USTAVNI SUD

KI80/19, Podnosilac: Radomir Dimitrijević, ocena ustavnosti rešenja Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju AC-I-18-0547-A0001 od 21. februara 2019. godine

KI80/18, presuda doneta 10. novembra 2020. godine i objavljena 9. decembar 2020. godine 

Ključne reči: individualni zahtev, građanski postupak, pravo na pravično suđenje, pravo na imovinu, prihvatljiv zahtev, povreda člana 31. Ustava

Podnosilac zahteva je pred Ustavnim sudom osporio ustavnost rešenja Žalbenog veća AC-I-18-0547-A0001 od 21. februara 2019. godine, navodeći povredu svojih prava zagarantovanih članovima 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 54. [Sudska zaštita prava] i 102. [Opšta načela sudskog sistema] Ustava Republike Kosovo, članom 6. (Pravo na pravično suđenje) i članom 1. Protokola br. 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Podnosilac zahteva je tvrdio da je Žalbeno veće prekršilo njegova prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, članom 6. i članom 1. Protokola br. 1 Konvencije, jer je “Žalbeno veće Posebne komore Vrhovnog suda Kosova donelo preuranjenu odluku kojom smatra žalbu podnosioca zahteva povučenom jer je prethodno ŽVPKVSK trebalo da odluči o zahtevu podnosioca zahteva kojim je tražio dodatni rok ili odlaganje plaćanja sudske takse na žalbu”.

Sud je prvo ocenio da je zahtev ispunio uslove prihvatljivosti za meritorno razmatranje zahteva, koji su propisani Ustavom i dalje precizirani Zakonom o Ustavnom sudu i Poslovnikom o radu Suda. U ispunjenju gore navedenih kriterijuma koji proizilaze iz prava na pristup sudu, Sud je primetio da se u okolnostima ovog slučaja radi o “sporu” i “građanskom pravu” između podnosioca zahteva i KAP-a, odnosno u vezi sa ostvarivanjem potraživanih plata u iznosu od 16.420,00 evra, za vremenski period jun 1999-2007. godine, kao i isplatom 20% iz fonda sredstava od privatizacije preduzeća DP Fabrika za proizvodnju šavnih cevi i profila u Uroševcu.

Pozivajući se na konkretan slučaj, Sud je utvrdio da je podnosilac zahteva koji se našao pred takvim činjeničnim i pravnim okolnostima, od 29. novembra 2018. godine u iščekivanju razmatranja svog zahteva i pružanja obrazloženog odgovora od Žalbenog veća. Međutim, Žalbeno veće, iako uopšte nije uzelo u  razmatranje njegov zahtev od 29. novembra 2019. godine, smatralo je njegovu žalbu povučenom. Našavši se pred takvom okolnošću, Žalbeno veće je bilo dužno da razmotri zahtev podnosioca zahteva, u skladu sa stavom 5. člana 8. Administrativnog uputstva br. 01/2017 o izjednačavanju sudskih taksi, pre nego što je smatralo žalbu podnosioca zahteva povučenom. Sa napred izloženog, Sud je utvrdio da nerazmatranje zahteva podnosioca zahteva od strane Žalbenog veća, predstavlja neotklonjiv procesni nedostatak koji je u suprotnosti sa pravom na pristup pravosuđu, koje se pojedincima garantuje članom 31. Ustava i članom 6.1 EKLJP.

U zaključku, Sud je našao da se osporenim rešenjem [AC-I-0547-A0001] Žalbenog veća od 21. februara 2019. godine, kojim se žalba podnosioca zahteva smatrala povučenom, nije poštovalo pravo podnosioca zahteva na “pristup sudu”. Shodno tome, Sud je utvrdio povredu člana 31. Ustava [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i člana 6.1 [Pravo na pravično suđenje] EKLJP.