Obaveštenje o odluci u slučaju KI117/23

Ustavni sud Republike Kosovo je odlučio o zahtevu KI117/23, podnesen od Exclusive d.o.o., kojim je tražena ocena ustavnosti rešenja [E. Rev. br. 1/2023] Vrhovnog suda Republike Kosovo od 17. januara 2023. godine. Sud je, jednoglasno, odlučio (i) da proglasi zahtev prihvatljivim; (ii) da utvrdi da rešenje [E. Rev. br. 1/2023] Vrhovnog suda od 17. januara 2023. godine, nije u saglasnosti sa stavom 1. člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima; i (iii) da proglasi ništavim rešenje [E. Rev. br. 1/2023] Vrhovnog suda od 17. januara 2023. godine i da vrati isto na ponovno odlučivanje u skladu sa presudom ovog Suda.

U presudi se na početku pojašnjavaju okolnosti konkretnog slučaja koje su povezane sa sporom koji je podnosilac zahteva pokrenuo radi naknade štete od strane kompanije sa kojim je bio u ugovornom odnosu. Tačnije i prema pojašnjenjima koja su data u presudi, podnosilac zahteva je zaključio ugovor sa Kosovskom agencijom za medicinske proizvode o snabdevanju lekovima i potrošnim medicinskim materijalom od kompanije Zdravlje Actavis i isti je primio kontingent robe od gore pomenute kompanije po ugovoru o uvozu robe od te kompanije. Međutim, u januaru 2012. godine, Ministarstvo zdravstva Republike Kosovo je privremeno suspendovalo sertifikat o ovlašćenju za stavljanje u promet za medicinske proizvode iz Srbije, sa obrazloženjem da se sertifikat farmaceutskog proizvoda mora potvrditi. Kao rezultat toga i prema datim pojašnjenjima, podnosilac zahteva je pokrenuo sudski postupak, u kome je tražio odgovarajuću naknadu štete i izgubljene dobiti, te naveo takođe i vrednost predmeta spora prilikom preciziranja tužbenog zahteva. Osnovni sud u Prištini i drugostepeno veće Privrednog suda, odbili su tužbu podnosioca zahteva u celosti, uključujući i preciziranu vrednost spora, dok je zahtev za reviziju koji je podnet Vrhovnom sudu, odbijen iz procesnih razloga, tačnije sa obrazloženjem da vrednost predmeta spora nije bila viša od praga od 3.000 evra u skladu sa odredbama stava 2. člana 211. (bez naslova) Zakona br. 03/L-006 o parničnom postupku, uprkos tome što iz spisa predmeta proizilazi da je podnosilac zahteva precizirao vrednost spora tokom prvostepenog parničnog postupka.

Podnosilac zahteva je pred Sudom osporio gore navedeno rešenje Vrhovnog suda, navodeći da je došlo do povrede prava zaštićenih članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima. U suštini, podnosilac zahteva tvrdi da je odlukom Vrhovnog suda povređeno njegovo pravo na “pristup sudu” zagarantovano gore navedenim članovima Ustava i Evropske konvencije o ljudskim pravima, između ostalog, usled toga što je (i) uprkos činjenici da je vrednost spora utvrđena u sudskom postupku; (ii) Vrhovni sud odbio zahtev za reviziju upravo na osnovu vrednosti spora, bez obzira na to što je vrednost naznačena prilikom preciziranja tužbenog zahteva.

Prilikom ocene navoda podnosioca zahteva i da li je povređeno njegovo pravo na pristup Vrhovnom sudu, u presudi su (i) izložena opšta načela prava na pristup sudu koja su razvijena kroz sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava i afirmisana kroz sudsku praksu Ustavnog suda, uključujući i načela i kriterijume koji se odnose na ograničenje ratione valoris za pristup višestepenim sudovima; a potom je (ii) primenio ista načela i kriterijume na okolnosti konkretnog slučaja.

Presuda Suda se posebno poziva na načela i kriterijume koji su utvrđeni u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Zubac protiv Hrvatske, u kojem je taj sud razvio poseban test u smislu kriterijuma srazmernosti ograničenja pristupa višestepenim sudovima kao rezultat praga ratione valoris. Prilikom primene kriterijuma koji se odnose na prag ratione valoris, Sud je, u specifičnim okolnostima konkretnog slučaja, ocenio: (i) da li je pristup Vrhovnom sudu kao rezultat praga ratione valoris predstavljao ograničenje; (ii) da li je to ograničenje težilo legitimnom cilju; i (iii) da li je ograničenje bilo srazmerno i u smislu poslednje pomenutog, u skladu sa kriterijumima utvrđenim od strane Evropskog suda za ljudska prava, ocenio pitanja koja su se odnosila na (a) predvidljivost ograničenja pristupa sudu kao rezultat praga vrednosti predmeta spora; (b) da li podnosilac zahteva ili Vrhovni sud treba da snosi posledice propusta učinjenih tokom postupka pred nižestepenim sudovima; i (c) da li je prilikom primene ovog ograničenja, Vrhovni sud koristio “prekomerni formalizam”, da bi završio svojim zaključkom u vezi sa srazmernošću ograničenja pristupa podnosiocu zahteva Vrhovnom sudu.

U presudi je najpre naglašeno da nije sporna nadležnost Vrhovnog suda koja je utvrđena zakonom da pre meritorne ocene revizije razmotri dozvoljenost revizije u smislu praga ratione valoris, na osnovu odredbi Zakona o parničnom postupku. Nadalje, prilikom primene gore navedenih kriterijuma na okolnosti konkretnog slučaja, presuda takođe naglašava da je uzimajući u obzir samu suštinu nadležnosti i ovlašćenja Vrhovnog suda da presuđuje o pitanjima zakonitosti odluka koje su doneli nižestepeni sudovi kao najviši sudski autoritet, prag ratione valoris (i) propisan zakonom; i (ii) teži legitimnom cilju koji služi poštovanju vladavine prava i valjanom sprovođenju pravde.

Međutim, prilikom ocene da li je prag ratione valoris (iii) bio srazmeran legitimnom cilju, u okolnostima konkretnog slučaja, Sud je smatrao da se zaključak Vrhovnog suda, na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava, kao i njegove sudske prakse, kvalifikuje kao “prekomerni formalizam” u tumačenju i primeni zakona u kontekstu pristupa sudu, između ostalog, zbog toga što se (a) Vrhovni sud pri odbijanju revizije koju je podneo podnosilac zahteva pozvao na vrednost predmeta spora od 1.000 (hiljadu) evra na osnovu vrednosti sudske takse od 20 (dvadeset) evra, koju je podnosilac zahteva uplatio prilikom podnošenja tužbe, bez obzira na to što član 36. (bez naslova) Zakona o parničnom postupku, koji, u suštini, obavezuje nižestepene sudove da postupaju po službenoj dužnosti prilikom utvrđivanja vrednosti predmeta spora u okolnostima koje su precizirane u gore navedenom članu; a povrh svega, (b) Vrhovni sud nije uzeo u obzir preciziranje vrednosti spora, koju je podnosilac zahteva precizirao u toku parničnog postupka u prvom stepenu. Shodno tome, Sud je utvrdio da ova radnja Vrhovnog suda nije bila srazmerna legitimnom cilju zakonskog praga ratione valoris u pogledu garantovanja prava na pristup višestepenim sudovima.

Sud je takođe istakao činjenicu da to što je on utvrdio povredu stava 1. člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropskog suda za ljudska prava, važi samo za specifične okolnosti konkretnog slučaja, čija ocena se mora vršiti od slučaja do slučaja, a odnosi se samo na pravo na pristup sudu, odnosno Vrhovnom sudu, tako da ni na koji način ne prejudicira rezultat merituma slučaja.

Napomena:

Ovo obaveštenje za medije pripremio je Sekretarijat Suda samo u informativne svrhe. Kompletan tekst odluke biće dostavljen stranama uključenim u slučaj, biće objavljen na sajtu Suda i u Službenom listu, nakon okončanja odgovarajućih postupaka utvrđenih u Zakonu o Ustavnom sudu i Poslovniku o radu Suda. Sažetak koji je objavljen ovim obaveštenjem može biti predmet jezičkih i tehničkih ispravki u konačnom nacrtu odluke. Da biste primali obaveštenja o odlukama od Ustavnog suda, molimo vas registrujte se na internet stranici Suda: https://gjk-ks.org/sr/