USTAVNI SUD

KI44/21, Podnosilac: Besa Sopi; Ocena ustavnosti presude Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju AC-I-20-0091 od 21. januara 2021. godine

KI44/21, presuda od 1. februara 2022. godine, objavljena 5. aprila 2022. godine

Ključne reči: individualni zahtev, izostanak rasprave, povreda člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima

Okolnosti konkretnog slučaja povezane su sa privatizacijom preduzeća DP „IPP Suva Reka“ u Suvoj Reci i respektivnim pravom radnika da joj se prizna pravo na neisplaćene licne dohodake iz perioda pre privatizacije, kao što je utvrđeno Aneksom Zakona o Posebnoj komori Vrhovnog suda i stavom 4. člana 10. (Prava zaposlenih) Uredbe br. 2003/13 izmenjene Uredbom br. 2004/45.

Podnositeljki zahteva nije odobren zahtev za isplatom zaostalih ličnih dohodaka ostvarenih pre početka privatizacije DP „IPP Suva Reka“. Podnositeljka zahteva je  izjavili žalbe Kosovskoj agenciji za privatizaciju. Ove žalba je odbijene. Kao rezultat toga, podnositeljka zahteva je podnela tužbe Specijalizovanom veću Posebne komore Vrhovnog suda kojim je osporili odluku Kosovske agencije za privatizaciju u pogledu utvrđivanja činjenica i tumačenja zakona, navodeći takođe da je bili diskriminisana.

Specijalizovano veće je nije održalo javnu raspravu obrazlažući da su  “ Na osnovu člana 76.3 Zakona o Specijalnoj Komori, u vezi člana 399 Zakona o Parničnom Postupku, sud određuje da su relevantne činjenice slučaja nesporne i donosi ovu presudu bez zakazivanja ročišta saslušanja ”. Postupajući na osnovu žalbe podnositeljke zahteva protiv ove presude, u januara 2021. godine, Žalbeno veće je donelo osporenu presudu kojom je odbilo žalbu podnositeljke zahteva, kao neosnovanu, i potvrdilo presudu Specijalizovanog veća obrazlažući da, “ Na osnovu člana 69.1 Zakona br. 06/L-086 o Specijalnoj Komori Vrhovnog suda Kosova o pitanjima koja se odnose na Kosovsku Agenciju za Privatizaciju (ZSK), Apelaciono Veće odljućuje da ne održa usmeni deo postupka. ”. Podnositeljka zahteva osporava ovu presudu pred Sudom, navodeći da je ista doneta u suprotnosti sa članovima 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 54. [Sudska Zaštita Prava] Ustava i članom 1. Protokola br. 12 (Opšta zabrana diskriminacije) Evropske konvencije o ljudskim pravima. U vezi sa povredama člana 31. Ustava podnositeljka zahteva navodi da je Žalbeno veće preinačilo presudu Specijalizovanog veća (i) bez rasprave; (ii) bez jasno utvrđenog činjeničnog stanja; (iii) kršeći princip opšte zabrane diskriminacije.

Prilikom ocene navoda podnositeljke zahteva, Sud se fokusirao na one koji su se odnosili na izostanak rasprave pred Posebnom komorom Vrhovnog suda, i u tom kontekstu, (i) prvo izložio opšta načela koja se odnose na pravo na raspravu koje je zagarantovano Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, i zatim (ii) primenio ista na okolnosti konkretnog slučaja. Sud je na osnovu pet (5) svojih presuda u slučajevima bivšeg preduzeća “Agimi“ kao i na osnovu slučaja Suda koji se odnose na privatizaciju bivše DP “SHARR” kao i između ostalih, presude Velikog veća Evropskog suda za ljudska prava Ramos Nunes de Carvalho e Sá protiv Portugalije, razjasnio glavna načela koja se odnose na (i) pravo na raspravu pred sudovima prvog stepena; (ii) pravo na raspravu pred sudovima drugog i trećeg stepena; (iii) načela na osnovu kojih treba utvrditi da li je rasprava nužna; i (iv) da li se to što ne postoji rasprava na prvom stepenu može ispraviti održavanjem rasprave na višem stepenu i relevantne kriterijume za sprovođenje te procene. Pored toga, Sud je konkretno razmotrio i primenio svoju sudsku praksu kao i sudsku Evropskog suda za ljudska prava na osnovu koje se vrši procena da li se izostanak zahteva za raspravu može smatrati prećutnim odricanjem stranaka od takvog prava.

Na osnovu ovih načela, Sud je utvrdio da je osporena presuda, odnosno presuda [AC-I-20-0091] od 21. januara 2021. godine, doneta u suprotnosti sa garancijama sadržanim u članu 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima u pogledu prava na raspravu, između ostalog, zbog toga što (i) činjenica da podnositeljka zahteva nije tražila raspravu pred Specijalizovanim i Žalbenim većem ne podrazumeva njeno odricanje od ovog prava, niti oslobađa Žalbeno veće  obaveze da na sopstvenu inicijativu ispita nužnost održavanja rasprave; (ii) podnosiocima zahteva uskraćeno pravo na raspravu na oba nivoa Posebne komore Vrhovnog suda; (iii) Žalbeno veće nije razmatralo “isključivo pravna pitanja ili pitanja visokotehničke prirode”, kao pitanja na osnovu kojih su mogle postojati “izuzetne okolnosti koje opravdavaju izostanak rasprave”; (iv) Žalbeno veće nije razmatralo “činjenična i pravna” pitanja, kao pitanja čije razmatranje, u principu, zahteva održavanje rasprave; i (v) Žalbeno veće nije obrazložilo “odustajanje od rasprave”.

Kao rezultat toga, Sud je utvrdio da se gore navedena presuda Vrhovnog suda mora proglasiti ništavom i vratiti Žalbenom veću Posebne komore Vrhovnog suda na ponovno odlučivanje. Sud je takođe naglasio činjenicu da se njegovo utvrđenje povrede člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, u okolnostima konkretnog slučaja, odnosi isključivo na izostanak rasprave i da se ni na koji način se odnosi na i ne prejudicira rezultat merituma slučaja.