USTAVNI SUD

KI162/22, Podnosilac: Raiffeisen Banka Kosovo J.S.C, ocena ustavnosti obaveštenja [KMLC.br. 83/2022] Državnog tužilaštva od 27. septembra 2022. godine i rešenja [Ac.br. 1986/20] Apelacionog suda od 20. juna 2022. godine

KI162/22, Rešenje o neprihvatljivosti, od 14. novembra 2023. godine, objavljeno dana 20. decembra 2023. godine

Ključne reči: individualni zahtev, očigledno neosnovan

Zahtev je podnela Raiffeisen Banka Kosovo J.S.C. Okolnosti konkretnog slučaja odnose se na tužbu tužioca R.G, protiv podnositeljke zahteva, koja je bila zajednički jemac zajmoprimca, a kome je podnositeljka zahteva blokirala bankovni račun i povukla iznos od 1.953,36 evra. Tužilac R.G podneo je tužbu protiv podnositeljke zahteva, sa pravnim osnovom neosnovane dobiti, kojom je tražio da se obaveže tuženi da vrati navedeni iznos od 1.953,36 evra sa zakonskom kamatom od 28. marta 2013. godine, kada je povukla sredstva do njihovog povratka. Osnovni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca R.G. i prinudio podnositeljku zahteva da tužiocu na ime neosnovane dobiti nadoknadi iznos od 1.953,36 evra, zbog povlačenja ovih sredstava sa bankovnog računa tužioca, sa kamatom od 8% od dana sastavljanja finansijskog veštačenja, dana 13. decembra 2018. godine, do konačne isplate. Takođe je obavezao istu da plati i troškove postupka u iznosu od 1.324,40 evra. Podnositeljka zahteva je uložila žalbu Apelacionom sudu, gde je ovaj odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Osnovnog suda. Podnositeljka zahteva se obratila Kancelariji Glavnog državnog tužioca sa predlogom za pokretanje zahteva za zaštitu zakonitosti, ali je isti obavestio da ne postoji pravni osnov za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Sud je primetio da se suština navoda podnositeljke zahteva u suštini tiče (i) načina dokazivanja činjenica i pogrešne primene materijalnog prava; i (ii) neobrazloženja sudskih odluka.

U vezi sa prvim navodom, Sud je, uzimajući u obzir navode podnositeljke zahteva i spise predmeta, utvrdio da je podnositeljka zahteva propustila da dokaže da su efekti tumačenja i primene materijalnog prava nekompatibilni sa zagarantovanim pravima Ustavom i EKLJP-om. Štaviše, iz obrazloženja pobijane odluke jasno se primećuje da se u okolnostima konkretnog slučaja ne radi ni o „očigledno pogrešnoj primeni zakona“, ni o „proizvoljnim zaključcima“ ili „očigledno neobrazloženim“ navodima.

Sud je zaključio da su navodi podnositeljke zahteva u pogledu pogrešne primene materijalnog prava od strane redovnih sudova (i) navodi koji spadaju u kategoriju „četvrtog stepena“ i kao takvi, ovi navodi podnositeljke zahteva su očigledno neosnovani po ustavnim osnovama.

U vezi sa drugim navodom koji se odnosi na neobrazloženje sudskih odluka, Sud je primetio da je Apelacioni sud, pozivajući se na član 319.1 ZPP-a, u suštini naglasio da su stranke u postupku dužne da dokažu činjenice na kojima se zasnivaju njihova potraživanja i navodi, koje podnositeljka zahteva nije uspela da dokaže. U ovom pogledu, Apelacioni sud je našao da je podnositeljka zahteva u razrađenom postupku i u navodima iznetim u tužbi iste nije uspela da potkrepi iste, te je iz tog razloga i njena žalba odbijena kao neosnovana. U ovom slučaju, Sud je podsetio da na osnovu prakse EKLJP-a i Suda, isti ne zahteva detaljan odgovor za svaku pokrenutu žalbu od strane podnositeljke zahteva. Ipak, ova obaveza znači da stranke u sudskom postupku mogu očekivati da dobiju konkretan i izričit odgovor na njihove navode koje su odlučujuće za ishod sprovedenog postupka.

U ovom kontekstu, Sud, na osnovu gore navedenih pojašnjenja, a posebno uzimajući u obzir navode i činjenice koje je podnositeljka zahteva iznela, kao i detaljno razrađena obrazloženja redovnih sudova iznad, smatra da se osporena presuda Apelacionog suda ne karakteriše nedostatkom obrazložene sudske odluke. Shodno tome, navod podnositeljke zahteva u pogledu nedostatka obrazložene sudske odluke je očigledno neosnovan po ustavnoj osnovi u „očiglednom ili evidentnom nedostatku povrede“ kako je utvrđeno pravilom 34. (2) Poslovnika o radu.