USTAVNI SUD

KI87/20, Podnosilac zahteva: Suva Rechtsabteilung, Ocena ustavnosti rešenja Vrhovnog suda Republike Kosova [E. Rev. br. 68/2019] od 27. januara 2020. godine

KI87/20, Rešenje o neprihvatljivosti, usvojeno dana 26. marta 2021. godine, objavljeno 13. aprila 2021. godine

Ključne reči: individualni zahtev, obrazloženje sudske odluke, nesaglasasnot sa sudskom praksom, zahtev očigledno neosnovan, zahtev neprihvatljiv.

Okolnosti konkretnog slučaja su povezane sa jednom nesrećom koja se desila 2012. godine, a koju je prouzrokovao osiguranik kompanije “Siguria”, dok je osiguranik podnosioca zahteva B.I., pretrpeo materijalnu štetu. Podnosilac zahteva je podneo tužbu pred Osnovnim sudom dana 8. decembra 2015. godine a radi kompenzacije materijalne štete u okviru njegovog prava na subrogaciju. Zahtev za kompenzacijom materijalne štete je bio usvojen od strane Osnovnog suda, i određena je zatezna kamata u visini od 12% počev od 20. septembra 2013. godine pa sve do konačne isplate. Apelacioni sud je presudom [Ae. br. 130/2018], od 3. septembra 2019. godine, delimično usvojio žalbu društva “Siguria” i preinačio presudu [III. Ek. br. 561/2015] Osnovnog suda od 5. aprila 2018. godine samo u delu koji se odnosi na visinu zatezne kamate, obavezujući društvo ”Siguria” da podnosiocu zahteva isplati zateznu kamatu po stopi od 8% godišnje, utvrđujući da je Osnovni Sud u ovoj tački pogrešno primenio materijalno pravo, odnosno član 26, stav 6 Zakona o obaveznom osiguranju nije primenljiv u slučajevima kada postoje zahtevi na osnovu prava na subrogaciju, već je u ovom slučaju primenljiv član 382 ZOO-a. Nakon toga, podnosilac zahteva je podneo Vrhovnom sudu reviziju, u kojoj je osporio Presudu Apelacionog suda samo u delu odluke suda koji se ticao zatezne kamate. U ovom slučaju, Vrhovni sud je rešenjem [E. Rev. br. 28/2019] od 27. januara 2020. godine, odbacio kao nedozvoljenu reviziju podnosioca zahteva sa  obrazloženjem da na osnovu člana 30 stav 2 ZPP-a, zatezna kamata, kao sporedni zahtev, se ne uzima u obzir ukoluko ne predstavlja glavni zahtev, koji je u ovom slučaju bio zahtev za kompenzaciju na osnovu prava na subrogaciju.

Podnosilac zahteva osporava gore navedena utvrđenja Vrhovnog suda, navodeći (i) povredu njegovog prava na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovanog članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP. Sud podseća da povodom svoje tvrdnje o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, podnosilac zahteva navodi: (i) neobrazloženost sudske odluke; (ii) uskraćivanje njegovog prava na pristup sudu; i (iii) nepodudarnost u sudskoj praksi, kao rezultat oprečnih odluka Vrhovnog suda ; i (ii) povredu njegovog prava na imovinu, koje je zagarantovano članom 46 Ustava a u vezi sa članom 1 Protokola br. 1 EKLJP-a.

Sud je, nakon procene navoda podnosioca zahteva, i primenjujući i standarde sudske prakse Evropskog Suda za Ljudska prava, zaključio da je zahtev neprihvatljiv, jer, tvrdnje o povredi člana 31 Ustava u vezi sa članom 6 EKLJP-a, i članom 46 Ustava su očigledno neosnovane po ustavnim osnovama, kao što je to i utvrđeno u pravilu 39 (2) Poslo9vnika o Radu.