USTAVNI SUD

KI53/22, Podnosilac zahteva: Basri Sejdiu i drugi, Ocena ustavnosti Statuta za izmenu i dopunu Statuta Univerzitetskog kliničkog centra od 8. aprila 2022. godine

Ključne reči: individualni zahtev, iscrpljivanje pravnih sredstava, neprihvatljiv zahtev  

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na zahtev grupe lekara koji rade u okviru Odeljenja invazivne kardiologije Univerzitetskog kliničkog centra, koji osporavaju Statut za izmenu i dopunu Statuta Univerzitetskog kliničkog centra, koji je objavljen u Službenom listu Republike Kosovo 13. aprila 2022. godine. Shodno tome, izmenom-dopunom ovog Statuta, Služba invazivne kardiologije se vratila u sastav Klinike za kardiologiju, nakon što je 2016. godine preseljena u Kliniku za kardiohirurgiju.

Podnosioci zahteva navode da su im donošenjem osporenog akta povređena: (i) ustavna prava, odnosno članovi: 3, 31, 32, 45, 46, 52 i 54. Ustava u vezi sa članovima 6. i 13. EKLJP-a; (ii) prava garantovana Zakonom o zaštiti od diskriminacije, odnosno članom 1, stav 1.1. 1.14 i 1.16 i članom 2. Podnosioci zahteva takođe iznose navode (ii) u vezi sa formom, sadržajem i procedurom izrade osporenog akta, i (iii) navode u pogledu prihvatljivosti zahteva.

Sud je prvo ocenio da li su podnosioci zahteva iscrpeli sva pravna sredstva definisana zakonom. U ovom sporu, Sud je razjasnio: (i) opšta načela ESLJP-a i Suda o iscrpljivanju pravnih sredstava; (ii) načela razrađena kroz mišljenja i izveštaje Venecijanske komisije, koji, između ostalog, odražavaju i uporedne analize u vezi sa uslovom iscrpljenosti pravnih sredstava, kao jednim od uslova prihvatljivosti u razmatranju zahteva pred ustavnim sudovima država članica Saveta Evrope.

Sud je ocenio da Ustav ne predviđa da se pojedinci direktno obraćaju Ustavnom sudu povodom ocene ustavnosti osporenog akta. Što se tiče okolnosti konkretnog slučaja, Sud naglašava da (i) pravno sredstvo postoji; i (ii) da je isto delotvorno pravno sredstvo, sve dok podnosioci zahteva ne argumentuju, uključujući i kroz sudsku praksu redovnih sudova, da tužba u upravnom postupku nije „raspoloživa i dostupna“ ili da nije „dovoljno izvesna ne samo u teoriji, nego i u praksi“, jer ne može „da pruži rešenje u vezi sa tvrdnjama podnosioca“ i „pruži razumne izglede za uspeh”.

Sud je na kraju utvrdio da podnosioci zahteva nisu ispunili uslove prihvatljivosti, jer nisu iscrpeli pravna sredstva definisana stavom 7, člana 113. Ustava, stavom 2, člana 47. (Individualni zahtevi) Zakona o Ustavnom sudu i tačkom (b) stava (1) pravila 39 (Kriterijum o prihvatljivosti) Poslovnika o radu, te je shodno tome zahtev proglasio neprihvatljivim zbog neiscrpljivanja zakonom utvrđenih pravnih sredstava.