USTAVNI SUD

KI131/20, podnositeljka zahteva: Arjana Syla, ocena ustavnosti rešenja Vrhovnog suda Rev. 351/2019 od 25. juna 2020. godine

KI131/20, rešenje o neprihvatljivosti, usvojeno 5. maja 2021. godine, objavljeno 15. juna 2021. godine

Ključne reči: individualni zahtev, parnični postupak, očigledno neosnovan zahtev, neprihvatljiv zahtev

Zahtev je podnela Arjana Syla iz Prištine, koju je zastupao Xhemajl Syla iz Podujeva. Podnositeljka zahteva je osporila rešenje [Rev. 351/2019] od 25. juna 2020. godine Vrhovnog suda Kosova, kojim je podnositeljka zahteva tvrdila povredu njenih prava zagarantovanih članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustav Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) u vezi sa članom 6. [Pravo na pravično suđenje] Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Podnositeljka zahteva je dalje istakla da je Vrhovni sud nepravilnim razmatranjem njene revizije povredio odredbe Ustava i EKLJP-a. Podnositeljka zahteva je dalje navodila da „ugovor o kupoprodaji nepokretne imovine na osnovu kojeg je pokojni suprug, F.S., kao vlasnik, stupio u posedovanje i korišćenje ove nepokretne imovine na osnovu ugovora o kupoprodaji, još uvek nije poništen kao nevažeći, prema tome, dok se ovaj ugovor ne poništi pravosnažnom presudom u skladu sa odredbama člana 20. stav 1, vezano sa članom 3. stav 1. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima, koji je bio primenljiv zakon na Kosovu u vreme zaključenja ugovora, ovaj ugovor je pravno valjan i stvara pravne efekte između ugovornih strana”.

Sud je primetio da su se u suštini svi navodi podnositeljke zahteva prvenstveno odnosili na povredu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a. S tim u vezi, podnositeljka zahteva se žalila da su u njenom slučaju sudovi pogrešili u utvrđivanju činjenica i nisu dovoljno obrazložili svoje odluke.

Što se tiče tih navoda, Sud prvo ističe da se, kao opšte pravilo, navodi o pogrešnom utvrđivanju činjenica, pogrešnom tumačenju zakona, koje su navodno počinili redovni sudovi, odnose na područje zakonitosti i kao takvi ne spadaju u nadležnost Suda, i stoga ih, u principu, Sud ne može razmatrati (vidi, slučaj br. KI06/17, sa podnosiocima zahteva: L.G. i petoro drugih, rešenje o neprihvatljivosti od 25. oktobra 2016. godine, stav 36; slučaj KI122/16, sa podnosiocem zahteva: Riza Dembogaj, presuda od 30. maja 2018. godine, stav 56; i KI49/19, sa podnosiocem zahteva: Limak Kosovo international Airport SH.A. „Adem Jashari“, rešenje o neprihvatljivosti od 10. oktobra 2019. godine, stav 47).

Glavni navod podnositeljke zahteva je bio priznavanje prava na stan, za koji je već imala konačnu odluku koju je donela Direkcija za stambena i imovinska pitanja i s tim u vezi, Sud je primetio da su svi redovni sudovi utvrdili da su odluke HPCC-a konačne i da ih nijedna druga upravna i sudska instanca ne može razmatrati. U vezi sa istim pitanjima, Sud je odlučio u drugim slučajevima, gdje je zaključio da su odluke HPCC-a konačne odluke – res judicata (vidi, slučajeve Suda: KI104/10, sa podnosiocem zahteva: Draža Arsić, presuda od 23. aprila 2012. godine; KI44/20, KI83/20 i KI102/20, sa podnosiocem zahteva: Besnik Kavaja, rešenje o neprihvatljivosti od 22. februara 2021. godine, stav 83).

Stoga, Sud je naglasio da je jedno od osnovnih načela vladavine prava u demokratskom društvu načelo pravne sigurnosti. To se posebno odnosi na sudske odluke koje su dobile oblik res judicata. Nijedna strana, bilo fizička ili pravna lice, nema pravo da traži preispitivanje, opoziv, ponovno razmatranje ili ukidanje konačne i pravosnažne odluke samo u svrhu ponovnog razmatranja i preispitivanja slučaja (vidi, mutatis mutandis, Sovtransavto Holding protiv Ukrajine, br. 48553/99, stav 72, ESLJP 2002-VII i Ryabykh protiv Rusije, br. 52854/99, stav 52, ESLJP 2003-IX).

Prema tome, u ovim okolnostima, na osnovu gore navedenog i uzimajući u obzir navod podnositeljke zahteva i činjenice koje je ona iznela, Sud je, zasnivajući se i na standarde utvrđene u svojoj sudskoj praksi u sličnim slučajevima i sudskoj praksi ESLJP-a, utvrdio da podnositeljka zahteva nije dokazala i dovoljno potkrepila navod o povredi osnovnih prava i sloboda zagarantovanih članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.

Kao rezultat toga, Sud je smatrao da podnositeljka zahteva nije potkrepila navode da su relevantni postupci na bilo koji način bili nepravični ili proizvoljni i da su osporenom odlukom povređena prava i slobode zagarantovane Ustavom i EKLJP-om.

U zaključku, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika o radu, zahtev je proglašen očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i, shodno tome, neprihvatljiv.