USTAVNI SUD

KI92/21, Podnosilac: Fadil Ponosheci, Ocena ustavnosti Rešenja Žalbenog veća Posebne Komore Vrhovnog Suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku Agenciju za Privatizaciju, AC-I-19-0146-A001, od 14. januara 2021. godine

KI92/21, Rešenje od 21. oktobar 2021.godine, objavljeno dana 9.novembra 2021.godine

Ključne reči: pojedinačni zahtev, sudska taksa, odsustvo očigledne ili evidentne povrede, očigledno neosnovani zahtev

Okolnosti konkretnog slučaja se tiču zahteva protiv Kosovske Agencije za Privatizaciju (u daljem tekstu: KAP) kao administratora društvenog preduzeća DP Agimi-Đakovica, za nadoknadu štete u gore navedenoj sumi. DP Agimi-Đakovica, je bilo u postupku likvidacije od strane KAP-a. Na početku, organ za likvidaciju je odbio zahtev podnosioca za nadoknadu kao neosnovan, a nakon što je uložio žalbu pred Posebnom Komorom Vrhovnog suda Republike Kosovo (u daljem tetku: PKVS), ista je prvenstveno zatražila od podnosioca zahteva da plati sudsku taksu, i poslala dve opomene u vezi sa plaćanjem sudske takse sa opomenom da će se zahtev smatrati povučenim ukoliko ne plati taksu. Pošto podnosilac zahteva nije platio taksu, PKVS je smatrao žalbu povučenom, za šta se podnosilac zahteva žalio pred Žalbenim većem PKVS-a, i isto odbio žalbu.

Podnosilac zahteva pred Ustavnim sudom ima dve glavne tvrdnje, za povredu njegovog ustavnog prava na „pravično suđenje“, jer po njemu (i) nije pravično da se smatra povučenom njegova žalba samo zbog neplaćanja takse; (ii) i da je imao ovlašćenog zastupnika, stoga rešenje moralo biti uručeno njemu.

Ustavni sud je, pozivajući se na svoju praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP), naveo da postoje predmeti kojima se Sud bavio u vezi sa pitanjem sudskih taksi i iste smatrao očigledno neosnovanim. Sud je napravio razliku u vezi sa slučajem KI80/19, pojašnjavajući da je u istom Sud utvrdio povredu prava na pravično i nepristrasno suđenje, jer je podnosilac zahteva u tom slučaju tražio produženje roka za isplatu sudske takse i Žalbeno veće, ne obraćajući se na ovaj zahtev podnosioca, doneo je rešenje kojom smatrao da je žalba povučena. Na kraju, Sud se pozvao i na slučaj ESLJP-a Reuters protiv Nemačke,  i naglasio da se obaveza plaćanja određenog iznosa sudu ne može smatrati ograničenjem prava na pristup sudu, osim u slučajevima visokih taksi.

U ovom slučaju, Sud je, povodom navoda o neplaćanju sudske takse, našao da nije moguće dokazati volju podnosioca zahteva da plati ili odbije uplatu sudske takse, jer PKVS nije uspela da uspostavi redovnu komunikaciju sa podnosiocem zahteva, zbog njegove promene prebivališta, što rezultira navodima „očiglednim ili evidentnim odsustvom povrede„. U vezi sa drugim navodom, za ne obaveštavanje zastupnika, Sud je smatrao da podnosilac zahteva nije priložio materijalne dokaze, kako je to tražio Sud u svom dopisu, iz kojih bi se takva tvrdnja mogla potvrditi, nalazeći da je takva tvrdnja „neosnovana i/ili neobrazložena”.

Shodno tome i na osnovu obrazloženja datih u objavljenom rešenju, Sud je našao da, uzimajući u obzir navode podnosioca zahteva i činjenice koje je on izneo, kao i obrazloženje Žalbenog veća, su navodi podnosioca očigledno neosnovani po ustavnim osnovama.