ekskluzivno pravo njegovog vlasnika. U tom smislu, podnosilac zahteva ističe da je kompanija Elkos plasirala na tržište Kosova robu koja ima identične oznake njegovih trgovačkih maraka. Podnosilac zahteva je takođe naglasio da mu je Apelacioni sud uskratio prava propisana materijalnim zakonom, “pogrešno ga primenjujući, iako na osnovu člana 95. ZTM-a, tužilac uživa pravo na sudsku zaštitu [...]”. Na osnovu sistematskog čitanja odredaba ZTM-a, može se shvatiti da se članovi 5, 6, i 7 i drugi članovi ZTM-a, odnose na postupke ispitivanja, da se pozivaju, obavezuju i važe samo za Agenciju za industrijsku svojinu i nikako za neku drugu instituciju sprovođenja zakona”. Što se tiče ovog, podnosilac zahteva ističe da sud nije nadležni organ da ocenjuje odbijanje iz apsolutnih razloga, već AIS.
Podnosilac zahteva dalje ističe da je Apelacioni sud doneo odluku „kao da je predmet tužbenog zahteva bilo osporavanje registracije trgovačkih marki iz apsolutnih razloga a ne utvrđivanje da je tuženi povredio trgovačku marku tužioca”. [...] Dakle, sud je post – festum izvršio ocenjivanje već registrovanih marki, nemajući takav zahtev od nijedne strane u sporu”.
Što se tiče zaštite oznaka, podnosilac zahteva ističe da on ne navodi zaštitu nekoliko heraldičkih oznaka, srednjevekovnih simbola koji se odnose na figuru Gjergj Kastriota, već je dokazao sudu da “je, kao pravni naslednik državnog prehrambenog kombinata Ali Kelmendi, vlasnik amblema Kastriota i nekoliko drugih srednjevekovnih simbola koji se vezuju za figuru narodnog heroja”, i te simbole je registrovao kao trgovačke marke u Albaniji počev od 11. juna 1993. godine, dok ih je u nacionalnom aspektu registrovao od 2005. godine pa nadalje. Što se tiče činjenice da registrovana marka predmeta sadrži zastavu ili grb Republike Albanije, podnosilac zahteva ističe da ne sadrže nijedan amblem koji je propisan u članu 6, stavu 1 tačka 10 Zakona o trgovačkim markama, i time podnosilac zahteva opisuje i pravi razliku između zastave i grba i oznake korišćene kao trgovačke marke.
Što se tiče tumačenja člana 7. ZTM-a, podnosilac zahteva ističe da ovaj član propisuje slučajeve kada može da se podnese prigovor protiv registrovanja prijave trgovačke marke objavljene u Biltenu trgovačkih maraka. U tom smislu, podnosilac zahteva je istakao da Apelacioni sud pogrešno primenjuje materijalni zakon, naglašavajući da pozivanje na član 7 i član 52. ZTM-a nije pravilno korišćeno. Podnosilac zahteva dalje naglašava da je “Pozivanje na Parišku konvenciju i sporazum TRIPS takođe pogrešno. U ZTM-u se govori o registrovanim markama po međunarodnim sporazumima koji važe na Kosovu (član 7. stav. 2.5.). U Ustavu Republike Kosova, član 19. stav. 1. [Sprovođenje međunarodnog prava] određuje se: “1. Međunarodni sporazumi ratifikovani od strane Republike Kosova postaju deo unutrašnjeg pravnog sistema nakon što se objave u Službenom Listu Republike Kosova”. Dok TRIPS uopšte nije deo pravnog sistema Kosova. ZTM, član 3, Ograničenja, tačka 1.5, daje ovo ograničenje: “Poznate trgovačke marke – trgovačke marke po članu 6bis Pariške konvencije; Sama Pariška konvencija i niti sporazum TRIPS ne sadrže neko određenje ili jasno uputstvo o tome šta se podrazumeva pod izrazom poznate marke”. Prema podnosiocu zahteva, ZTK ne pruža zaštitu priznatim markama, i Apelacioni sud, dozvoljavajući korišćenje neregistrovane trgovačke marke, nezakonito je uskratio podnosiocu zahteva zakonska prava koja proizlaze iz svojine nad registrovanim trgovačkim markama.
Dana 1. jula 2020. godine, Vrhovni sud je doneo presudu [E.Rev. 29/19], kojom je odbio, kao neosnovanu, reviziju podnosioca zahteva protiv presude [Ac. br. 44/2019] Apelacionog suda. Vrhovni sud je prvo istakao da u ovom slučaju nema prekoračenja tužbenog zahteva i da nije na mestu navod da su nižestepeni sudovi prevazišli svoje nadležnosti uzimajući nadležnosti AIS-a. Što se tiče ove tačke, Vrhovni sud ističe činjenično stanje da (i) je podnosilac zahteva u Albaniji registrovao trgovačku marku “Gjergj Kastrioti Skënderbeu” počev od 1993. godine, i ista preko crvene boje sadrži dvoglavog orla, amblem Kastriota i neke druge srednjovekovne simbole koji se odnose na figuru Skënderbega. U nacionalnom aspektu, tužilac je ovu marku registrovao 2005. godine, dok je na Kosovu– pri AIS-u registrovao 23. novembra 2007. godine važeća do 23. novembra 2027. godine, (ii) podnosilac zahteva je proizvođač i distributer alkoholnih pića, dok tuženi vrši promet robe i uvozi te proizvode koji sadrže istu oznaku, sa istim grafičkim izgledom i poreklom su iz Kantina pića iz Drača, koja proizvodi i izvozi ove proizvode od 60-ih, (iii) nižestepeni sudovi su utvrdili da tuženi proizvode ove trgovačke marke plasira na tržištu Kosova od 1987. godine, uvozeći ih od Kantine u Draču, i zbog višegodišnjeg prisustva proizvoda, marka je stekla status “priznate“ marke na Kosovu.
Vrhovni sud je istakao da je sporno u ovom slučaju da li može Elkos D.O.O. bez dozvole podnosioca zahteva da uvozi alkoholno piće-konjak “GJERGJ KASTRIOTI SKENDERBEU” od Kantine pića “Drač”, i da li se takav postupak smatra kao povreda trgovačke marke, zato što je podnosilac zahteva pri AIS-u stekao ekskluzivno pravo da koristi oznaku “GJERGJ KASTRIOTI SKENDERBEU”. Vrhovni sud je takođe istakao da je “Neosporna sličnost oznaka, budući da obe strane (ne sasvim) koriste isti naziv – „Gjergj Kastrioti Skenderbeu“, sa oznakom amblema Kastriota za identifikaciju istog proizvoda”.
Vrhovni sud je, pozivajući se na član 254, stav 1 ZPP-a, istakao da je podnosilac zahteva podneo tužbu za utvrđivanje da bi se utvrdilo da li je povređena trgovačka marka. Konkretno, Vrhovni sud ističe da podnosilac zahteva nije tražio da se “konstatuje jedno njegovo pravo – povreda trgovačke marke, nego je tražio da se konstatuje „pravo“ tuženog: da koristi isto ime, oznake, ambleme, itd.”.
Vrhovni sud je, pozivajući se na član 6. ZTM-a, istakao da se ograničava samo na oceni da li se nacionalni i državni simboli mogu zabraniti za korišćenje trećim stranama i shodno tome, utvrdio da trgovačke marke uživaju pravnu zaštitu, ali “i one koje nisu registrovane uživaju pravnu zaštitu”.
Vrhovni sud je istakao sledeće: “Prvostepeni sud je iz izvedenih dokaza konstatovao da je tuženi uvozio ove proizvode u bivšoj Jugoslaviji od 1964. godine, stoga je ocenio da je on dobio status priznate marke na Kosovu pre njene registracije od strane tužioca, stoga mu se ne može zabraniti njeno korišćenje. Proizvod pod istim imenom se proizvodi dugi niz godina u Draču i umešač ima višegodišnju tradiciju izvoza alkoholnih pića, pre nego što je tužilac počeo svoju proizvodnju. Teorija prava ne određuje jasno i tačno objekat zaštite ili termin „poznate“ trgovačke marke. Međutim postoje nekoliko elemenata, uslova za dobijanje statusa poznate robe za širu potrošnju, nezavisno od starosti i kulture šireg potrošačkog okruženja. Neosporna činjenica je da je proizvod umešača, koji je uvožen od strane tuženog, poseduje sve karakteristike jednog poznatog proizvoda. Iz ovog razloga se ocenjuje kao neosnovan navod da tuženi nije uspeo da dokaže da je on korisnik „poznate marke“, jer se nesumnjivo, u prvostepenom postupku, utvrdilo da su (pre dugo vremena) alkoholna pića marke konjak „Gjergj Katrioti Skenderbeu“ iz Drača, poznat proizvod kao na domaćoj teritoriji tako i na Kosovu “.
Vrhovni sud je dalje obrazložio: “Što se tiče primedbi u vezi sa obuhvaćanjem primene odredaba i pravila međunarodnih prava (Pariška konvencija i Sporazum TRIPS) drugostepenog suda, ovaj sud ih smatra neosnovanim, zbog nedostatka domaćih zakona i pravila koja ne sadrže odredbe kojim bi se tretirao dotični spor. Međutim, u ovom slučaju je neophodno doneti jednu pravičnu odluku koja treba da bude u saglasnosti sa međunarodnim pravilima i normama kao i sa uobičajenim poslovnim normama, naročito onda, kada su takva tumačenja u skladu sa svakim ustavnim sistemom“.
Navodi podnosioca
Podnosilac zahteva navodi da su mu osporenom presudom [Rev. br. 29/19] Vrhovnog suda povređena osnovna prava i slobode zagarantovane članom 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a i članom 54. [Sudska zaštita prava] Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.
Što se tiče navodnih povreda člana 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a
Podnosilac zahteva ističe da tumačeći ljudska prava u skladu sa sudskim odlukama Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP), koji je u konceptu svojine uključio “imovinu i pravo na nju – u materijalnom i klasičnom smislu reči, obuhvata i široki spektar novčanih prava – prava koja proističu iz deonica, patenata, trgovačkih marki, sudskih odluka, a takođe i prava koja proističu iz pravca nekog biznisa”. Podnosilac zahteva tom prilikom citira i slučajeve ESLJP-a Melnychuk protiv Ukrajine; Anheuser-Buchinc. Protiv Portugalije, naglašavajući da je u ovim slučajevima ESLJP smatrao intelektualnu svojinu kao “imovinu”, konkretno, trgovačku marku i autorska prava.
Podnosilac zahteva naglašava da ZTM propisuje uslove i postupke za registrovanje trgovačkih maraka, prava registrovanja i primenu ovih prava i da ovaj zakon propisuje da je pravo na trgovačku marku imovinsko pravo.
Podnosilac zahteva dalje ističe da ZTM ima za cilj sprečavanje nelojalne konkurencije od zloupotrebe trgovačkih maraka i da načelo teritorijalnosti prema ZTM-u propisuje da zaštita trgovačke marke ima teritorijalnu prirodu i da se prema ZTM-u Republika Kosovo rangira u zemljama koje primenjuju sistem “Prvi koji predstavlja”, a ne sistem “Prvi koji koristi”. Prema podnosiocu zahteva, stav 1 člana 12. ZTM-a, primenjuje načelo nacionalnog iscrpljivanja prema kojem “prava nosioca registrovane marke da kontroliše promet robe ili usluga, prestaće samo kada su te robe ili usluge uvezene na Kosovsko tržište od vlasnika ili uz njegovu saglasnost. Za posledicu, u slučaju paralelnog uvoza ili postavljanja određenih (autentičnih) proizvoda na Kosovsko tržište bez dozvole nosioca, isti može da traži od suda da zabrani takvu radnju pošto ova radnja predstavlja povredu zaštićene trgovačke marke [...]”.
Što se tiče gore navedenog, podnosilac zahteva ističe da je zaštitio sve trgovačke marke kao figurativne i verbalne marke u skladu sa ZTM-om kod AIS-a, primenjujući za registrovanje članove 5. i 6. ZTM-a, i čitav proces registrovanja je, prema podnosiocu zahteva, izvršen u skladu sa članovima 23. i 44. ZTM-a i Administrativnim uputstvom br. 13/2012 o postupku registrovanja trgovačkih maraka koji je donelo Ministarstvo za industriju i trgovinu.
Podnosilac zahteva je, pozivajući se na član 8. ZTM-a, istkao sledeće: “Tuženi [ELKOS] je plasirao na tržište Kosova, preko Carine, robu i ambalaže koji imaju identičnu oznaku kao što imaju trgovačke marke [podnosioca zahteva]”.
Shodno tome, podnosilac zahteva navodi sledeće: “Osnovni sud, Apelacioni sud i Vrhovni sud, u otvorenoj suprotnosti sa važećim materijalnim pravom [članom 8. ZTM-a] zanemaruje i osporava zaštitu koju pruža zakon za trgovačke marke [podnosiocu zahteva], iako utvrđuje njihovu registraciju od 23. novembra 2007. godine [...] i produženje roka važnosti zaštite ovih trgovačkih marki za sledećih 10 godina, do 23. novembra 2027. godine”.
Podnosilac zahteva dalje naglašava da su mu redovni sudovi uskratili prava propisana materijalnim zakonom, pogrešno primenjujući zakon. Što se tiče ove tačke, podnosilac zahteva se poziva na članove 95, 96, 97 i 99. ZTM-a.
Pored toga, što se tiče navoda o pogrešnoj primeni materijalnog zakona, podnosilac zahteva navodi da Vrhovni sud pogrešno primenjuje i tumači članove 5, 6 i 7 u vezi sa članom 52. ZTM-a, naglašavajući da je samo AIS, a ne sud, nadležan da donosi odluke da odbije apliciranje za registrovanje i/ili njegovo proglašenje kao nevažećeg.
Konkretno, što se tiče pogrešne primene materijalnog zakona, podnosilac zahteva ističe sledeće: “[...] jedina mogućnost kada Sud može da izvrši tumačenje, a sledstveno tome i primenu člana 6. ZTM-a, bi bila u slučaju da se registracija/ ne registracija trgovačke marke u AIS osporila bilo od aplikanta ili od prigovorača. Dakle, Sud bi mogao da vrši tumačenje člana 6. ZTM-a samo kada bi se osporio administrativni akt upravnog organa [odluka AIS-a]. Stoga, vršeći pogrešnu primenu člana 6. ZTM, Sud izlazi van svojih nadležnosti i jurisdikcije, preuzima ulogu i administrativne nadležnosti AIS-a i traži da ispituje, iz apsolutnih razloga, da li su ispunjeni uslovi da bi se registrovale kao trgovačke marke citirajući, bez ikakve pravne osnove, da po članu 6. ZTM ne mogu da se registruju kao trgovačke marke, stoga sledstveno dolazi do zaključka da ne uživaju pravnu zaštitu”.
Podnosilac zahteva,, shodno tome, ističe da je sud relevantnu odluku doneo “kao da je predmet tužbenog zahteva bilo osporavanje registracije trgovačkih marki iz apsolutnih razloga a ne utvrđivanje da je tuženi povredio trgovačku marku tužioca. [...] Dakle, sud je post – festum izvršio ocenjivanje već registrovanih marki, nemajući takav zahtev od nijedne strane u sporu, i na ovaj način raščlanjuje odredbe iz člana 6. ZTM-a i tumači na potpuno neispravan način [...]”.
Podnosilac zahteva, pozivajući se na citat Vrhovnog suda koji ističe da “trgovačke marke uopšteno uživaju veliku pravnu zaštitu svog vlasnika, ali i one koje nisu registrovane uživaju pravnu zaštitu”, navodi da je ovaj zaključak u potpunoj suprotnosti sa ciljem postojanja ZTM-a i zaštitom koju daje vlasniku, kao što je zagarantovano članom 8. ZTM-a, koji, između ostalog, propisuje da “Vlasnik trgovačke marke ima pravo da zabrani trećim licima upotrebu trgovačke marke bez njegovog odobrenja svake oznake koja je identična sa trgovačkom markom za robe ili usluge koje su identične sa onim za koje je registrovana kao trgovačka marka”.
Kao rezime, podnosilac zahteva navodi da ga je Vrhovni sud lišio mirnog uživanja njegove imovine, ne zaštitivši njegovo imovinsko pravo i ovo uplitanje „nije zasnovano na zakonu, ali nije zasnovano ni na legitimnom cilju i čak ne uzima u obzir načelo proporcionalnosti” kao što je propisano ESLJP-om.
Što se tiče navoda o povredi člana 54. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a
Podnosilac zahteva prvo ističe da je Vrhovni sud dao površno obrazloženje i ne poziva se ni na jedan navod podnosioca zahteva koji je izneo u reviziji. Vrhovni sud “se orijentisao na pitanja koja apriori brane stav sudova nižih instanci, tretirajući kao da je predmet spora tužioca pravo uvoza robe, a ne utvrđivanje sprečavanja povrede registrovane marke, kao i da li uživa zaštitu prava na registrovanu marku u Republici Kosovo ili ne?”.
Podnosilac zahteva dalje ističe: “Da bi opravdao ne dokazane zaključke odluke, Sud meša pravnu instituciju „dobro poznate trgovačke marke“ sa autentičnim eklektičnim teorizacijama o statusu „dobro poznate robe“, „proizvoda“ ili „poznate robe“, i, na apsurdan način, utvrđuje i priznaje kao važeću činjenicu da tuženi ili umešač uvozi taj proizvod na Kosovo još od 1964. ili 1987. godine, kada u spisima nema nijednog dokaza da bi se to potvrdilo. Naprotiv, na osnovu podnetih dokaza od strane umešača i tuženog, utvrđuje se da je umešač osnovan kao anonimno trgovačko društvo i da je registrovan kao pravno lice u sudu 16. avgusta 1995. godine, dve godine nakon registrovanja marke ikone tužioca pod nacionalnim brojem registracije 45. „GJERGJ KASTRIOTI / SKËNDERBEU“ i amblema”.
Što se tiče gore navedenog, podnosilac zahteva nastavlja: “Ne stoji ovaj navod Suda, zato što se još Pariskom konvencijom, član 6 bis, definiše polje zaštite koje se dodeljuje dobro poznatim markama. Nosilac dobro poznate marke ima pravo da u prvom redu prigovara na registraciju kasnije marke koja je u sukobu sa njegovom markom. Nosilac dobro poznate marke takođe može da zahteva poništenje registracije kasnije marke koja je u sukobu sa dobro poznatom markom. Ove su odredbe koje su uključene i u ZTM, odnosno u članu 7., stav 1. u vezi sa članom 7., stav 2., pod – stav 2. 3. i član 52., stav 1., pod – stav 1. 3. u vezi sa članom 7., stav 2., pod – stav 2. 3. Međutim, po ZTM, nijedna pravna zaštita se ne pruža trgovačkoj marki bilo da je dobro poznata na teritoriji Republike Kosovo, da li marka ranije nije bila registrovana na Kosovu od strane Agencije za industrijsku svojinu. Izraženo drugačije, u smislu ZTM, nema govora o tome da se za trgovačke marke, bile one i dobro poznate, (dodatni naglasak) zahteva formalna registracija marke, da bi ona uživala pravnu zaštitu”.
Podnosilac zahteva takođe ističe da “po ZTM/u, osim osporavanja registracije i ukidanja iste, nosilac neregistrovane dobro poznate marke nema pravo da koristi odredbe zakona za trgovačke marke da bi zahtevao sprečavanje korišćenja slične marke. Drugim rečima, ZTM ne predviđa da neregistrovana i ranija dobro poznata marka može da služi kao dovoljna osnova da bi se sprečila upotreba marke koja je kasnije registrovana. Iz takvog obrazloženja Suda može da se donosi zaključak da je Sud postupio sa neprimernom žurbom – ne analizirajući i ne spominjući nijedan od predstavljenih dokaza i ne dajući svoj stav za sve dokaze i navode [podnosioca zahteva] posebno”.
Podnosilac zahteva na kraju ističe da su mu “povređena osnovna prava zagarantovana članom 6. Evropske konvencije za ljudska prava. Drugim rečima, obrazloženje odluke pokazuje da u stvari stvar [podnosioca zahteva] nije realno obrađena (obaveza koja proističe iz odluke ESLJP-a, Affaire H. protiv Belgije) ne dajući odgovor na glavne argumente [podnosioca zahteva]”.
Konačno, podnosilac zahteva traži od Suda da proglasi zahtev prihvatljivim i utvrdi da je došlo do povrede (i) člana 46. Ustava u vezi sa Protokolom br. 1 člana 1. EKLJP-a; (ii) člana 54. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a; (iii) da proglasi ništavom presudu E. Rev. br. br. 29/19 Vrhovnog suda i da je vrati na preispitivanje.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
Ustav Republike Kosovo
Član 46
[Zaštita imovine]
1.Garantuje se pravo na imovinu.
2. Korišćenje imovine je regulisano zakonom, u skladu sa javnim interesom.
3. Niko se ne može arbitrarno lišiti lične imovine.
[...]
5. Intelektualno pravo je zaštićeno zakonom.
Član 54
[Sudska zaštita prava]
Svako ima pravo na sudsku zaštitu u slučaju kršenja ili uskraćivanja nekog prava koje je garantovano ovim Ustavom, kao i pravo na efikasne pravne mere ukoliko se utvrdi da je pravo prekršeno.
Evropska konvencija o ljudskim pravima
Član 6
(Pravo na pravično suđenje)
Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. Presuda se izriče javno, ali se novinari i javnost mogu isključiti s čitavog ili jednog dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne sigurnosti u demokratskom društvu, kada to nalažu interesi maloletnika ili zaštite privatnog života strana u sporu, ili kada to sud smatra izričito neophodnim zato što bi u posebnim okolnostima publicitet mogao naneti štetu interesima pravde.
[...]
Protokol br. 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima
Član 1
(Zaštita imovine)
Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.
[...]
Relevantne zakonske odredbe za trgovačke marke
ZAKON Br. 04/L-026 O TRGOVAČKIM MARKAMA, ZAKON Br. 05/L – 040 O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA Br. 04/L-026 O TRGOVAČKIM MARKAMA
Član 3
Definicije
Izrazi upotrebljeni u ovom zakonu imaju sledeće značenje:
[...]
1.4. Pariska konvencija - Konvencija za zaštitu industrijske svojine, od 20 marta 1883, revidirana i izmenjena;
[...]
Priznate trgovačke marke - trgovačke marke priznate shodno članu 6 Pariske konvencije; [...]
[...]
Član 4
Sticanje prava na trgovačke marke
1. Sticanje prava na trgovačku marku, dobija se putem upisa u registar trgovačkih marki koji vodi Kancelarija za industrijsku svojinu.
2. Domaći i strani subjekti mogu biti vlasnici trgovačke marke u Republici Kosova.
3. Subjekti koji nisu državljani Republike Kosova ili nemaju registrovano sedište poslovanja, prijaviće se kancelariji samo preko svojih ovlašćenih zastupnika.
Član 5
Oznake koje se mogu zaštititi kao trgovačke marke
Trgovačka marka može biti svaka oznaka koja se može grafički prikazati, posebno reči obuhvatajući i lična imena, skice, slova, brojevi, oblik robe i način njihovog pakovanja, boje kao i 3 sve njihove kombinacije, pod uslovom da takve oznake mogu razlikovati robe ili usluge jednog preduzeća od roba ili usluga drugih preduzeća.
Član 6
Odbijanje zbog apsolutnih razloga
1. Kao trgovačka marka, neće se registrovati ili ako je i registrovana proglasiće se nevažećom, i to::
1.1. oznake nisu u skladu sa članom 5. ovog zakona;
1.2. trgovačke marke koje ne sadrže neku značajnu osobenost;
1.3. trgovačke marke koje se sastoje isključivo od znakova ili pokazatelja koji se mogu koristiti u trgovini za određivanje vrste, kvaliteta, količine, svrhe, vrednosti, geografskog porekla, vremena proizvodnje robe ili pružanja usluga ili ostalih karakteristika roba o usluga;
1.4. trgovačke marke koje se sastoje isključivo od oznaka ili pokazatelja, koji su uobičajeni u svakodnevnom jeziku ili u poverenju kao i u svakodnevnim uobičajenim praksama;,
1.5. znakovi koji se sastoje isključivo od:
1.5.1. osobine koja proizlazi iz prirode same roba;
1.5.2. osobina robe koja je neophodna da bi se dobio jedan tehnički rezultat;
1.5.3. osobina koja robama daje jednu supstancijalnu vrednost;
1.6. trgovačke marke koje su u suprotnosti sa moralnim načelima i javnim redom; 1.7. trgovačke marke koje mogu da prevare javnost, što se tiče prirode, kvaliteta ili geografskog porekla roba ili usluga;
1.8. trgovačke marke koje nisu ovlašćene od strane nadležnih organa, a u skladu sa članom 6. Pariske konvencije.
1.9. trgovačke marke čija upotreba može biti zabranjena odredbama nekog drugog zakona;
1.10. Trgovačke marke koje sadrže simbole, grb i ostala državna znamenja, koje nisu određene članom 6. Pariske Konvencije, i koje su od opšteg interesa Republike Kosovo, izuzev ako je njihova registracija odobrena od strane nadležnog organa;
1.11. trgovačke marke za vina ili alkoholna pića koje sadrže ili su sačinjena od jednog geografskog pokazatelja koji identifikacije vina ili alkoholnih pića koja nemaju to poreklo;
1.12. trgovačke marke koje sadrže ili su sačinjene od jednog geografskog naziva ili geografskog pokazatelja sa efektom na teritoriji Kosova, ako je apliciranje za registraciju trgovačke marke urađeno nakon apliciranja za registraciju jednog imenovanja porekla ili geografskog pokazatelja i u zahtevu za registraciju geografskog pokazatelja, određenog u odgovarajućem zakonodavstvu čija je osnova takvih naimenovanja registrovana za istu vrstu roba.
2. Podstavovi 1.2, 1.3 i 1.4 ovog člana ne sprovode ako je u procesu upotrebe pre datuma apliciranja za registraciju, marka dobila karakter razlikovanja naročito za robe i usluge za koje se zahteva registracija.
Član 7
Odbijanje iz relativnih razloga
1. Podnošenjem prigovora od strane vlasnika ranije marke, trgovačka marka za koju je podnet zahtev neće se registrovati, ako:
1.1. je identična sa ranijom trgovačkom markom i robama ili uslugama za koje se podnosi zahtev za trgovačku marku su identične sa robama ili uslugama koje su zaštićene od ranije trgovačke marke;
1.2. ona je slična sa prethodnom trgovačkom markom i sa robama ili uslugama za koje se podnosi zahtev su slične sa robama i uslugama koje su zaštićene od prethodne trgovačke marke i gde zbog jednovrsnosti ili sličnosti, postoji mogućnost izazivanja konfuzije sa javnošću gde postoji mogućnost asociranja sa prethodnom markom.
2. „Ranije trgovačke marke“ u smislu stava 1. ovog člana podrazumeva:
2.1. trgovačka marka registrovana sa jednim datumom apliciranja ili datumom ranije prednost.
2.2. apliciranje za registraciju jedne marke , na jedan datum apliciranja ili na datum ranije prednosti, postupku registracije;
2.3 marka koja na dan apliciranja za registraciju ili na datum prednosti , je priznata u Republici,
2.4 trgovačka komunitarna marka ili apliciranje za registraciju trgovačke marke zajednice , kao što je određeno u stavu 1. člana 83. ovog zakona.
2.5. marke registrovane prema međunarodnim sporazumima koje imaju efekta u Republici Kosovo;
3. Prilikom podnošenja prigovora od strane ranijeg vlasnika trgovačke marke, prema članu 7 stav 2. ovog člana, neće se registrovati marka koja je identična ili slična sa prethodnom trgovačkom markom , koja se šiti za robe i usluge koje su slične sa onima za koje je registrovana prethodna marka, ako prethodna marka ima reputaciju u Republici Kosova i upotrebom navedene marke zbog obrazložljivog razloga realizuje se jedna nepravična zarada ili se oštećuje karakter razlikovanja prethodne marke.
4. Prilikom podnošenja prigovora od vlasnike prethodne marke, marka se ne registruje ako zastupnik vlasnika trgovačke marke bez ovlašćenja vlasnika aplicira za registrovanje trgovačke marke na svoje ime, osim u slučajevima kada zastupnik obrazloži svoje radnje.
GLAVA II EFEKTI TRGOVAČKE MARKE
Član 8
Stečena prava od trgovačke marke
1. Registrovana trgovačka marka je ekskluzivno pravo njenog vlasnika. Vlasnik trgovačke marke ima pravo da zabrani trećim licima upotrebu trgovačke marke bez njegovog odobrenja, kao što sledi:
1.1. svaka oznaka je identična sa trgovačkom markom za robe ili usluge koje su identične sa onim za koje je registrovana kao trgovačka marka;
1.2. svaka oznaka koja je identična ili slična sa marko ili ako zbog jednovrsnosti ili sličnosti roba i usluga , za koje se koristi oznaka, sa robama i uslugama , koje se pokrivaju od registrovane marke,, mogu izazvati konfuziju u javnosti, gde je obuhvaćena i mogućnost asociranja oznake sa trgovačkom markom; 1.3. svaka oznaka, koja je identična ili slična sa trgovačkom markom za proizvode i različite usluge od onih za koje je registrovana trgovačka marka , kada ova poslednja ima reputaciju u Republici Kosova i korišćenja oznake, iz obrazložljivog razloga, ostvaruje se jedna nepravična zarada ili se oštećuje priroda različitosti i priznato ime marke.
2. Shodno stavu 1. ovoga člana, vlasnik marke takođe može zabraniti sledeće delatnosti:
2.1. postavljanje, oznake na robama ili njihovom pakovanju;
2.2. plasiranje robe na tržište, njihova ponuda za prodaju i davanje usluga koristeći ovu oznaku, ili njihovo stavljanje u depo za ove ciljeve;
2.3. upotreba oznake tokom uvoza ili izvoza roba;
2.4. upotreba oznake u službenim dokumentima ili reklamama.
3. Prava od registrovane trgovačke marke imaju uticaja i na treća lica od dana objavljivanja registra trgovačke marke. Može se tražiti nadoknada za radnje koje se dese nakon dana objavljivanja aplikacije trgovačke marke, radnje koje se posle registracije trgovačke marke trebaju zabraniti. Sud koji razmatra spor, ne može odlučiti o ovom sporu dok se ne objavi registracija.
[...]
Član 12
Prestanak prava stečenih od trgovačke marke
1. Gubitak prava za zabranu upotrebe marke za proizvode i usluge počinje stavljanjem trgovinske marke na tržište Republike Kosova od strane samog vlasnika ili nakon učlanjenja Republike Kosova u Evropsku uniju, u jednoj od država članica koje su stranka u Sporazumu koje stvara Evropsku privrednu zonu, sa tom trgovačkom markom.
2. Stav 1. ovoga člana ne primenjuje se kada vlasnik registrovane trgovačke marke osporava dalju upotrebu trgovačke marke, dokazujući da se kvalitet roba izmenio ili je oštećen nakon njenog plasmana na tržište.
[...]
Član 52
Razlozi za stavljanje van snage trgovačke marke
1. Trgovačka marka se stavlja van snage podnošenjem zahteva Kancelariji:
1.1. kada je trgovačka marka je registrovana u suprotnosti sa odredbama člana 5 i 6 ovog zakona;
1.2. kada je aplikant zloupotrebio apliciranje trgovačke marke;
1.3. kada već postoji jedna prethodna trgovačka marka onako kako je navedeno u članu 7 stava 2. ovog zakona i kada su ispunjeni uslovi navedeni u stavu 1 ili u stavu 3 člana 7. ovog zakona;
1.4. kada već postoji jedna trgovačka marka kako je naznačeno u članu 7 stava 4. ovog zakona i kada su ispunjeni određeni i uslovi iz tog stava;
1.5. kada upotreba jedne takve trgovačke marke može da bude zabranjena u skladu sa jednim prethodnim pravom, posebno:
1.5.1. pravo na ime;
1.5.2. pravo ličnog portreta;
1.5.3. autorsko pravo;
1.5.4. pravo industrijske svojine.
1.6. kada se upotrebom trgovačke marke krše prava jedne oznake korišćene u poslovnoj delatnosti u Republici Kosova koje je stečeno ranije i ona oznaka daje svom vlasniku pravo da zabrani korišćenje druge trgovačke marke.
2. Kada je trgovačka marka registrovana u suprotnosti sa odredbama člana 6. podstava 1.2. 1.3. i 1.4. ovog zakona, ona se neće staviti van snage ukoliko je kao posledica njene upotrebe, posle registracije dobila posebno svojstvo vezano za robe i usluge za koje je registrovana.
3. Jedna trgovačka marka može i da se ne stavi van snage na osnovama ranije trgovačke marke sa reputacijom ili jedne ranije dobro poznate trgovačke marke, ukoliko ranija trgovačka marka nije toliko prepoznatljiva u smislu člana 7. paragrafi 2. podstava 2.3. ovog zakona ili nema takvu reputaciju po članu 7 stava 3. ovog zakona do dana prava prvenstva kasnije trgovačke marke.
4. Kada vlasnika jednog od navedenih prava u podstavovima 1.3, 1.4., 1.5. i 1.6. stava 1. ovog člana, podneo zahtev zahtev za stavljanje trgovačke marke, ne može podneti novi zahtev za stavljanje marke, zasnivajući se na prava navedena u prethodnom zahtevu.
5. Kada postoje razlozi o izjašnjavanju za stavljanje van snage samo za neke robe ili usluge za koje je registrovana trgovačka marka, ta trgovačka marka se poništava za samo te robe i usluge.
6. Kada se jedna trgovačka marka poništava za sve ili samo neke robe ili usluge, smatraće se da stavljanjem van snage trgovačke marke, gase se svi efekti koje imala od njenog registrovanja.
POGLAVLJE XIII CIVILNOPRAVNA ZAŠTITA
Član 95
Lica koja imaju pravo zahtevati pravnu zaštitu
Tužbu u slučaju kršenja prava trgovačke marke, prema ovom Zakonu, imaju pravo da podnesu vlasnik trgovačke marke, vlasnik isključive licence na osnovu ugovora ili nosilac prva trgova trgovačke ke marke.
Član 96
Procedura za utvrđivanje i sprečavanje kršenja
1. Vlasnik trgovačke marke može da pokrene postupak u sudu radi konstatovanja kršenja prava trgovačke marke, protiv lica koje je prekršilo prava trgovačke marke neovlašćeno vršeći jednu od navedenih radnji koje su naznačene u članu 8, stavovima 1 i 2 ovog zakona, tražeći:
1.1. utvrđivanje kršenja marke;
1.2. sprečavanje kršenja, i zabrana daljih takvih i sličnih kršenja ubuduće.
2. Pomenute aktivnosti iz stava 1, pod-stavovi 1.1, i 1.2. i u stavu 2 člana 96 bazičnog zakona se takođe mogu izvršiti protiv lica koja su tokom njihove ekonomske aktivnosti vršile usluge kršeći trgovinsku marku ili prete kršenjem prava trgovinske marke.
3.Vlasnik trgovačke marke može podneti tužbu protiv svakog lica koji je izvršenjem bilo koje neovlašćene aktivnosti prouzrokovao ozbiljnu opasnost kršenja njegove trgovinske robne marke, zahtevajući udaljavanje iz pomenute aktivnosti i sprečavanje kršenja prava trgovinske marke.
Član 97
Zahtevi za konfiskaciju i uništavanje proizvoda
1. Vlasnik trgovačke marke može pokrenuti sudski postupak protiv svakog lica koji je prekršio prava trgovačke marke neovlašćenim izvršenjem jedne od navedenih aktivnosti u članu 8, stav 1. i 2. bazičnog zakona zahtevajući da se proizvodi koji krše prava trgovačke marke i u odgovarajućim slučajevima, korišćeni materijali i sredstva tokom njihovog kreiranja ili proizvodnje proizvoda odstranjuju iz tržišta, da se oduzimaju ili da se unište.
2. Sud izriće pomenute mere u stavu 1. ovog člana i to u trošku osuđenog, osim ukoliko postoje posebni razlozi da se tako ne odlučuje.
3. Izricanje mera od strane Suda prema stavu 1 ovog člana treba da bude srazmerno prirodi i ozbiljnosti prekršaja i uzimajući u obzir interese trećih lica.
Član 98
Zahtev za nadoknadu učinjene štete
1. Vlasnik trgovačke marke može pokrenuti tužbu protiv lica koje mu je izazvalo štetu , na osnovu člana 8, stavova 1. i 2. ovoga Zakona, zahtevajući nadoknadu štete.
2. Vlasnik trgovačke marke može pokrenuti sudski postupak protiv svakog lica koje je prekršilo prava trgovačke marke neovlašćenim izvršenjem jedne od qnavedenih aktivnosti u članu 8. stv. 1. i 2. bazičnog zakona, ciljajući plaćanje naknade u iznosu koji bi on zahtevao, imajući u obzir uslove ugovora o licenci, ukoliko je ikad postojala.
3. Vlasnik trgovačke marke može pokrenuti sudski postupak protiv svakog lica koji je prekršio prava trgovačke marke neovlašćenim izvršenjem jedne od navedenih aktivnosti u članu 8. stv. 1. i 2. bazičnog zakona, bez ikakvog pravnog osnova za ovaj postupak, sudske ili zakonske odluke, a imao je koristi od nje, ciljajući povraćaj ili nadoknadu sličnih naknada na osnovu opštih pravila o neosnovanom bogaćenju.
4. Kada se vrši utvrđivanje štete sud treba da uzme u obzir sve aspekte, kao što su negativne ekonomske posledice, uključujući izgubljenu dobit, koju je pretrpeo oštećeni, svaku nepošteno stečenu dobit prekršioca, u odgovarajućim slučajevima, druge elemente, osim ekonomskih faktora kao što je moralna šteta naneta vlasniku prava kao posledica kršenja prava.
Član 99
Zahtev za objavljivanje presude
1. Na zahtev vlasnika trgovačke marke, konačna presuda se objavljuje u sredstvima javnog informisanja u troškovima tuženog.
2. Sud, odlučuje unutar granica zahteva za potpuno ili delimično objavljivanje presude i sredstvo informisanja gde će se izvršiti objavljivanje.
PARISKA KONVENCIJA ZA ZAŠTITU INDUSTRIJSKE SVOJINE
Član 6 bis
Priznate marke
‘(1) Zemlje Unije obavezuju se da, bilo po zvaničnoj dužnosti, ako zakonodavstvo zemlje to dopušta, bilo na traženje zainteresovanog, odbiju ili ponište registrovanje i zabrane upotrebu fabričkog ili trgovačkog žiga koji predstavlja reprodukciju, podražavanje ili prevod, tako izvršen da može stvoriti pometnju sa nekim žigom koji bi nadležna vlast zemlje registrovanja ili upotrebe smatrala da je u toj zemlji nesumnjivo poznat kao žig lica koje uživa pravo da se koristi ovom konvencijom i upotrebljava se za istovetne ili slične proizvode. Na isti način postupiće se i ako bitni deo žiga predstavlja reprodukciju jednog takvog žiga koji je nesumnjivo poznat ili podržavanje koje može stvoriti pometnju sa ovim žigom.
(2) Jedan najkraći rok od pet godina, računajući od dana registrovanja, treba da se da za traženje brisanja takvog žiga. Zemlje Unije mogu predvideti jedan rok u kome se zabrana upotrebe mora tražiti.
(3) Neće se određivati rok za traženje brisanja ili zabrane upotrebe žigova registrovanih ili upotrebljavanih zlonamerno.
Član 6 ter
1)
а) Zemlje unije saglasne su da u pomanjkanju dozvole nadležnih vlasti, odbiju ili ponište registrovanje i da zabrane, prigodnim sredstvima, upotrebu bilo pod vidom fabričkih ili trgovačkih žigova, bilo kao sastavne delove ovih žigova, grbova, zastava i drugih državnih amblema zemalja Unije, zvaničnih znakova i punčeva za kontrolu i garanciju, koje su one usvojile, kao i svako podražavanje u heraldičkom pogledu.
b) Odredbe gornje tačke a) primenjuju se takođe na grbove, zastave i druge ambleme, skraćenice ili nazive međunarodnih međudržavnih organizacija čiji su članovi jedna ili više zemalja Unije, izuzimajući grbove, zastave i druge ambleme, skraćenice ili nazive koji su već bili predmet važećih međunarodnih sporazuma namenjenih obezbeđivanju njihove zaštite.
c) Nijedna zemlja Unije neće biti obavezna da odredbe navedene pod gornjom tačkom b) primeni na štetu nosilaca prava stečenih dobronamerno, pre stupanja na snagu ove konvencije u toj zemlji. Zemlje Unije nisu obavezne da primene ove odredbe kada upotreba ili registrovanje iz gornje tačke a) nije takve prirode da javnost navede na misao da postoji neka veza između organizacije u pitanju i grbova, zastava i amblema, skraćenica ili naziva, ili pak kada nije verovatno da je ova upotreba ili ovo registrovanje takvo da javnost može dovesti u zabludu o postojanju neke veze između korisnika i organizacije.
2) Zabrana zvaničnih znakova i punčeva za kontrolu ili garanciju primenjivaće se samo u slučajevima gde bi žigovi, koji bi ih sadržavali, bili namenjeni da budu upotrebljavani na robi iste vrste ili slične vrste.
3)
а) Za primenu ovih odredaba zemlje Unije pristaju da dostave jedna drugoj, preko Međunarodnog biroa, spisak državnih amblema, zvaničnih znakova i punčeva za kontrolu i garanciju, koje one žele ili će želeti da stave, neograničeno ili u izvesnim granicama, pod zaštitu ovoga člana, kao i svake naredne izmene izvršene u ovom spisku. Svaka zemlja Unije staviće na vreme na raspolaganje javnosti dostavljene liste. Ovo saopštenje, međutim, nije obavezno kada su u pitanju državne zastave.
10b) Odredbe tačke b) stava 1. ovog člana primenjuju se samo na grbove, zastave i druge ambleme, skraćenice ili nazive međunarodnih međudržavnih organizacija, koje su ove organizacije saopštile zemljama Unije preko Međunarodnog biroa.
4) Svaka zemlja Unije moći će, u roku od dvanaest meseci od prijema notifikacije, dostaviti zainteresovanoj zemlji ili međunarodnoj međudržavnoj organizaciji, preko Međunarodnog biroa, svoje eventualne primedbe.
5) Za državne zastave mere predviđene u gornjem stavu 1. primeniće se samo na žigove registrovane posle 6. novembra 1925. godine.
6) Što se tiče ostalih državnih amblema, sem zastava, zvaničnih znakova i punčeva zemalja Unije i grbova, zastava i drugih amblema, skraćenica ili naziva međunarodnih međudržavnih organizacija, ove odredbe biće primenjene samo na žigove registrovane za vreme više od dva meseca posle prijema saopštenja predviđenog u gornjem stavu 3.
7) U slučaju zle namere, zemlje će imati mogućnost da izbrišu čak i žigove registrovane pre 6. novembra 1925. godine ukoliko sadrže državne ambleme, znakove i punčeve.
8) Državljani svake zemlje koji su bili ovlašćeni da upotrebljavaju državne ambleme, znakove i punčeve svoje zemlje, moći će da ih upotrebljavaju čak i ako imaju sličnosti sa onima iz neke druge zemlje.
9) Zemlje Unije obavezuju se da zabrane u trgovini nedopušteno upotrebu državnih grbova drugih zemalja Unije, kad bi ova upotreba bila takve prirode da dovodi u zabludu o poreklu proizvoda.
10) Prethodne odredbe ne sprečavaju zemlje da odbiju ili obesnaže, primenom tačke 3. odeljka B člana 6quinquies., žigove koji sadrže, bez dopuštenja, grbove, zastave i druge državne ambleme ili zvanične znakove i punčeve usvojene od strane jedne zemlje Unije, kao i distinktivne znake međunarodnih međudržavnih organizacija navedenih u gornjem stavu 1.
SPORAZUM O TRGOVINSKIM ASPEKTIMA PRAVA INTELEKTUALNE SVOJINE (TRIPS SPORAZUM)
Član 16
Dodeljena prava
“1. Vlasnik registrovanog žiga ima isključivo pravo da spreči sva treća lica koja nemaju njegovu saglasnost da koriste u toku trgovine identične ili slične znake za robe ili usluge koje su identične ili slične onima za koje je žig registrovan, gde postoji verovatnoća da bi takvo korišćenje moglo da dovede do zabune. U slučaju korišćenja identičnog znaka za identične robe ili usluge, verovatnoća zabune se pretpostavlja. Gore navedena prava neće vređati bilo kakva postojeća prethodna prava, niti će uticati na mogućnost da članice učine prava dostupnim na osnovu upotrebe.
2. Član 6bis Pariske konvencije (1967) će se primenjivati mutatis mutandis, na usluge. Kod utvrđivanja da li je žig nesumnjivo poznat, članice će uzimati u obzir upoznatost odgovarajućeg dela javnosti sa žigom, uključujući i poznavanje do koga je u toj članici došlo putem promocije žiga.
3. Član 6bis Pariske konvencije (1967) primenjuje se mutatis mutandis na robe ili usluge koje nisu slične onima za koje je registrovan žig, pod uslovom da korišćenje tog žiga u odnosu na te robe ili usluge ukazuje na vezu između tih roba ili usluga i vlasnika registrovanog žiga i pod uslovom da bi interesi vlasnika registrovanog žiga takvom upotrebom verovatno bili oštećeni”.
Prihvatljivost zahteva
Sud prvo razmatra da li je zahtev ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom.
U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava koji propisuju:
“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[...]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.
Sud se poziva i na stav 4, člana 21. [Opšta načela] Ustava, koji propisuje:
“4. Ustavom utvrđena prava i osnovne slobode važe i za pravna lica, onoliko koliko su izvodljiva”.
U tom smislu, Sud primećuje da podnosilac zahteva ima pravo da podnese ustavnu žalbu, navodeći navodne povrede njegovih osnovnih prava i sloboda, koje važe za fizička i pravna lica (vidi slučajeve Suda KI41/09, podnosilac zahteva: AAB- RIINVEST University D.O.O., rešenje o neprihvatljivosti od 3. februara 2010. godine, stav 14).
Sud dalje takođe razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti, kao što su propisani u Zakonu. U tom smislu, Sud se prvo poziva na članove 47. (Individualni zahtevi), 48. (Tačnost podneska) i 49. (Rokovi) Zakona, koji propisuju:
Član 47
(Individualni zahtevi)
“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.
Član 48
(Tačnost podneska)
"Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.
Član 49
(Rokovi)
„Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku ...”.
Što se tiče ispunjenja ovih uslova, Sud smatra da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, koja osporava akt javnog organa, odnosno presudu [Rev. br. 29/19] od 1. jula 2020. godine Vrhovnog suda, nakon što je iscrpeo sva pravna sredstva propisana zakonom. Podnosilac zahteva je takođe naglasio osnovna prava i slobode za koje navodi da su mu povređena, u skladu sa članom 48. Zakona i podneo je zahtev u skladu sa rokovima propisanim u članu 49. Zakona.
Sud utvrđuje da zahtev podnosioca ispunjava uslove prihvatljivosti utvrđene u pravilu 39 (1) Poslovnika. Zahtev se takođe ne može proglasiti neprihvatljivim na osnovu uslova navedenih u pravilu 39 (3) Poslovnika. Shodno tome, isti se mora proglasiti prihvatljivim za razmatranje u meritumu.
Meritum
Sud prvo podseća na okolnosti ovog slučaja, koje nastaju kao rezultat registracije trgovačke marke „GJERGJ KASTRIOTI SKENDERBEU“ od strane podnosioca zahteva u AIS-u. Zbog sličnosti sa nekim proizvodima koje uvozi kompanija ELKOS, podnosilac zahteva je tražio izricanje mere bezbednosti, kojom je zabranjen uvoz takvih proizvoda. U sudskim postupcima, tužba podnosioca zahteva je odbijena, kao neosnovana, zato što su Osnovni sud, Apelacioni sud i Vrhovni sud ocenili da su proizvodi koje je uvezao Elkos priznata marka i da trgovačke marke koje sadrže simbole, ambleme i državni grb, ne može ih prisvojiti jedna strana a da se njihova upotreba zabrani drugim stranama.
Što se tiče gore navedenog, podnosilac zahteva navodi da su mu redovni sudovi povredili prava zagarantovana članom 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1. EKLJP-a i članom 54. [Sudska zaštita prava] Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.
Što se tiče povrede člana 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a, Sud podseća da podnosilac zahteva u suštini navodi da: (i) pošto je registrovao trgovačku marku, njemu pripadaju sva zakonska prava koja se odnose na nju, uključujući i sudsku zaštitu; (ii) redovni sudovi, u suprotnosti sa materijalnim pravom [članom 8. ZTM-a], ignorišu i uskraćuju zaštitu koju pruža zakon, odnosno članovi 95, 96, 97 i 99. LTM-a trgovačkim markama [podnosioca zahteva]; (iii) Vrhovni sud pogrešno primenjuje i pogrešno tumači članove 5, 6 i 7 u vezi sa članom 52. ZTM-a; (iv) samo je AIS, a ne sud, nadležan da donese odluku o odbijanju prijave za registraciju i/ili da je proglasi nevažećom.
Konkretno, u pogledu pogrešne primene materijalnog prava, podnosilac zahteva se poziva na argumente da bi (i) jedina mogućnost kada bi sud mogao dati tumačenje, a shodno tome primeniti član 6. ZTM-a, bilo u slučaju da registraciju/neregistraciju trgovačke marke u AIS-u ospori podnosilac zahteva ili protivnik. Stoga, prema podnosiocu zahteva, redovni sudovi bi mogli tumačiti član 6. ZTM-a samo ako bi se osporio upravni akt upravnog organa [odluka AIS-a]; i (ii) pogrešnom primenom člana 6. ZTM-a, Vrhovni sud se odriče svojih ovlašćenja i nadležnosti, preuzima ulogu i administrativna ovlašćenja AIS-a i nastoji da ispita iz apsolutnih razloga da li ispunjavaju uslove da se registruju kao trgovačka marka i citirajući, bez ikakvog pravnog osnova, da se prema članu 6 ZTM-a ne mogu registrovati kao trgovačke marke i zaključuje da ne uživaju pravnu zaštitu.
Podnosilac zahteva shodno tome ističe da je Vrhovni sud u svojoj presudi ocenio da je predmet tužbenog zahteva bilo osporavanje registracije trgovačkih maraka iz apsolutnih razloga, a ne utvrđivanje da je tuženi povredio trgovačku marku podnosioca zahteva za koju je i na taj način Vrhovni sud post-festum ocenio već registrovane trgovačke marke, bez ikakvog zahteva bilo koje strane u sporu.
Podnosilac zahteva, pozivajući se na odluku Vrhovnog suda u kojoj se ističe da “trgovačke marke uopšteno uživaju veliku pravnu zaštitu svog vlasnika, ali i one koje nisu registrovane uživaju pravnu zaštitu”, argumentuje da je ovaj zaključak u potpunoj suprotnosti sa ciljem postojanja ZTM-a i zaštitom koju isti daje vlasniku trgovačke marke shodno članu 8, koji, između ostalog, propisuje da “Vlasnik trgovačke marke ima pravo da zabrani trećim licima upotrebu trgovačke marke bez njegovog odobrenja svake oznake koja je identična sa trgovačkom markom za robe ili usluge koje su identične sa onim za koje je registrovana kao trgovačka marka”.
Kao rezime, podnosilac zahteva navodi da ga je Vrhovni sud lišio mirnog uživanja njegove imovine, ne zaštitivši njegovo imovinsko pravo i da ovo uplitanje „nije zasnovano na zakonu, ali nije zasnovano ni na legitimnom cilju i čak ne uzima u obzir načelo proporcionalnosti”, kao što je propisano ESLJP-om.
Što se tiče povrede člana 54 u vezi sa članom 6. EKLJP-a, podnosilac zahteva ističe da: (i) je Vrhovni sud dao površno obrazloženje, orijentisano na pitanja koja apriori brane stav nižestepenih sudova, razmatrajući kao da je predmet spora tužioca pravo na uvoz robe, a ne utvrđivanje i zabrana povrede registrovane trgovačke marke i da li uživa zaštitu registrovano pravo trgovačke marke u Republici Kosovo, i da obrazloženje odluke pokazuje da u stvari slučaj [podnosioca zahteva] nije realno razmotren; (ii) Vrhovni sud brka pravni institut „priznate trgovačke marke“, „sa autentičnim eklektičnim teorizacijama o statusu „priznatog dobra“, “proizvoda„ ili “priznatog dobra“, i nije održiv ovaj navod Vrhovnog suda zato što Pariska konvencija, član 6 bis, definiše oblasti zaštite koje se daju priznatim markama; i (iii) prema ZTM-u, na teritoriji Republike Kosovo, nikakva pravna zaštita se ne pruža trgovačkoj marki čak i ako je priznata, ako marka nije prethodno registrovana na Kosovu od strane Agencije za industrijsku svojinu. Ovo jer je uvek potrebna formalna registracija marke.
Sud smatra da se navodi podnosioca zahteva u suštini odnose na očigledno pogrešnu ili proizvoljnu primenu zakona, pa će ih Sud, shodno tome, u nastavku razmatrati prema navodima o povredi člana 46 u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a.
Što se tiče navoda o povredi člana 46. Ustava u vezi sa članom 1 Protokola br. 1 EKLJP-a
Sud podseća da se ovaj slučaj odnosi na trgovačke marke, odnosno marke koje je podnosilac zahteva registrovao kod AIS-a, i za koje je podnosilac zahteva pokrenuo tužbu sa spornim slučajem „povreda trgovačke marke“. Podnosilac zahteva tvrdi da uživa pravnu zaštitu, jer su robe slične robom podnosioca zahteva, ali neregistrovane u AIS-u, uvozile na teritoriju Republike Kosovo od strane kompanije Elkos. U kontekstu navoda podnosioca zahteva o povredi člana 46. Ustava, odnosno prava na zaštitu imovine, Sud se takođe poziva na sudsku praksu ESLJP-a u tumačenju člana 1. (Zaštita imovine) Protokola br. 1 EKLJP-a.
S tim u vezi, Sud prvo podseća da Ustav kroz član 46 garantuje pravo na zaštitu imovine, a u stavu 5 ovog člana se izričito propisuje: „Intelektualno pravo je zaštićeno zakonom“. Pravo na imovinu je takođe zagarantovano članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a, a koji, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, garantuje pravo na neometano uživanje „imovine“, uključujući garancije da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu.
Shodno tome, Sud će prvo razmotriti da li je podnosilac zahteva imao „pravo“ prema članu 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a.
Da li je podnosilac zahteva imao imovinu
ESLJP je, kroz svoju praksu, utvrdio da se član 1. Protokola br. 1 EKLJP-a primenjuje na intelektualnu svojinu (vidi, slučajeve ESLJP-a: Anheuser-Buchinc protiv Portugalije, presuda od 11. januara 2007. godine, stav 72; Melnychuk protiv Ukrajine, odluka od 5. jula 2005. godine; SIA AKKA/LAA protiv Latvije, presuda od 12. jula 2016. godine, stav 41; Tokel protiv Turske, presuda od 9. februara 2021. godine, stav 56), i štaviše, primenjuje se na slučajeve trgovačkih maraka u slučajevima u kojima su registrovane (vidi, slučaj ESLJP-a: Kamoy Radyo Televizyon Yayincilik ve Organizasyon A.Ş. protiv Turske, presuda od 16. aprila 2019. godine, stav 37).
Shodno tome, ESLJP je, u slučaju Kamoy Radyo Televizyon Yayincilik ve Organizasyon A.Ş. protiv Turske, nakon što je prvo ocenio da li je kompanija podnosilac predstavke imala „imovinu“, zaključio da je kompanija podnosilac predstavke u ovom slučaju imala pravo na priznanje svog prava na imovinu, zato što je imala registrovanu trgovačku marku. ESLJP je nakon konstatacije da je kompanija podnosilac predstavke imala „imovinu“ prema članu 1. Protokola br. 1 EKLJP-a, naglasio da se u tom slučaju mora razmotriti da li je bilo uplitanja u pravo kompanije na neometano uživanje svoje imovine (vidi, slučaj ESLJP-a: Kamoy Radyo Televizyon Yayincilik ve Organizasyon A.Ş. protiv Turske, gore citiran, stav 38).
Pozivajući se na gore navedenu praksu, u okolnostima ovog slučaja, Sud zaključuje da podnosilac zahteva, pošto ima registrovanu trgovačku marku, uživa “imovinu” u smislu člana 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a.
Sud će dalje razmotriti da li je bilo uplitanja u imovinsko pravo podnosioca zahteva.
Da li je bilo uplitanja
Podnosilac zahteva navodi da pošto je registrovao trgovačku marku u AIS-a, on uživa sva prava koja proizilaze iz trgovačke marke, uključujući i zabranu izvoza proizvoda koji sadrže simbole slične trgovačkoj marki podnosioca zahteva.
Sud podseća da u slučajevima koji uključuju sudska pitanja između pojedinaca, obaveze države prema članu 1. Protokola br. 1 EKLJP-a obuhvataju preduzimanje neophodnih mera za zaštitu prava na imovinu. Država je posebno dužna da stranama u postupku obezbedi parnične postupke koji obezbeđuju neophodne procesne garancije i na taj način omogućavaju sudovima da sude pravično i efikasno u smislu važećeg zakona. U takvim slučajevima, pitanje da li je bilo uplitanja države u imovinska prava često je neodvojivo od pitanja da li su odluke domaćih sudova bile proizvoljne ili očigledno neobrazložene (vidi, predmete ESLJP-a: Anheuser-Buchinc protiv Portugalije, gore citiran, stavovi 83-87 i Kushoglu protiv Bugarske, presuda od 10. maja 2007. godine, stav 47).
U smislu poslednje navedenog i uzimajući u obzir navode podnosioca zahteva o očigledno pogrešnom tumačenju zakona, Sud će razmotriti da li je došlo do uplitanja u imovinsko pravo podnosioca zahteva kao rezultat proizvoljnih odluka redovnih sudova (vidi, kao referencu: Kushoglu protiv Bugarske, gore citiran, stav 48).
Da li je bilo proizvoljnosti u odlukama redovnih sudova
Sud podseća da se glavni navod podnosioca zahteva sastoji u očigledno pogrešnoj primeni/tumačenju zakona u vezi sa pitanjem trgovačke marke, što je rezultiralo proizvoljnim odlukama redovnih sudova.
Što se tiče ove tačke, Sud podseća da je glavno pitanje zaštita trgovačke marke podnosioca zahteva koju je registrovao u AIS-u i zabrana upotrebe naziva, oznaka i simbola koji su slični onima koje je registrovao podnosilac zahteva. Sud podseća da u ovom slučaju redovni sudovi nisu zabranili umešaču pravo na korišćenje imena, oznaka i simbola, zasnivajući se u suštini na dva elementa. Prvo, da podnosilac zahteva vezano za nacionalne simbole, istu ne može da registruje kao trgovačku marku, sledstveno ne uživa pravnu zaštitu; i drugo, da je trgovačka marka drugog proizvođača dobila status priznate marke u Republici Kosovo, pre registrovanja iste od strane podnosioca zahteva.
U tom smislu, imajući u vidu da je podnosilac zahteva registrovao trgovačku marku, koja je prema EKLJP-u zaštićena članom 1. Protokola br. 1., podseća na gore navedeno da je u slučajevima koji uključuju parnicu između pojedinaca, država dužna da stranama u sporu obezbedi pravni postupak koji obezbeđuje neophodne procesne garancije i na taj način omogućava sudovima da sude pravično i efikasno u smislu primenljivog zakona. Shodno tome, pitanje da li je bilo uplitanja države u imovinska prava često je neodvojivo od pitanja da li su odluke domaćih sudova bile proizvoljne ili očigledno neobrazložene (vidi, mutatis mutandis, stav 84, gore).
Shodno tome, Sud će dalje razmotriti da li je bilo proizvoljnosti u odlukama redovnih sudova i da li su ove odluke lišile podnosioca zahteva neometanog korišćenja njegove imovine.
Sud primećuje iz spisa predmeta da su podnosilac zahteva i umešač subjekti koji proizvode iste proizvode sa istim imenom i sličnim izgledom. Obe kompanije, prema spisima predmeta, imaju iste proizvode, zato što je prethodna fabrika privatizovana, a ista je imala dve vinarije, u Draču i Tirani. Tako se pokazalo da ove dve vinarije proizvode sa istim imenom.
Sud podseća da se suština celokupnog parničnog postupka koji je pokrenuo podnosilac zahteva odnosila na zabranu uvoza i prodaje proizvoda koji sadrže oznake i simbole, kao i one kod podnosioca zahteva, a ne poništavanje registracije trgovačke marke, jer umešač nema trgovačku marku registrovanu u Republici Kosovo za razliku od podnosioca zahteva koji je registrovao trgovačku marku u Republici Kosovo. Stoga, za ovaj postupak, podnosilac zahteva je pokrenuo i zaštitu svojih prava predviđenih članovima 95. i 96. ZTM-a, jer je isti trgovačku marku imao registrovanu kod AIS-a. Kao što je više puta ponovljeno od strane podnosioca zahteva, ali i od strane redovnih sudova, predmetni spor se ne odnosi na postupak osporavanja trgovačkih maraka.
Sud dalje podseća da su na sličan način obrazložene i odluke redovnih sudova u pogledu toga da li se povreda registrovane trgovačke marke podnosioca zahteva smatra povredom, činjenica da je Elkos D.O.O. uvozio alkoholna pića bez dozvole podnosioca zahteva–konjak sa oznakom „GJERGJ KASTRIOTI SKENDERBEU" iz Kantine pića „Drač“ (umešač). Povodom toga, redovni sudovi su se zasnivali na dve kategorije obrazloženja, odnosno na (a) priznate trgovačke marke; i (b) korišćenje nacionalnih simbola.
Što se tiče priznatih trgovačkih maraka
Na početku, Osnovni sud je, presudom [IV.EK.C. br. 593/2015], odbio, kao neosnovanu, tužbu i tužbeni zahtev podnosioca zahteva i što se tiče „priznate trgovačke marke“ obrazložio da su proizvodi umešača:
“[...] stekli tretman dobro poznate marke na Kosovu iz razloga jer su isti proizvodi uvezeni u bivšoj Jugoslaviji ali i na Kosovu od 1964. godine, činjenica utvrđena prema arhivskim dokumentima da su ovi proizvodi sa trgovačkom markom Skënderbeg uvezeni na teritoriji Jugoslavije, gde njen deo je bilo i Kosovo od 1967. godine.
Tužena, kompanija „Elkos“ D.O.O., godinama za redom je uvozila ovaj proizvod od umešača, Kantine pića „Gjergj Kastrioti Skënderbeu“ do 2015. godine. Tužilac je registrovao trgovačku marku sa br. 17665 od 5.11.2015. godine, što na osnovu ove odluke, Carine Kosova, preko odluke 215/2015 od 2.12.2015. godine su privremeno zabranile proizvode tuženoj strani uvezene od umešača. [...]
Umešač, prema JCI (Jedinstvene Carinske Isprave), izvozi na Kosovo od 2002. godine, proizvode pod oznakom Skënderbeu, bez nikakve prepreke a da ga niko ne uznemirava.
[...] Iz sudske prakse Evropskog suda, u slučaju između Red Bull protiv Bulldog sa br. C. 65/12, gde je nosilac prava Red Bull zabranio nosiocu oznaku „Bulldog“ u energetskim pićima oznaku „Bulldog".
Zahtev Red Bull je osvojen od suda u Holandiji koji je zabranio upotrebu oznake Bulldog.
Međutim Sud pravde Evropske unije je odlučio da se treba tolerisati korišćenje sličnih oznaka kada postoje „pravični razlozi“ pošto je oznaka „Buldog“ upotrebljena od 1975. godine, i pre formalne registracije trgovačke marke. Slična situacija je i u ovom slučaju, kada je umešač bio prisutan na tržištu Kosova mnogo ranije pre nego što je tužilac registrovao trgovačku marku, negde 30 godina ranije, prema tome ova marka na Kosovu je dobro poznata marka a što prema članu 7. ZTM-a, jedna dobro poznata marka se ne može registrovati na Kosovu.
Sud je utvrdio da tužena strana nije izvršila kršenje trgovačke marke prilikom uvoza proizvoda od proizvođača Kantine pića „Gjergj Kastrioti Skënderbeu“ jer je ta trgovačka marka ovog proizvođača dobro poznata u R. Kosovo, jer je ista kupljena od kosovskog potrošača više od 30 godina, kao i u trenutku registriranja ove marke od strane tužioca, ista je bila distribuirana širom mreže tržišta Kosova“.
Apelacioni sud je, presudom [Ac. br. 44/2019], istakao:
“Takođe, Apelacioni sud ocenjuje da je prvostepeni sud pravično primenio i odredbe člana 7 u vezi sa članom 52. ZTM, kao i člana 6bis Pariske konvencije, koji je takođe obuhvaćen, sa znatnim proširivanjima, i u sporazumu TRIPS, članovi 16. (2.) i (3.), koje odredbe predviđaju zaštitu dobro poznatih trgovačkih marki. U konkretnom slučaju je tužena strana argumentovala da su proizvodi tuženog uvezeni na Kosovsko tržište kao „referentno tržište“ još od 1987. godine, i ovim je dobio status poznate marke u Republici Kosovo, pre njene registracije od strane tužioca, stoga se tuženoj strani ne može zabraniti njeno korišćenje”.
Vrhovni sud se, u svojoj presudi [E. Rev. 29/19] od 1. jula 2020. godine, pozvao na činjenično stanje, prema kojem je istakao:
“Prvostepeni sud je iz izvedenih dokaza konstatovao da je tuženi uvozio ove proizvode u bivšoj Jugoslaviji od 1964. godine, stoga je ocenio da je on dobio status poznate marke na Kosovu pre njene registracije od strane tužioca, stoga mu se ne može zabraniti njeno korišćenje. Proizvod pod istim imenom se proizvodi dugi niz godina u Draču i umešač ima višegodišnju tradiciju izvoza alkoholnih pića, pre nego što je tužilac počeo svoju proizvodnju.
Teorija prava ne određuje jasno i tačno objekat zaštite ili termin „poznate“ trgovačke marke. Međutim postoje nekoliko elemenata, uslova za dobijanje statusa poznate robe za širu potrošnju, nezavisno od starosti i kulture šireg potrošačkog okruženja. Neosporna činjenica je da je proizvod umešača, koji je uvožen od strane tuženog, poseduje sve karakteristike jednog poznatog proizvoda. Iz ovog razloga se ocenjuje kao neosnovan navod da tuženi nije uspeo da dokaže da je on korisnik „poznate marke“, jer se nesumnjivo, u prvostepenom postupku, utvrdilo da su (pre dugo vremena) alkoholna pića marke konjak „Gjergj Katrioti Skenderbeu“ iz Drača, poznat proizvod kao na domaćoj teritoriji tako i na Kosovu“.
Na osnovu gore navedenog, Sud primećuje da je prvo Osnovni sud obrazložio da je trgovačka marka umešača priznata trgovačka marka, zato što (i) su prema arhivskim dokumentima isti proizvodi uvezeni na teritoriju Jugoslavije, čiji je deo bilo i Kosovo, od 1967. godine; (ii) na osnovu Jedinstvenih carinskih isprava, umešač izvozi na Kosovo od 2002. godine, a kompanija Elkos je, kao tužena, godinama uvozila ovaj proizvod od umešača; (iii) Sud pravde Evropske unije je odlučio da treba da se toleriše korišćenje sličnih oznaka kada postoje “pravični razlozi”, pozivajući se tako na slučaj "Bulldog". Pored toga, Apelacioni sud se, pozivajući se na priznate trgovačke marke, pozvao na odredbe člana 7. ZTM-a u vezi sa članom 52, član 6bis Pariske konvencije, i TRIPS sporazum, član 16 (2) i (3), naglašavajući da su u ovom slučaju proizvodi umešača uvezeni na tržište Kosova kao “referentno tržište” pre mnogo vremena i na taj način su stekli status priznate trgovačke marke. Na kraju, Vrhovni sud je istakao da je (i) na osnovu dokaza koje je izveo prvostepeni sud ocenjeno da su proizvodi umešača stekli status priznate trgovačke marke na Kosovu pre registracije od strane podnosioca zahteva; (ii) teorija prava ne propisuje jasno i tačno predmet zaštite ili pojam 'priznate' trgovačke marke, ali postoji nekoliko elemenata, uslova, da bi se stekao status priznate robe za masovnu potrošnju i smatrao je nespornom činjenicu da proizvod umešača koji je uvezen od strane tužene poseduje sve karakteristike priznatog proizvoda, zasnivajući se na činjenici da je pre više godina alkoholno piće marke konjak “Gjergj Kastrioti Skenderbeu” iz Drača priznat proizvod, kako na domicilnoj teritoriji, tako i na Kosovu.
Sud podseća da podnosilac zahteva u svom argumentima ističe da: (i) predmet tužbenog zahteva je bio da se utvrdi povreda trgovačke marke, a ne da se ospori registracija trgovačke marke iz apsolutnih razloga; i (ii) u skladu sa članom 8. ZTM-a, vlasnik trgovačke marke ima pravo da zabrani trećim licima da bez njegove dozvole koriste bilo koju oznaku koja je identična trgovačkoj marki, za robu ili usluge, sa onima za koje je registrovana trgovačka marka.
Sud primećuje da ZTM u svom članu 8 propisuje da su prava stečena trgovačkim markama ekskluzivno pravo njenog vlasnika, a poslednje navedeni ima pravo da zabrani trećim licima upotrebu trgovačke marke bez njegovog odobrenja, (i) svaka oznaka koja je identična sa trgovačkom markom, za robe ili usluge koje su identične sa onima za koje je registrovana trgovačka marka; (ii) svaka oznaka koja je identična ili slična sa markom ili ako zbog jednovrsnosti ili sličnosti roba i usluga, za koje se koristi oznaka, sa robama i uslugama, koje se pokrivaju od registrovane marke, mogu izazvati konfuziju u javnosti, gde je obuhvaćena i mogućnost asociranja oznake sa trgovačkom markom; (iii) svaka oznaka, koja je identična ili slična sa trgovačkom markom za proizvode i različite usluge od onih za koje je registrovana trgovačka marka, kada ova poslednja ima reputaciju u Republici Kosova i korišćenja oznake, iz obrazložljivog razloga, ostvaruje se jedna nepravična zarada ili se oštećuje priroda različitosti i priznato ime marke (stav 1, podstavovi 1.1; 1.2; 1.3). Vlasnik marke takođe može zabraniti sledeće delatnosti (i) postavljanje, oznake na robama ili njihovom pakovanju; (ii) plasiranje robe na tržište, njihova ponuda za prodaju i pružanje usluga koristeći ovu oznaku, ili njihovo stavljanje u depo za ove ciljeve; (iii) upotreba oznake tokom uvoza ili izvoza roba; (iv) upotreba oznake u službenim dokumentima ili reklamama (stav 2, podstavovi 2.1; 2.2; 2.3). Dok prava od registrovane trgovačke marke imaju uticaja i na treća lica od dana objavljivanja registra trgovačke marke (st. 3).
U skladu sa članom 8. ZTM-a, podnosilac zahteva uživa zakonsku zaštitu protiv povrede trgovačke marke. U nastavku, Sud će dalje analizirati da li su odluke redovnih sudova bile proizvoljne u svom obrazloženju, uzimajući u obzir okolnosti konkretnog slučaja.
Sud ponovo podseća da nije sporno da podnosilac zahteva uživa „imovinu“ na osnovu registracije trgovačke marke (vidi, stavove 79-82 gore). LTM, sa druge strane, dozvoljava podnosiocu zahteva na osnovu članova 95. i 96. sudsku zaštitu od subjekata koji povređuju trgovačku marku, koju je u ovom slučaju podnosilac zahteva pokrenuo zahtevom za zabranu uvoza proizvoda Kantine u Draču (umešač) od strane kompanije Elkos. Ceo spor, i glavno pitanje u ovom slučaju, proizilazi iz tumačenja zakona od strane redovnih sudova za dozvolu uvoza proizvoda sličnim proizvodima podnosioca zahteva, a koji nisu registrovani kao trgovačke marke, a koji, prema redovnim sudovima, uživaju zaštitu, zato što su priznati proizvodi na tržištu Republike Kosovo.
Sud u ovom slučaju primećuje da ZTM posebno u članu 96 predviđa da vlasnik trgovačke marke (podnosilac zahteva u ovom slučaju) može da podnese tužbu protiv svakog lica koje je prekršilo prava trgovačke marke neovlašćeno vršeći jednu od navedenih radnji koje su naznačene u članu 8, stavovima 1 i 2 ZTM-a, tražeći (i) utvrđivanje kršenja prava marke; i (ii) zabranu povrede prava trgovačke marke.
U tom smislu, uzimajući u obzir zakonske odredbe na koje su se pozvali redovni sudovi, Sud primećuje da ZTM u članu 7 propisuje odbijanje iz relativnih razloga. Ovaj član takođe propisuje da u slučaju podnošenja prigovora od strane vlasnika ranije marke, trgovačka marka za koju je podnet zahtev neće se registrovati, ako se ispune neki uslovi i, između ostalog, (i) kada je trgovačka marka identična sa ranijom trgovačkom markom i robama ili uslugama za koje se podnosi zahtev za trgovačku marku su identične sa robama ili uslugama koje su zaštićene od ranije trgovačke marke (stav 1 podstav 1.1) i (ii) ona je slična sa prethodnom trgovačkom markom i sa robama ili uslugama za koje se podnosi zahtev su slične sa robama i uslugama koje su zaštićene od prethodne trgovačke marke i gde zbog jednovrsnosti ili sličnosti, postoji mogućnost izazivanja konfuzije sa javnošću gde postoji mogućnost asociranja sa prethodnom markom (stav 1 podstav 1.2). Ranije trgovačke marke podrazumeva marku koja je na dan apliciranja za registraciju ili na datum prednosti priznata u Republici Kosovo ili gde je prikladno, pravo prvenstva koje se traži u vezi sa prijavom za registraciju trgovačke marke (stav 2 podstav 2.3). Pored toga, Sud primećuje da je u ZTM-u propisano da prilikom podnošenja prigovora od strane ranijeg vlasnika trgovačke marke, neće se registrovati marka koja je identična ili slična sa prethodnom trgovačkom markom, koja se štiti za robe i usluge koje su slične sa onima za koje je registrovana prethodna marka, ako prethodna marka ima reputaciju u Republici Kosova i upotrebom navedene marke zbog obrazložljivog razloga realizuje se jedna nepravična zarada ili se oštećuje karakter razlikovanja prethodne marke (stav 3). Shodno tome, prilikom podnošenja prigovora od vlasnika prethodne marke, marka se ne registruje ako zastupnik vlasnika trgovačke marke bez ovlašćenja vlasnika aplicira za registrovanje trgovačke marke na svoje ime (stav 4).
Na kraju, što se tiče primenljivosti zakonskih odredaba, Sud primećuje da se Apelacioni sud pozvao i na član 52. ZTM-a, koji propisuje razloge za stavljanje van snage trgovačke marke, i u kojem se, između ostalog, propisuje da se trgovačka marka stavlja van snage od strane AIS-a kada (i) je trgovačka marka registrovana u suprotnosti sa odredbama člana 5 i 6 ovog zakona (stav 1 podstav 1.1) (ii) kada već postoji jedna prethodna trgovačka marka onako kako je navedeno u članu 7 stava 2. ovog zakona i kada su ispunjeni uslovi navedeni u stavu 1 ili u stavu 3 člana 7. ovog zakona (stav 1 podstav 1.3); (iii) kada već postoji jedna trgovačka marka kako je naznačeno u članu 7 stava 4. ovog zakona i kada su ispunjeni određeni uslovi iz tog stava (stav 1 podstav 1.4); pored toga, postoji mogućnost da jedna trgovačka marka može i da se ne stavi van snage na osnovama ranije trgovačke marke sa reputacijom ili jedne ranije dobro poznate trgovačke marke, ukoliko ranija trgovačka marka nije toliko prepoznatljiva u smislu člana 7. paragrafi 2. podstava 2.3. ovog zakona ili nema takvu reputaciju po članu 7 stava 3. ovog zakona do dana prava prvenstva kasnije trgovačke marke (stav 3). Na kraju, kada se jedna trgovačka marka poništava za sve ili samo neke robe ili usluge, smatraće se da stavljanjem van snage trgovačke marke, gase se svi efekti koje je imala od njenog registrovanja (stav 6).
Sud, uzimajući u obzir okolnosti konkretnog slučaja, prvo smatra da je registracija trgovačkih maraka važna za razvoj poslovanja na osnovu razlike u proizvodu i poverenju potrošača, i naglašava da njihova zaštita je podjednako važna, zato što iz toga proističe i njihovo imovinsko pravo.
Sud primećuje da ZTM ne predviđa izričito situaciju šta se dešava kada priznata, ali neregistrovana, trgovačka marka posluje na tržištu zajedno sa trgovačkom markom koji je slična ili identična sa ovom poslednjom. Dok, ZTM predviđa apsolutne i relativne razloge za registraciju ili ne registraciju trgovačkih maraka, Sud primećuje da apsolutni razlozi uključuju pitanje nacionalnih simbola, odnosno činjenicu da se oni ne mogu registrovati, dok se u pogledu relativnih razloga navodi da se, u slučaju podnošenja prigovora vlasnika prethodne trgovačke marke, trgovačka marka za koju je podneta prijava, ne registruje ako su ispunjeni određeni uslovi, kao npr. kada je ta trgovačka marka identična sa ranijom trgovačkom markom i roba ili usluge za koje se podnosi prijava su identične robi ili uslugama zaštićenim ranijom trgovačkom markom (u ovom slučaju, priznatom trgovačkom markom).
Shodno tome, Sud primećuje da ZTM predviđa postupke prilikom odbijanja iz relativnih razloga, koje treba slediti u slučaju podnošenja prigovora, a u ovom slučaju predviđa da priznate trgovačke marke predstavljaju osnov za relativno odbijanje trgovačka marke u postupku registracije. Drugo, ZTM u članu 52 propisuje uslove za stavljanje van snage trgovačkih maraka i navodi, između ostalog, da AIS stavlja van snage takve trgovačke marke kada su registrovane u suprotnosti sa odredbama članova 5. i 6. ZTM-a i kada postoji ranija trgovačka marka.
Koji su to uslovi da se jedna marka smatra priznatom trgovačkom markom, ZTM navodi u članu 3 da će se smatrati takvom trgovačka marka shodno članu 6 bis Pariske konvencije. Referencija u ZTM na Parisku konvenciju povodom definisanja značenja pojma priznate trgovačke marke rezultirala je takođe time da takva referencija bude konkretizovana od strane redovnih sudova u obrazloženjima njihovih odluka.
Sud primećuje da pravni okvir predviđa da trgovačke marke koje su registrovane uživaju zaštitu, međutim, Pariska konvencija za zaštitu industrijske svojine, odnosno član 6 bis, predviđa zaštitu trgovačkih maraka iako nisu registrovane pod uslovom da su „priznate”.
Sud ovom prilikom primećuje da je „priznatim trgovačkim markama“ data posebna zaštita prema odredbama međunarodnih instrumenata, odnosno članu 6bis Pariske konvencije i stavovima 2 i 3 TRIPS sporazuma. Što se tiče onoga što je obrazložio Vrhovni sud, Sud podseća da je poslednje navedeni u svojoj presudi Rev. br. 29/19 obrazložio sledeće:
“Što se tiče primedbi u vezi sa obuhvaćanjem primene odredaba i pravila međunarodnih prava (Pariska konvencija i Sporazum TRIPS) drugostepenog suda, ovaj sud ih smatra neosnovanim, zbog nedostatka domaćih zakona i pravila koja ne sadrže odredbe kojim bi se tretirao dotični spor. Međutim, u ovom slučaju je neophodno doneti jednu pravičnu odluku koja treba da bude u saglasnosti sa međunarodnim pravilima i normama kao i sa uobičajenim poslovnim normama, naročito onda, kada su takva tumačenja u skladu sa svakim ustavnim sistemom“.
Na osnovu gore navedenog, Sud podseća da je podnosilac zahteva shodno članu 96. ZTM-a tražio (i) da se utvrdi povreda trgovačke marke i (ii) zabranu i prekid povrede trgovačke marke ubuduće.
Sud primećuje da su Apelacioni sud i Vrhovni sud, pozivajući se na članove 7. ZTM-a, smatrali da podnosilac zahteva ne može da zabrani uvoz proizvoda umešača kompaniji Elkos, zato što je iste smatrao „priznatim trgovačkim markama”„ kaošto je definisano i u članu 6bis Pariske konvencije, pošto su isti uvezeni još od 1967. godine, a pored toga, uvezeni su i od strane kompanije Elkos gde je prema relevantnoj dokumentaciji (JCI) utvrđeno da su uvezeni od 2002. godine. Redovni sudovi su se za rešavanje predmetnog spora pozvali na međunarodne instrumente, odnosno na Parisku konvenciju i TRIPS sporazum.
S druge strane, Sud podseća da podnosilac zahteva navodi da stav Vrhovnog suda u vezi sa članom 6bis Pariske konvencije nije tačan, zato što prema njemu “(i) Nosilac poznate marke ima pravo da kao prvo ospori registraciju jedne kasnije marke koja je u konfliktu sa njegovom markom, i (ii) može da traži poništenje registracije kasnije marke, koja je u konfliktu sa poznatom markom”. Međutim, podnosilac zahteva navodi: “Po ZTM-u, nijedna pravna zaštita se ne pruža trgovačkoj marki bilo da je dobro poznata na teritoriji Republike Kosovo, ako marka ranije nije bila registrovana na Kosovu od strane Agencije za industrijsku svojinu”.
Sud ima u vidu da se ZTM poziva na Parisku konvenciju i takođe činjenicu da je ZTM izrađen u skladu sa direktivama Evropske unije, odnosno (i) Direktivom br. 2008/95/EC Evropskog parlamenta i Saveta od 22. oktobra 2008. godine za približavanje zakona zemalja članica o trgovačkim markama (kodifikovana verzija), (OJ L 299, 8.11.2008. str. 25-33), (ii) Direktivom 2004/48/EC Evropskog parlamenta i Saveta iz aprila 2004. godine o sprovođenju prava intelektualne svojine (O.J. L 157, str. 45, 30.4.2004; O.J. L 195, str. 16, 2.6.2004). Ove dve direktive su sastavljene u smislu Pariske konvencije i TRIPS sporazuma Svetske trgovinske organizacije. U okolnostima ovog slučaja Sud primećuje da su redovni sudovi smatrali da trgovačka marka umešača predstavlja priznat proizvod.
Sud primećuje takođe da su se redovni sudovi pozvali na TRIPS sporazum, odnosno na član 16 (2), koji predviđa da kod utvrđivanja da li je žig nesumnjivo poznat, mora da se uzima u obzir upoznatost odgovarajućeg dela javnosti sa žigom, uključujući i upoznatost o prisutnosti u toj zemlji do koje je došlo putem promocije žiga.
Sud ima u vidu činjenicu da se Vrhovni sud pozvao i na Pariski sporazum, koji posebno u svom članu 6 bis reguliše pitanje dobro poznatih žigova, naglašavajući između ostalog, u stavu 1 člana 6 bis da organi treba da odbiju registrovanje i zabrane upotrebu fabričkog ili trgovačkog žiga koji predstavlja reprodukciju, potraživanje ili prevod, tako izvršen da može stvoriti pometnju sa nekim žigom koji bi nadležna vlast zemlje registrovanja ili upotrebe smatrala da je „u toj zemlji nesumnjivo poznat“ kao žig lica koje uživa pravo da se koristi ovom konvencijom i upotrebljava se za istovetne ili slične proizvode i to se takođe primenjuje ako bitni deo žiga predstavlja reprodukciju jednog takvog žiga koji je nesumnjivo poznat ili podražavanje koje može stvoriti pometnju sa ovim žigom. Pored toga, stav 2 člana 6 bis zahteva jedan najkraći rok od pet godina, računajući od dana registrovanja, za traženje brisanja takvog žiga, dok stav 3 člana 6 bis zahteva da se za to neće određivati rok za traženje brisanja ili zabrane upotrebe žigova registrovanih ili upotrebljavanih zlonamerno.
U smislu gore navedenih obrazloženja, Vrhovni sud je zaključio da je trgovačka marka umešača bila prisutna na tržištu Kosova oko 30 godina, znači i „pre formalne registracije trgovačke marke od strane podnosioca zahteva“. Vrhovni sud je, štaviše, istakao da se proizvod istog imena proizvodi već dugi niz godina u Draču i da umešač ima dugu tradiciju izvoza alkoholnih pića pre nego što je podnosilac zahteva započeo njegovu proizvodnju. Dok podnosilac zahteva tvrdi da samo on uživa zaštitu, jer je registrovao trgovačku marku. Sud u analizi obrazloženja redovnih sudova ne vidi proizvoljnost, jer su poslednje navedeni, u suštini, primenili odredbe međunarodnih instrumenata koji posebno regulišu pitanje „poznatih trgovačkih maraka“, i u ovom slučaju su zaključili da podnosilac zahteva ne može da zabrani uvoz robe umešača, jer je ona predstavila „poznatu trgovačku marku“ čak i pre formalne registracije trgovačke marke od strane podnosioca zahteva.
Sledstveno, na osnovu konkretnog slučaja podnosilac zahteva se žalio uglavnom o načinu na koji su redovni sudovi tumačili i primenili odredbe Zakona o trgovačkim markama i odredbe međunarodnih instrumenata koji se odnose na razmatranje pitanja „priznatih marki“, Sud podseća da čak i u slučajevima koji uključuju sudske sporove između pojedinaca i preduzeća, obaveze države prema članu 1. Protokola br. 1, sastoje se u preduzimanju potrebnih mera za zaštitu prava imovine. Država je posebno dužna da parničarima u sporu obezbedi sudske postupke koji pružaju neophodne proceduralne garancije i stoga omogućavaju domaćim sudovima i tribunalima da sude pravično i efektivno u svetlu važećeg zakona. Međutim, Sud ponavlja da je njegova nadležnost da proveri da li je zakon pravilno tumačen i primenjen, ograničena i da nije njegova funkcija da zameni redovne sudove, već je njegova uloga više da obezbedi da odluke ovih sudova ne budu proizvoljne ili očigledno neobrazložene. Ovo je posebno tačno kada se analizira u svetlu okolnosti konkretnog slučaja gde se pitanje odnosi na teške aspekte tumačenja domaćeg zakona (vidi u tom pogledu odluku ESLJP-a: Anheuser-Buch inc protiv Portugala, napred citiran, paragraf 83).
Konačno, Sud utvrđuje da odluke redovnih sudova nisu proizvoljne ili očigledno neobrazložene u pogledu obrazloženja koja su data oko pitanja „priznate trgovačke marke“, prema tome, ne predstavljaju mešanje u ustavno pravo podnosioca zahteva na zaštitu imovine, stoga iste nisu rezultirale povredom člana 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a (vidi u tom pogledu zaključak koji je dat u odluci ESLJP-a: Anheuser-Buch inc protiv Portugala, napred citiran, paragraf 87).
Što se tiče pitanja simbola
Sud takođe obraća pažnju i pitanju nacionalnih simbola koje su razmatrali redovni sudovi. Dok su poslednje navedeni takođe naveli da se nisu upustili u razmatranje pitanja da li podnosilac zahteva ima pravo na registraciju relevantne trgovačke marke zbog njene sličnosti sa zastavom i grbom Republike Albanije, oni su razmatrali činjenicu da takvi simboli ne mogu da se prisvoje od strane podnosioca zahteva.
Specifičnost ovog slučaja, prema spisima predmeta, proizilazi iz istorije kompanija (podnosioca zahteva i umešača), koje su usled privatizacije nastavile kao zasebna preduzeća.
Sud ističe da su se o pitanjima povodom nacionalnih simbola bavili redovni sudovi. U tom pravcu, Osnovni sud je istakao da “Prema članu 6, stava 1.8 [ZTM], trgovačke marke koje nisu ovlašćene od strane nadležnih organa, a u skladu sa članom 6. Pariske konvencije, neće se registrovati ili ako je i registrovana proglasiće se nevažećom”.
Sud podseća da je u konkretnom slučaju i Apelacioni sud istakao sledeće: “Neosnovani su navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava jer je prvostepeni sud pravično primenio odredbu člana 6 ZTM-a, koja u stavu 1.10. određuje da: trgovačke marke koje sadrže simbole, ambleme i državne grbove koji nisu određeni članom 6. Pariske konvencije i koji su u opštem interesu Republike Kosova, osim u slučajevima kada se njihova registracija dozvoljava od nadležnog organa. U konkretnom slučaju tužilac navodi u zaštiti znamenja koje sadrže narodne simbole, stoga ovaj sud ocenjuje da ova znamenja, na osnovu člana 6, stav. 1. podstav. 1.8 i 1.10. ZTM-a, se ne mogu prisvojiti od jedne strane i da se njihovo korišćenje zabrani drugim stranama“. I, pored toga, “objekat razmatranja je tužbeni zahtev tužioca za zabranu korišćenja gore pomenutih obeležja na proizvodima tužioca”.
Vrhovni sud je naglasio da je “Neosporna sličnost oznaka, budući da obe strane (ne sasvim) koriste isti naziv – „Gjergj Kastrioti Skenderbeu“, sa oznakom amblema Kastriota za identifikaciju istog proizvoda”, pozvao i na član 6. ZTM-a i istakao sledeće: “Što se tiče navoda o pogrešnoj primeni odredbe člana 6. ZTM-a, odnosno pogrešnog ukazivanja na ovaj član od strane sudova nižih instanci, tumačenja i njihovog mešanja u nadležnost vlasti za registraciju, oni su neosnovani. Drugostepeni sud se nije upustio u razmatranje pitanja o tome da li tužilac ima pravo registracije ovih oznaka kao trgovačkih marki, nego se ograničio samo na ocenu o tome da li ove oznake koje sačinjavaju narodne i državne simbole, mogu da se zabrane za korišćenje trećim stranama, nezavisno od toga da li su iste registrovane kao trgovačke marke. Vrhovni sud u potpunosti prihvata takvo obrazloženje drugostepenog suda, bez obzira što registrovana trgovačka marka uglavnom pruža veću zakonsku zaštitu njenom vlasniku, ali i one koje nisu registrovane uživaju pravnu zaštitu”.
Vrhovni sud je, pozivajući se na član 254, stav 1 ZPP-a, istkao da je podnosilac zahteva podneo tužbu za utvrđivanje da se utvrdi da je trgovačka marka povređena od strane tuženog koji je uvozio količinu alkoholnih pića konjak ‘Gjergj Kastrioti Skënderbeu’ iz Kantine u Draču. Konkretno, Vrhovni sud naglašava da podnosilac zahteva nije tražio “da se utvrđuje jedno njegovo pravo-povreda trgovačke marke, već je zahtevao da se utvrđuje “pravo” tuženog da koristi isti naziv, oznake, ambleme, itd.”.
ZTM takođe u svom članu 6 definiše odbijanje zbog apsolutnih razloga i propisuje kako se trgovačke marke ne mogu registrovati ili ako su registrovane, treba da budu proglašene nevažećim, inter alia, (i) trgovačke marke koje nisu ovlašćene od strane nadležnih organa, a u skladu sa članom 6. Pariske konvencije (stav 1 podstav 1.8.); (ii) trgovačke marke koje sadrže simbole, grb i ostala državna znamenja, osim onih koji su određeni članom 6. Pariske Konvencije, a koje nisu od opšteg interesa u Republici Kosovo, izuzev ako je njihova registracija odobrena od strane nadležnog organa (stav 1 podstav 1.10).
Sud primećuje da su Osnovni sud, Apelacioni sud i Vrhovni sud utvrdili da član 6. ZTM-a predviđa da su trgovačke marke koje se ne mogu registrovati ili, ako su registrovane, moraju biti proglašene nevažećim, trgovačke marke koje nisu ovlašćene u skladu sa članom 6. Pariske konvencije i trgovačke marke koje sadrže državne simbole, grb i ostala znamenja. Međutim, Sud primećuje da se Apelacioni sud i Vrhovni sud nisu upustili u razmatranje pitanja da li tužilac ima pravo da registruje ove oznake kao trgovačke marke, već su se ograničili samo na ocenu da li se ove oznake, koje predstavljaju nacionalne i državne simbole, mogu zabraniti za upotrebu trećim licima, bez obzira na to da li su iste registrovane kao trgovačke marke.
Sud utvrđuje da su Apelacioni sud i Vrhovni sud zaključili da se ove oznake koje predstavljaju nacionalne i državne simbole ne mogu zabraniti za upotrebu trećim licima. U ovom slučaju, čak i da trgovačka marka koju je koristio umešač nije bila „priznata trgovačka marka“, sama činjenica da dve kompanije u svojim proizvodima koriste elemente državne zastave i grb Republike Albanije predstavlja karakteristiku kojom se onemogućava prisvajanje ovog simbola kao trgovačke marke podnosiocu zahteva, ali i umešaču. U okolnostima ovog slučaja, to znači da se umešaču ne može zabraniti korišćenje te oznake. Shodno tome, Sud smatra da odluke redovnih sudova nisu bile proizvoljne kada su ocenile da li se ove oznake mogu zabraniti za upotrebu trećim licima.
Sud, ponavljajući da se ovaj slučaj tiče zabrane proizvoda koji nose iste oznake, a ne prava na trgovačku marku, zato što poslednje navedeno, prema spisima predmeta, nije oduzeto ili ukinuto podnosiocu zahteva, zaključuje da su Osnovni sud, Apelacioni sud i Vrhovni sud ocenili da se takva zabrana ne može izvršiti zato što (i) je proizvod umešača stekao status priznate trgovačke marke u Republici Kosovo, i (ii) oznake koje predstavljaju nacionalne simbole ne može prisvojiti jedna strana da bi zabranila njihovu upotrebu drugim stranama.
Sud ovom prilikom ističe da nije na njemu da razmatra tumačenja redovnih sudova u vezi sa zahtevom da se zabrani upotreba istih simbola, ali Sud primećuje da je podnosiocu zahteva data mogućnost tokom svih postupaka pred redovnim sudovima da iznese argumente u vezi sa tumačenjem ZTM-a, i suočeni sa kontradiktornim komentarima podnosioca zahteva i suprotne strane u vezi sa zabranom ili nekorišćenjem sličnih znakova, redovni sudovi su doneli svoje odluke na osnovu materijala koje su smatrali važnim ili dovoljnim za rešavanje ovog spora. Shodno tome, Sud nije mogao da zaključi da je presuda Vrhovnog suda bila zahvaćena bilo kojim elementom proizvoljnosti ili da je očigledno neobrazložena (vidi u tom pogledu zaključak koji je dat u odluci ESLJP-a: Anheuser-Buch inc protiv Portugala, napred citiran, paragraf 86).
Sledstveno, Sud ocenjuje da se presudom Vrhovnog suda u ovom slučaju nije uplitalo u ustavno pravo podnosioca zahteva na zaštitu imovine. Stoga, ista nije rezultirala povredom člana 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a.
Što se tiče navoda o povredi člana 54 . Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a
Sud podseća da podnosilac zahteva takođe ističe navode u vezi sa povredom člana 54. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a. Sud, pozivajući se na gore navedene ocene, smatra da su navodi o povredi člana 54. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, razmotreni u okviru navoda o povredi člana 46. Ustava. Stoga, Sud ocenjuje da osporena presuda Vrhovnog suda nije doneta uz povredu člana 54. Ustava.
IZ TIH RAZLOGA
U skladu sa članovima 21.4 i 113.7 Ustava, članom 20. Zakona i pravilom 59 (1) Poslovnika, na sednici održanoj 13. oktobra 2022. godine:
ODLUČUJE
DA PROGLASI jednoglasno zahtev prihvatljivim;
DA UTVRDI većinom da je presuda [Rev. br. 29/19] od 1. jula 2020. godine Vrhovnog suda Kosova u skladu sa članom 46. [Zaštita imovine] Ustava Republike Kosovo u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima.
DA DOSTAVI ovu presudu stranama;
DA OBJAVI ovu presudu u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;
Ova presuda stupa na snagu odmah.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Nexhmi Rexhepi Gresa Caka-Nimani
ADOL d.o.o.
KI – Individualni zahtev
Presuda
Nema povrede ustavnih prava
Član 46 - Zaštita Imovine
Civilni