Obaveštenje o objavljivanju presude KI04/23

30.07.2024

Ustavni sud Republike Kosovo je objavio presudu u slučaju KI04/23, koju je podneo Avdyl Bajgora, gde se tražila ocena ustavnosti rešenja [Rev. br. 43/2022] Vrhovnog suda Kosova od 10. oktobra 2022. godine. Sud je sa 8 (osam) glasova za i 1 (jednim) glasom protiv, odlučio (i) da proglasi zahtev prihvatljivim; (ii) da utvrdi da rešenje [Rev. br. 43/2022] Vrhovnog suda od 10. oktobra 2022. godine nije u saglasnosti sa stavom 1. člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo u vezi sa stavom 1. člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima; (iii) da proglasi ništavim rešenje [Rev. br. 43/2022] Vrhovnog suda od 10. oktobra 2022. godine; i (iv) da vrati rešenje [Rev. br. 43/2022] Vrhovnog suda od 10. oktobra 2022. godine na ponovno meritorno odlučivanje o reviziji, u skladu sa utvrđenjem datim u ovoj presudi.

Presudom je prvobitno razjašnjeno da je podnosilac podneo svoj prvi zahtev Sudu koji je registrovan pod brojem KI143/21 i kojim je osporavao rešenje [Rev. br. 558/2020] Vrhovnog suda od 22. februara 2021. godine, a koje se odnosilo na njegov tužbeni zahtev za naknadu tri (3) jubilarne plate od strane Kosovske energetske korporacije, iz razloga što je ista odbila njegov zahtev za priznavanje prava na gore navedenu naknadu. Osnovni sud je usvojio, kao osnovanu, tužbu podnosioca zahteva, Apelacioni sud je postupajući po žalbi Kosovske energetske korporacije preinačio presudu Osnovnog suda, odbivši u celosti tužbeni zahtev podnosioca zahteva, dok je Vrhovni sud utvrdio da revizija u ovom predmetu nije dozvoljena zbog toga što vrednost spora nije prelazila iznos od 3.000,00 evra, kao što je propisano u stavu 2. člana 211. (bez naslova) Zakona o parničnom postupku. Podnosilac zahteva je, dana 7. avgusta 2021. godine, podneo zahtev Sudu, kojim je osporio ustavnost gore navedenog rešenja Vrhovnog suda, navodeći, između ostalog, da su mu povređena prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima.

U slučaju KI143/21, Sud je svojom presudom od 25. novembra 2021. godine, utvrdio da je rešenje [Rev. br. 558/2020] Vrhovnog suda od 22. februara 2021. godine, doneto uz povredu prava podnosioca zahteva na pristup sudu, kao sastavnog dela prava na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovanog članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima.

U presudi je dalje razjašnjeno da je kao rezultat presude KI143/21 Ustavnog suda, Vrhovni sud, dana 10. oktobra 2022. godine, doneo rešenje [Rev. br. 43/2022], kojim je ponovo odbacio, kao nedozvoljenu, reviziju podnosioca zahteva. Vrhovni sud je u suštini utvrdio da vrednost spora nije prelazila iznos od 3.000,00 evra, kako je utvrđeno stavom 2. člana 211. Zakona o parničnom postupku. Ovo rešenje Vrhovnog suda, podnosilac zahteva je ponovo osporio pred Sudom, tvrdeći, između ostalog, da mu je kao posledica odlučivanja Vrhovnog suda, povređeno (i) pravo na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano članom 31. Ustava i članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, usled odbijanja razmatranja njegovog zahteva za reviziju, uključujući i u suprotnosti sa nalazima Ustavnog suda iz njegove presude u slučaju KI143/21.

Sud je, uzevši u obzir obrazloženje i utvrđenje Vrhovnog suda iz njegovog drugog rešenja, koje se ponovo odnosilo na dozvoljenost revizije, ocenio da navodi podnosioca zahteva spadaju u delokrug njegovog prava na pristup sudu, zagarantovanog članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima. To stoga što su se suštinski navodi koji su izneti u njegovom zahtevu odnosili na to da li je Vrhovni sud, time što je ponovo odbacio njegovu reviziju kao nedozvoljenu zbog vrednosti spora, nesrazmerno uticao na njegovo pravo na donošenje meritorne odluke o njegovom tužbenom zahtevu.

Na osnovu napred navedenog, a pri oceni da li je pravo podnosioca zahteva na pristup Vrhovnom sudu povređeno, Sud je (i) razradio opšta načela prava na pristup sudu, razvijena sudskom praksom Evropskog sud za ljudska prava i afirmisana sudskom praksom Ustavnog suda, uključujući i načela i kriterijume koji su razvijeni od strane Evropskog suda za ljudska prava i odnose se na ograničenje ratione valoris za pristup višestepenim sudovima, da bi zatim (ii) nastavio sa primenom ovih načela i kriterijuma u okolnostima konkretnog slučaja.

Presuda Suda se posebno poziva na načela i kriterijume koje je Evropski sud za ljudska prava utvrdio u predmetu Zubac protiv Hrvatske, a u kojem je razvio specifičan test u smislu kriterijuma srazmernosti ograničenja pristupa višestepenim sudovima kao rezultat praga ratione valoris. Prilikom primene kriterijuma koji se odnose na prag ratione valoris, Sud je, u specifičnim okolnostima konkretnog slučaja, ocenio (i) da li je pristup Vrhovnom sudu kao rezultat praga ratione valoris predstavljao ograničenje; (ii) da li je ovo ograničenje težilo legitimnom cilju; i (iii) da li je ograničenje bilo srazmerno i u smislu poslednje pomenutog, u skladu sa testom koji je razvio Evropski sud za ljudska prava, ocenio pitanja koja su se odnosila na (a) predvidljivost ograničenja pristupa sudu kao rezultat praga vrednosti predmeta u iznosu od 3.000 evra, utvrđenog stavom 2. člana 211. Zakona o parničnom postupku; (b) to da li podnosilac zahteva ili Vrhovni sud treba da snosi posledice propusta koji su učinjeni u toku postupka pred nižestepenim sudovima; i (c) da li je Vrhovni sud, prilikom primene ovog ograničenja, koristio “prekomerni formalizam”, da bi završio svojim zaključkom u pogledu srazmernosti ograničenja pristupa Vrhovnom sudu.

U presudi se najpre navodi da nije sporna zakonom utvrđena nadležnost Vrhovnog suda da pre meritorne ocene revizije razmotri dozvoljenost revizije u smislu praga ratione valoris, na osnovu stava 2. člana 211. (bez naslova) Zakona o parničnom postupku. Nadalje, prilikom primene gore navedenih kriterijuma na okolnosti konkretnog slučaja, u presudi je takođe navedeno da je uzevši u obzir samu suštinu nadležnosti i ovlašćenja Vrhovnog suda da sudi o pitanjima zakonitosti odluka koje su doneli nižestepeni sudovi kao viši sudski autoritet, prag ratione valoris (i) propisan zakonom; i (ii) teži legitimnom cilju, koji služi poštovanju vladavine prava i valjanom sprovođenju pravde.

Međutim, imajući u vidu da je u okolnostima konkretnog slučaja, kako je naglasio i u svojoj prvoj presudi, odnosno presudi u slučaju KI143/21, odbijena vrednost tužbenog zahteva, prema utvrđenjima same izreke Apelacionog suda, premašivala ukupnu vrednost od 3.000 evra, prema objašnjenjima datim u objavljenoj presudi, Sud je, primenivši načela koja proističu iz sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava, ponovo naglasio da se veoma formalističko tumačenje Vrhovnog suda koje se odnosi na pravila praga vrednosti predmeta spora u okolnostima predmeta podnosioca zahteva, a koja su direktno povezana sa pobijanom presudom Apelacionog suda, ne poklapa sa kriterijumom garantovanja praktičnog i delotvornog prava na pristup sudu u smislu stava 1. člana 31. Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Kao rezultat ove ocene, Sud je smatrao da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda, kojim je po drugi put odbačena kao nedozvoljena revizija podnosioca zahteva, neopravdano i/ili nesrazmerno povređen pristup podnosioca zahteva njegovoj nadležnosti, stvarajući prepreku za meritorno rešavanje njegovog predmeta.

Napomena:

Ovo obaveštenje za medije pripremio je Sekretarijat Suda samo u informativne svrhe. Kompletan tekst odluke dostavljen je svim strankama uključenim u slučaj, objavljen je u veb-stranicu Suda i biće objavljen i u Službenom listu Republike Kosovo u utvrđenim rokovima. Da biste primali obaveštenja o odlukama od Ustavnog suda, molimo vas registrujte se na internet stranici Suda: https://gjk-ks.org/sr/