USTAVNI SUD

KI76/20, podnosilac zahteva: Kujtim Zarari, ocena ustavnosti rešenja AD. br. 1/2020 Osnovnog tužilaštva u Đakovici od 5. februara 2020. godine i obaveštenja AD. br. 03/2020 Kancelarije glavnog državnog tužioca od 25. februara 2020. godine 

KI76/20, rešenje o neprihvatljivosti od 22.  jula 2020. godine, objavljeno dana 07. septembra 2020.godine

Ključne reči: individualni zahtev, disciplinski postupak protiv tužioca, pravo na pravna sredstva, očigledno neosnovan zahtev 

Podnosilac zahteva je podneo dva zahteva Ustavnom sudu, odnosno zahtev KI 77/20, kao i trenutni zahtev KI 76/20. U ova dva zahteva, podnosilac zahteva osporava različite odluke i postupke, krivične i disciplinske prirode, ali koji su međusobno povezani. Predmet zahteva, KI 76/20, bio je disciplinski postupak koji je pokrenuo Ombudsman dopisom br. 2265/2019 u kojem je podneo “obaveštenje-podnesak disciplinskog karaktera” Osnovnom tužilaštvu, prema žalbi podnosioca zahteva protiv državnog tužioca B.K. U ovom dopsiu se navodi da je predmetni tužilac, u vezi sa optužnicom za koju je sproveden gore navedeni krivični postupak, počinio disciplinski prekršaj i to u vezi sa pravnom kvalifikacijom dela za koje optuženo lice M.Gj. To je zato što optužnica protiv lica M.Gj., ne odražava navode podnosioca zahteva kao oštećenog lica, da je lice M.Gj., svojim postupcima počinilo i krivično delo “Napad na ovlašćeno lice pri obavljanju službenih dužnosti”, shodno članu 410. KZRK-a, imajući u vidu da su i podnosilac zahteva i osoba M.Gj. službena lica i zaposleni u istoj instituciji.

Osnovno tužilaštvo je, odnosno zamenik glavnog tužioca ovog Tužilaštva, odlukom AD. br. 01/2020, ocenjujući navode podnosioca zahteva i stav državnog tužioca B.K., zaključilo da se u ovom slučaju „ne bavimo nekim disciplinskim prekršajem” predviđen Zakonom br. 06/L-057 o disciplinskoj odgovornosti sudija i tužilaca i, shodno tome, nije uputio slučaj za pokretanje istraga Tužilačkom savetu Kosova (u daljnjem tekstu: TSK).

Dok je nakon žalbe podnosioca zahteva, Državno tužilaštvo, obaveštenjem AD. br. 03/2020, obavestilo podnosioca zahteva da prema članu 15, stav 1, Zakona o disciplinskoj odgovornosti ne postoji zakonska mogućnost da strana, u ovom slučaju podnosilac zahteva, uloži žalbu na odluke glavnog tužioca Osnovnog tužilaštva, ali pravo na žalbu se priznaje strani samo protiv disciplinskih odluka TSK-a. Dakle, u ovom slučaju, budući da se ne bavimo disciplinskom odlukom koju je doneo TSK, već odlukom donetom u ime zakonskih nadležnosti glavnog tužioca Osnovnog tužilaštva, na odluku AD. br. 01/2020 se nije mogla uložiti žalba.

Podnosilac zahteva je pred Ustavnim sudom tvrdio da glavni tužilac Osnovnog tužilaštva nema obvezu da traži od TSK-a pokretanje istrage protiv tužilaca samo ako utvrdi da je zahtev “očigledno neosnovan” ili “neozbiljan”. Ali, prema njegovim rečima, u ovom slučaju, pošto zamenik glavnog tužioca Osnovnog tužilaštva nije odbacio slučaj, kao očigledno neosnovan ili neozbiljan, prema članu 12. Zakona o disciplinskoj odgovornosti, imao je obavezu da traži od TSK-a da pokrene istragu u vezi sa disciplinskim prekršajem tužioca B.K. Stoga, on navodi da mu je uskraćeno pravo na pravna sredstva zagarantovana članom 32. Ustava, jer zamenik glavnog tužioca, u suprotnosti sa Zakonom o disciplinskim odgovornostima, nije tražio od TSK-a da pokrene disciplinsku istragu protiv tužioca B.K.

Sud je, nakon što je ocenio činjenice slučaja, pravo na pravna sredstva zagarantovano Ustavom i tumačeno svojom sudskom praksom i sudskom praksom ESLJP-a, kao i uzimajući u obzir Zakon br. 06/L-057 o disciplinskoj odgovornosti sudija, utvrdio da podnosilac zahteva nije iscrpio navode da su postupci vođeni u Osnovnom tužilaštvu u Đakovici i pred Glavnim državnim tužiocem na bilo koji način prouzrokovali povredu njegovog prava na pravna sredstva, zagarantovano članom 32. Ustava.