USTAVNI SUD

KI76/21, podnosilac zahteva: Qemajl Babuni, ocena ustavnosti rešenja Apelacionog suda Ac. br. 2023/2020 od 23. februara 2021. godine

KI76/21, rešenje o neprihvatljivosti od 10. novembra 2021. godine, objavljeno 8. decembar 2021. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično suđenje, pravo na pravna sredstva, očigledno neosnovan zahtev

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na izvršni postupak, gde se podnosilac zahteva pojavljuje u svojstvu drugog dužnika, nakon što je preminuo prvi dužnik, koji je prema činjeničnom stanju imao obavezu prema poveriocu Raiffeisen Bank Kosova.  Poslednje navedeni je u svojstvu poverioca i na osnovu izvršne isprave, ugovora o ličnom kreditu, fleksi kreditu i zalogi, na ukupan iznos obaveze od 7.433,26 evra, podneo predlog za izvršenje privatnom izvršitelju. Privatni izvršitelj je na osnovu izvršne isprave izdao nalog za izvršenje P. br. 972/2019 za izvršenje gore navedenog iznosa. Podnosilac zahteva je protiv ovog naloga podneo prigovor Osnovnom sudu u Đakovici, koji je rešenjem PPP. br. 302/19 odbio prigovor na osnovu toga što nije postojao pravni osnov da se poništi takav nalog za izvršenje. Pored toga, podnosilac zahteva je uložio žalbu Apelacionom sudu protiv rešenja prvostepenog suda, koji je rešenjem Ac. br. 2023/2020, odbio njegovu žalbu i potvrdio rešenje prvostepenog suda kao pravično i zasnovano na zakonu.

Podnosilac zahteva je pred Ustavnim sudom imao dve glavne tvrdnje o povredi njegovih ustavnih prava, prva se odnosila na pravo na pravično suđenje, zagarantovano članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], tvrdeći da su redovni sudovi pogrešili u primeni materijalnog i procesnog prava kada su ocenili da izvršna isprava ispunjava zakonske uslove za izvršenje, štaviše, podnosilac zahteva je tvrdio da je pravo poverioca da zahteva ispunjenje obaveze (duga) u iznosu od 7.433,26 evra, zasnovano na zastarevanju, a druga se odnosila na pravo na delotvorna pravna sredstva zagarantovano članom 32. [Pravo na pravno sredstvo] Ustava i članom 13. [Pravo na delotvorni pravni lek] Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Ustavni sud je, pozivajući se na svoju sudsku praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava, u vezi sa prvim navodom smatrao da je podnosilac zahteva konstruisao povredu prava na pravično suđenje na osnovu zakonitosti, a ne ustavnosti, za šta Sud podseća podnosioca zahteva da nije njegova uloga da preispituje nalaze redovnih sudova u vezi sa primenom materijalnog i procesnog prava i da on ne može sam da oceni činjenice koje su donele dotle redovni sud da donese jednu umesto neke druge odluke. U suprotnom, Sud je podsetio da bi postupao kao sud „četvrtog stepena“, što bi za posledicu imalo zanemarivanje granica postavljenih u njegovoj nadležnosti. Shodno tome, Sud je smatrao da je navod o pogrešnoj primeni materijalnog i procesnog prava pripadao prvoj kategoriji (i) navoda četvrtog stepena, pa je isti proglasio očigledno neosnovan, na ustavnim osnovama. Što se tiče navoda o zastarelosti prava, Sud je smatrao da je podnosilac zahteva samo pomenuo pitanje zastarelosti, ali nije dalje obrazložio na osnovu kog zakona ili posebne zakonske odredbe je zastarelo pravo poverioca da zahteva ispunjenje obaveze (duga). Takođe u vezi sa drugom tvrdnjom podnosioca zahteva, Sud je ocenio da je podnosilac zahteva samo pomenuo član 32. Ustava i član 13. Evropske konvencije o ljudskim pravima, ali nije pružio dalje objašnjenje o tome kako je došlo do povrede ovog prava, koje je ovim konkretnim odredbama bilo zagarantovano. Sud podseća podnosioca zahteva da je dosledno isticao da samo pozivanje i pominjanje članova Ustava i Konvencije nije dovoljno da se utvrdi utemeljena tvrdnja o povredi Ustava, jer kada se navode povrede prava zagarantovanih Ustavom i EKLJP-om, podnosioci zahteva moraju dati obrazložene navode i ubedljive argumente kako bi bili zasnovani na ustavnoj osnovi. Shodno tome, Sud je ove dve tvrdnje proglasio očigledno neosnovanim, zato što spadaju u treću kategoriju (iii) nepotkrepljenih i neobrazloženih navoda.

Shodno tome i na osnovu objašnjenja datih u objavljenom rešenju, Sud je utvrdio da je, uzimajući u obzir navode podnosioca zahteva i činjenice koje je izneo, kao i obrazloženja redovnih sudova, smatrao da su navodi podnosioca zahteva očigledno neosnovani, na ustavnim osnovama. Shodno tome, zahtev se u celini mora proglasiti neprihvatljivim, na ustavnim osnovama, u skladu sa pravilom 39 (1) (b) i (2) Poslovnika o radu.