USTAVNI SUD

Spojeni slučajevi KO114/23, KO192/23, KO227/23 i KO229/23, Podnosilac Vrhovni sud Republike Kosovo,  Ocena ustavnosti stava 2. člana 4, stava 4. člana 432. i stava 2. člana 438. Zakonika o krivičnom postupku Republike Kosovo br. 08/L-032

KO114/23, KO192/23, KO227/23 i KO229/23, presuda od 15. maja 2024. godine, objavljena 17. jula 2024. godine

Ključne reči: institucionalni zahtev, prihvatljiv zahtev, jednakost oružja, ne bis in idem, prava okrivljenog, vanredno pravno sredstvo, okončan krivični postupak

Ustavni sud Republike Kosovo je odlučio u spojenim slučajevima KO114/23, KO192/23, KO227/23 i KO229/23, koje je podneo Vrhovni sud Republike Kosovo na osnovu stava 8. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava Republike Kosovo u vezi sa ocenom ustavnosti stava 2. člana 4. (Ne Bis In Idem), stava 4. člana 432. (Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti) i stava 2. člana 438. (Presuda o zahtevu za zaštitu zakonitosti) Zakonika o krivičnom postupku Republike Kosovo br. 08/L-032 (Zakonik o krivičnom postupku).

Sud je, jednoglasno, odlučio da proglasi zahtev prihvatljivim i utvrdio (i) jednoglasno, da formulacija “ili ukidanju” iz stava 4. člana 432. (Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti) Zakonika o krivičnom postupku nije u suprotnosti sa članom 29. [Pravo na slobodu i sigurnost] Ustava u vezi sa članom 5. (Pravo na slobodu i bezbednost) Evropske konvencije o ljudskim pravima; (ii) jednoglasno, da stav 2. člana 4. (Ne Bis In Idem) Zakonika o krivičnom postupku nije u suprotnosti sa članom 34. [Pravo lica da mu se ne sudi dva puta za isto krivično delo] Ustava u vezi sa stavom 2. člana 4. (Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari) Protokola br. 7 Evropske konvencije o ljudskim pravima; i (iii) sa pet (5) glasova za i četiri (4) glasa protiv, da formulacija “osim ako je pravosnažna odluka očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški” stava 2. člana 438. (Presuda o zahtevu za zaštitu zakonitosti) Zakonika o krivičnom postupku, nije u suprotnosti sa članom 34. [Pravo lica da mu se ne sudi dva puta za isto krivično delo] Ustava u vezi sa stavom 2. člana 4. (Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari) Protokola  br. 7 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Presudom je najpre razjašnjeno da je Vrhovni sud kao relevantni sud, na osnovu četiri (4) predmeta koji se nalaze na razmatranju pred njim, a odnose se na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv relevantnih odluka Apelacionog suda, odnosno (i) o ukidanju pritvora; (ii) o osporavanju dokaza i odbacivanju optužnice; i (iii) o okončanju krivičnog postupka, tražio ocenu ustavnosti gore navedenih odredbi Zakonika o krivičnom postupku, zbog sumnje da iste nisu u saglasnosti sa Ustavom, u suštini, zbog toga što bi na osnovu ovih odredbi, podnošenje vanrednog pravnog sredstva od strane državnog tužioca, moglo rezultirati donošenjem odluke Vrhovnog suda na štetu okrivljenog u suprotnosti sa načelom ne bis in idem. Vrhovni sud, između ostalog, pojašnjava, (i) da su prethodni zakonici o krivičnom postupku, u kontekstu pritvora, dozvoljavali korišćenje zahteva za zaštitu zakonitosti samo u pogledu određivanja i produžavanja pritvora, ali ne i u pogledu ukidanja pritvora, tim pre što je zahtev za zaštitu zakonitosti koji je podnet na štetu okrivljenih, ukoliko je usvojen kao osnovan, imao samo deklarativno dejstvo; a da za razliku od toga (ii) osporene odredbe trenutnog Zakonika o krivičnom postupku omogućavaju Vrhovnom sudu da odluči i na štetu okrivljenog ako je pravosnažna odluka “očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnog greški”. Navode relevantnog suda, u suštini, podržava i Ombudsman.

U presudi je najpre pojašnjeno da prema stavu 2. člana 438. (Presuda o zahtevu za zaštitu zakonitosti) Zakonika o krivičnom postupku, Vrhovni sud, kada oceni da je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet na štetu okrivljenog, osnovan, samo utvrđuje povredu zakona, bez uticaja po pravosnažnu odluku. Ovaj postupak važi kako za odluku Apelacionog suda koja se odnosi na ukidanje pritvora, tako i na pravosnažne odluke kojima je okončan krivični postupak ili odbijena optužnica. Shodno tome, izuzetno, na osnovu osporenih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, Vrhovni sud, po zahtevu za zaštitu zakonitosti, može da odluči i na štetu okrivljenog, ako je osporena pravosnažna odluka “očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški”. Prema pojašnjenjima koja su data u presudi, relevantni sud tvrdi da je takva mogućnost u suprotnosti sa načelom ne bis in idem, zbog toga što,  (i) utiču na ponovno otvaranje pravosnažne odluke na štetu okrivljenog; tim pre što (ii) Zakonik o krivičnom postupku ne utvrđuje jasno kada je pravosnažna odluka “neprikladna” ili “zasnovana na ozbiljnoj greški”.

U gore navedenom kontekstu, presuda pojašnjava opšta načela koja su ustanovljena sudskom praksom Evropskog suda za ljudska prava u pogledu načela ne bis in idem, koje je zagarantovano članom 34. [Pravo lica da mu se ne sudi dva puta za isto krivično delo] Ustava u vezi sa članom 4. (Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari) Protokola br. 7 Evropske konvencije o ljudskim pravima, prema kojima, u principu,  se niko ne može goniti ili kazniti dva puta za isto krivično delo za koje je već bio “pravosnažno” oslobođen ili osuđen, osim ako se predmet ponovo otvori u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom onda kada postoje nove ili novootkrivene činjenice ili je u ranijim postupcima bilo bitnih povreda. Prema sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, kako bi garancije koje se odnose na načelo ne bis in idem bile primenljive, moraju biti ispunjeni kumulativni kriterijumi, odnosno mora se oceniti (i) da li su oba postupka bila “krivične” prirode; i ako je to slučaj, (ii) da li su se oba postupka odnosila na isto delo za koje je lice “oslobođeno ili osuđeno” “pravosnažnom odlukom”.

Prema pojašnjenjima koja su data, sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava objašnjava karakteristike pravnih sredstava koja se mogu ulagati protiv pravosnažne odluke, kao i prirodu “pravosnažne odluke”. U vezi sa karakteristikama pravnog sredstva, gore navedena sudska praksa, između ostalog, utvrđuje da se prilikom ocene da li je određeno pravno sredstvo “redovno” ili “vanredno”, kao polazna tačka uzimaju domaće pravo i postupci, ali se ocena zasniva na karakteristikama odgovarajućeg pravnog sredstva, a ne samo na njegovom formalnom nazivu, odnosno da li je isto u skladu sa načelom pravne sigurnosti, uključujući i u kontekstu (i) ograničenog diskrecionog prava, takođe i u vremenskom aspektu, za korišćenje tog pravnog sredstva; i (ii) ravnoteže između stranaka u mogućnosti njegovog korišćenja. Što se pak tiče prirode “pravosnažne odluke”, gore navedena sudska praksa, između ostalog, utvrđuje (i) da “pravosnažna” odluka mora da obuhvata proglašavanje “nevinosti ili osude lica”; i (ii) da je odluka “pravosnažna” ako je stekla dejstvo presuđene stvari ili res judicata, odnosno ako je odluka neopoziva, što, između ostalog, znači da protiv te odluke ne postoji mogućnost podnošenja pravnih sredstava ili kada su stranke iscrpele ta sredstva ili su dozvolile da isteknu zakonom utvrđeni rokovi, a da ih nisu iskoristile.

Prilikom primene ovih načela, presuda pojašnjava da se prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku, pravno sredstvo zahtev za zaštitu zakonitosti (i) može podneti u roku od tri (3) meseca od dana dostavljanja pravosnažne odluke i da je samim tim očigledno ograničen na razuman vremenski period; i (ii) da je otvoren kako za okrivljenog, tako i za državno tužilaštvo,  te (iii) da se može podneti u slučajevima povrede materijalnog i procesnog prava, ali ne i zbog pogrešnog ili nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja. S druge strane, prema pojašnjenjima koja su data, ukoliko je korišćeno pravno sredstvo zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravosnažne odluke, isti krivični postupak se nastavlja do “pravosnažne” odluke Vrhovnog suda. Tačnije, odluka Vrhovnog suda po zahtevu za zaštitu zakonitosti predstavlja nastavak istog sudskog postupka i ne rezultira nužno drugim postupkom, odnosno novim krivičnim postupkom za potrebe člana 34. [Pravo lica da mu se ne sudi dva puta za isto krivično delo] Ustava u vezi sa članom 4. (Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari) Protokola br. 7 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Kao rezultat toga, u takvim okolnostima, ne mogu se primeniti garancije utvrđene u članu 4. (Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari) Protokola br. 7 Evropske konvencije o ljudskim pravima u pogledu ponovnog otvaranja predmeta u kome je određeni pojedinac mogao biti osuđen ili pušten na slobodu “pravosnažnom odlukom”. Prema pojašnjenjima koja su data u presudi, za potrebe gore navedenih odredbi, Zakonik o krivičnom postupku je predvideo vanredno pravno sredstvo ponavljanja krivičnog postupka, koje, za razliku od pravnog sredstva zahtev za zaštitu zakonitosti, očigledno spada u delokrug primene člana 4. (Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari) Protokola br. 7 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Pored toga, prema pojašnjenjima koja su data u presudi, potpuno je jasno da se član 4. (Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari) Protokola br. 7 Evropske konvencije o ljudskim pravima, ne primenjuje u odnosu na predmete pritvora zbog toga što se u tom postupku ne odlučuje o konačnom “puštanju na slobodu ili osudi” za krivično delo, pošto se isti odnosi samo na obezbeđivanje prisustva okrivljenih u krivičnom postupku koji je u toku.

(ii) Mogućnost Vrhovnog suda da povodom zahteva za zaštitu zakonitosti koji je podneo državni tužilac, uključujući i protiv pravosnažne odluke o ukidanju pritvora, odluči i na štetu okrivljenog u slučaju da je pravosnažna odluka “očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški”

Na početku, a u vezi sa mogućnošću državnog tužioca da osporava odluku Apelacionog suda o ukidanju pritvora pred Vrhovnim sudom putem zahteva za zaštitu zakonitosti, u presudi se, prilikom izlaganja i tumačenja načela koja proističu iz člana 29. [Pravo na slobodu i sigurnost] Ustava u vezi sa članom 5. (Pravo na slobodu i bezbednost) Evropske konvencije o ljudskim pravima, pojašnjava da su Zakonikom o krivičnom postupku, između ostalog, utvrđeni: (i) pritvor kao mera za obezbeđivanje prisustva okrivljenog u postupku; (ii) postupak po kojem se određuje i produžava pritvor, utvrdivši i pravo na žalbu na odluke o pritvoru, kako za okrivljenog, tako i za državnog tužioca; (iii) pravo da se protiv pravosnažne odluke podnese zahtev za zaštitu zakonitosti i to kako u slučaju određivanja i produženja pritvora, tako i u slučaju ukidanja pritvora; (iv) da tužilaštvo može da koristi zahtev za zaštitu zakonitosti u odnosu na odluku o ukidanju pritvora, onako kako ga i okrivljeni može koristiti protiv odluke o određivanju ili produženju pritvora; i da prema Zakoniku o krivičnom postupku, (v) da su sva prava u postupku koja su na raspolaganju tužilaštvu, takođe na raspolaganju i okrivljenom, i kao takva, prema pojašnjenjima datima u presudi, poštuju načelo “kontradiktornosti” i načelo “jednakosti oružja”.

S obzirom na navedeno, kada su u pitanju osporene odredbe Zakonika o krivičnom postupku, sporno je to da li Vrhovni sud, povodom zahteva za zaštitu zakonitosti, može da odluči i na štetu okrivljenog, uključujući i u slučajevima pritvora U ovom kontekstu, a što se tiče dejstva odlučivanja Vrhovnog suda povodom zahteva za zaštitu zakonitosti na štetu okrivljenih, presuda ponavlja da na osnovu stava 1. člana 438. (Presuda o zahtevu za zaštitu zakonitosti) Zakonika o krivičnom postupku, Vrhovni sud, kada utvrdi da je zahtev za zaštitu zakonitosti osnovan, odlučuje presudom kojom, uzimajući u obzir vrstu povrede, (i) preinačuje pravosnažnu odluku; (ii) u celosti ili delimično ukida odluku osnovnog suda i višeg suda i vraća predmet na ponovno suđenje; ili (iii) ograničava se samo na utvrđivanje povrede zakona, dok na osnovu stava 2. ovog člana, koji je i osporen pred Sudom, Vrhovni sud može izuzetno odlučiti i na štetu okrivljenog ako je pravosnažna odluka “očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški”.

Sledom napred navedenog, presuda pojašnjava da se, u principu, u okolnostima u kojima oceni da je zahtev za zaštitu zakonitosti koji je podnet na štetu okrivljenog osnovan, Vrhovni sud ograničava samo na utvrđivanje povrede zakona, odnosno donosi deklarativnu odluku. S obzirom na navedeno i izuzetno, isti (i) preinačuje pravosnažnu odluku, ili (ii) u celosti ili delimično ukida odluku osnovnog suda i višeg suda i vraća predmet na ponovno suđenje na štetu okrivljenog, onda kada je odluka “očigledno neprikladna” ili zasnovana na “ozbiljnoj greški”. Prema pojašnjenjima koja su data, okolnosti u kojima odlučivanje Vrhovnog suda može rezultirati dejstvom na štetu okrivljenog, obuhvataju veoma ozbiljne pravne, procesne ili materijalne povrede, koje dovode u pitanje celovitosti integriteta odlučivanja koje je rezultiralo pravosnažnom odlukom. Prema pojašnjenjima koja su data u presudi, svako odlučivanje Vrhovnog suda, uključujući i na osnovu pravnih mehanizama za osiguranje doslednosti u njegovoj sudskoj praksi, na štetu okrivljenog, mora biti u potpunom skladu sa izuzecima koje omogućava sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava prema obavezama koje proističu iz člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava i može biti podvrgnuto oceni Ustavnog suda, prema utvrđenjima stava 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava.

Na kraju, a na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava, presuda stavlja naglasak na činjenicu da je Vrhovni sud, u slučaju kada povodom zahteva za zaštitu zakonitosti, izuzetno, utvrdi da je osporena odluka “očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnog greški’, dužan da pruži strankama sve procesne garancije zajamčene Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Tačnije, prilikom utvrđenja da li isti, (i) preinačuje pravosnažnu odluku; ili (ii) u celosti ili delimično ukida odluku osnovnog suda i višeg suda i vraća predmet na ponovno suđenje, on treba da napravi ona zakonska rešenja za koja smatra da osiguravaju prava okrivljenih u postupku, kao što su zagarantovana Ustavom, Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i Zakonikom o krivičnom postupku, sa naglaskom na garancije koje proizilaze iz člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, kojima je između ostalog, utvrđeno, (i) pravo na saslušanje; (ii) načelo “kontradiktornosti” i “jednakosti oružja”; i (iii) pravo na pravno sredstvo i sudsku zaštitu prava.