USTAVNI SUD

KI137/21, Podnosilac: Afrim Aziri, ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova Rev. br. 138/21 od 14. aprila 2021. godine  

KI137/21, rešenje od 2. februara 2022. godine, objavljeno 18. februara 2022. godine

Ključne reči: individualni zahtev, naknada, nematerijalna šteta  

Suštinsko pitanje u konkretnom slučaju povezano je sa okolnostima koje su nastupile u vremenskom periodu od 25. marta 2008. do 25. aprila 2008. godine, u kojem je podnosilac zahteva bio u pritvoru zbog sumnje da je izvršio krivično delo, a protiv njega je podignuta i optužnica. Krivični postupak je trajao do 13. aprila 2012. godine, kada je Vrhovni sud potvrdio oslobađajuće presude nižih instanci. Podnosilac zahteva je vodio parnične postupke za naknadu štete pred redovnim sudovima, u kojima je prvotuženi bio SSK. Podnosilac zahteva je tražio, između ostalog, da mu se na ime nematerijalne štete za duševne bolove usled povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, isplati iznos od 800.000,00 evra. Osnovni sud je prvobitno dosudio podnosiocu zahteva iznos od 61.708,30€ za nematerijalnu štetu, dok je Apelacioni sud umanjio naknadu na iznos od 45.000 evra. Nakon podnošenja revizije, Vrhovni sud je konačno odlučio da podnosiocu zahteva dosudi naknadu u iznosu od 3.600,00 evra. Sve tri sudske instance su se oslonile na član 200. ZOO-a.

Podnosilac zahteva pred Ustavnim sudom navodi da je tokom ovog perioda preživljavao duševne bolove u trajanju od 4 (četiri) godine i tvrdi, prvo, da presuda Vrhovnog suda nije dovoljno obrazložena, i drugo, da su sudovi bili pod uticajem SSK-a jer ta institucija vrši nadzor nad pravosudnim sistemom i vrši imenovanja na svim nivoima redovnih sudova.

Prilikom razmatranja navoda podnosioca zahteva o povredi njegovih prava na pravično i nepristrasno suđenje kao rezultat izostanka obrazložene sudske odluke, Sud je prvo izložio, a zatim primenio na okolnosti konkretnog slučaja načela svoje sudske prakse i sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava, podsećajući da na osnovu njih, i u meri u kojoj je to relevantno za okolnosti konkretnog slučaja, obim u kojem se primenjuje obaveza navođenja razloga može varirati u zavisnosti od prirode odluke i mora se odrediti u svetlu okolnosti konkretnog slučaja. Sud je istakao da se u slučajevima kada trećestepeni sud, kao što je to u slučaju podnosioca zahteva Vrhovni sud, koji potvrđuje odluke koje su doneli niži sudovi – njegova obaveza da obrazloži donetu odluku razlikuje od slučajeva u kojima sud preinačuje donete odluke nižih sudova.

Sud je naglasio da su Vrhovni sud i nižestepeni sudovi primenili član 200. ZOO, dosuđujući podnosiocu različite iznose. U tom smislu, Sud je pozivajući se na stav 5. člana 5. Evropske konvencije o ljudskim pravima, primenio isti, navodeći da on, (i) ne osigurava pravo podnosiocu na određeni iznos odštete; (ii) da naknada koja je potpuno nesrazmerna ozbiljnosti povrede ne bi bila u skladu sa zahtevima stava 5. člana 5. EKLJP jer bi time pravo zagarantovano tom odredbom postalo teoretsko i iluzorno; i (iii) da dodeljeni iznos ne može biti znatno niži od onog koji ESLJP dodeljuje u sličnim predmetima.

S tim u vezi, Sud je podsetio da se Vrhovni sud pozvao i na tri predmeta ESLJP-a u vezi sa naknadom i utvrdio da je Vrhovni sud razmotrio navode podnosioca zahteva u vezi sa presudama Osnovnog i Apelacionog suda, kojima je određena visina naknade za nematerijalnu štetu zbog duševnih bolova. Shodno tome, Sud je smatrao da ovaj navod predstavlja navod “četvrtog stepena”; i da je ovaj navod podnosioca zahteva, kao takav, neosnovan na ustavnim osnovama.

Konačno, Sud je, takođe, što se tiče drugog navoda podnosioca zahteva, smatrao da je isti neprihvatljiv jer on nije iscrpeo pravna sredstva u suštinskom smislu.