USTAVNI SUD

KI08/20, Podnosilac zahteva: Naser Husaj, Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Rev. br. 465/2019 od 11. decembra 2019. godine

KI08/20, rešenje, usvojeno 25. novembra 2020. godine, objavljeno 16. decembar 2020. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, zaštita imovine, nepristrasan sud, neprihvatljiv zahtev

Okolnosti ovog slučaja se odnose na sudski spor za ugovor iz 2006. godine u iznosu od 30.000 evra zaključen između podnosioca zahteva i S.J., koji se odnosi na nekoliko spornih parcela. Podnosilac zahteva je, između ostalog, tvrdio da je ispunio veći deo ugovora, jer je od ovog iznosa platio 20.000 evra, štaviše, takođe je tvrdio da je pravo vlasništva stekao sa održajem u dobroj veri neophodno u skladu sa relevantnim odredbama Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima od 30. januara 1980. godine. U međuvremenu, i dok je žalba podnosioca bila u toku pred Apelacionim sudom, podnosilac zahteva je podneo krivičnu prijavu protiv jednog od sudija koji je učestvovao u veću Apelacionog suda. S obzirom na to da je poslednje navedeni odbio njegove tvrdnje o spornim parcelama, kao neosnovane, i potvrdio nalaze Osnovnog suda, podnosilac zahteva je revizijom u Vrhovnom sudu osporio učešće sudije Q.A. u relevantnom veću Apelacionog suda. Vrhovni sud je presudom [Rev. br. 335/2015] od 14. decembra 2015. godine, razmotrio navode podnosioca zahteva iznete revizijom odbacivanjem istih, ali se nije pozabavio navodima u vezi sa nepristrasnošću Apelacionog suda zbog učešća sudije Q.A. u odgovarajućem veću. Shodno tome, podnosilac zahteva se obratio Ustavnom sudu, navodeći povredu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, zbog nedostatka obrazložene sudske odluke u vezi sa pristrasnošću Apelacionog suda kao rezultat učešća sudije Q.A. u odgovarajućem veću. Ustavni sud je, presudom KI22/16, proglasio gore navedenu presudu Vrhovnog suda u suprotnosti sa članom 31. Ustava i 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, usled nedostatka obrazložene sudske odluke, samo i posebno u vezi sa navodom o pristrasnosti Apelacionog suda i vratio slučaj Vrhovnom sudu. Prilikom presuđivanja, Vrhovni sud je, presudom [Rev. br. 465/2019] od 11. decembra 2019. godine, ponovo odbio kao neosnovanu reviziju podnosioca zahteva, ali se ovaj put, u skladu sa nalazima presude Suda u slučaju KI22/16, takođe pozabavio i opravdao navode podnosioca zahteva u pogledu pristrasnosti relevantnog veća u Apelacionom sudu, zbog učešća sudije Q.A.

Podnosilac zahteva je ponovo osporio ovu presudu Vrhovnog suda pred Sudom, navodeći povredu člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, u suštini, tvrdeći da Vrhovni sud nije izvršio presudu Suda u slučaju KI22/16 i da je presuda istog i dalje bila ne obrazložena. Ovim navodima podnosioca zahteva se bavio Sud, primenjujući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, na osnovu koje je Sud, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, obavezan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom.

Što se tiče navoda podnosioca zahteva u vezi sa članom 31. Ustava, Sud je, nakon pružanja potrebnih razjašnjenja, istakao da je obrazloženje Vrhovnog suda u osporenoj presudi [Rev. br. 465/2019] od 11. decembra 2019. godine u skladu sa zahtevima i zaključcima Suda u slučaju KI22/16, pa je shodno tome, poslednje navedena pravilno primenjena. Prema tome, navode podnosioca zahteva o nedostatku obrazložene sudske odluke i neizvršenju presude Suda u slučaju KI22/16, ocenio je kao navode koji odražavaju „očigledno ili jasno odsustvo povrede“, proglašavajući ih neprihvatljivim kao očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika o radu.

Dok je, u vezi sa navodima podnosioca zahteva u vezi sa drugim aspektima člana 31. Ustava i člana 46. Ustava, Sud utvrdio da ti navodi spadaju u kategoriju „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda. U kontekstu ove kategorije navoda, Sud, pozivajući se na član 48. Zakona i stavove (1) (d) i (2) pravila 39 svog Poslovnika o radu i svoju sudsku praksu, podseća na svoj već konsolidovani stav da (i) strane imaju obavezu da precizno i adekvatno razjasne činjenice i navode; a takođe (ii) da dokažu i dovoljno potkrepe svoje navode o povredi ustavnih prava ili odredbi. Shodno tome, i ovi navodi su proglašeni neprihvatljivim kao očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, kao što je definisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika o radu.

Konačno, zahtev je proglašen neprihvatljivim kao očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je propisano članom 113.7 Ustava, članom 47. Zakona i pravilom 39 (2) Poslovnika o radu.