Ocena ustavnosti Obaveštenja [KMLC.br.44/2022] Kancelarije glavnog državnog tužioca, od 17.maja 2022.godine i, presude [Ac.br.1557/21] Apelacionog suda od 05.januara 2022.godine

Rešenje o neprohvatljivosti

br. predmeta KI144/22

podnosiocu: Sebahate Dervishi

Preuzimanje:

Shqip
Srpski

Përmbledhje Vendimi tekst

Priština, 9. decembra 2022.godine

Br. Ref.:RK 2091/22

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

slučaju br. KI144/22

Podnosilac

Sebahate Dervishi

Ocena ustavnosti Obaveštenja [KMLC.br.44/2022] Kancelarije glavnog državnog tužioca, od 17. maja 2022. godine i, presude [Ac.br.1557/21] Apelacionog suda od 05. januara 2022. godine

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

u sastavu:

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sudija i

Nexhmi Rexhepi, sudija

Podnosilac zahteva

Zahtev je podnela Sebahate Dervishi, sa boravištem u Prištini (u daljem tekstu: podnositeljka zahteva). Podnositeljku zahteva zastupa Jeton Osmani, advokat iz Prištine.

Osporena odluka

Podnositeljka zahteva osporava ustavnost obaveštenja [KMLC.br.44/2022] Kancelarije glavnog državnog tužioca, od 17.maja 2022.godine, u vezi sa presudom [Ac.br.1557/21] Apelacionog suda od 05. januara.2022. godine.

Presuda [Ac.br.1557/21] Apelacionog suda od 05. januara 2022. godine, uručena je zastupniku podnositeljke zahteva 14. februara 2022. godine.

Predmetna stvar

Predmetna stvar je ocena ustavnosti o obaveštenja Kancelarije državnog tužioca, u vezi sa presudom Apelacionog suda, kojima se navodno, podnositeljki zahteva povređuju njena prava i osnovne slobode garantovane članovima 3 [Jednakost pred zakonom], 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32 [Pravo na pravno sredstvo], 54 [Sudska zaštita prava] i 102 [Opšta načela sudskog sistema], Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), kao i članovima 6 (Pravo na pravično suđenje) i 13 (Pravo na delotvorni pravni lek) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).

Pravni osnov

Zahtev se zasniva na stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članu 22. (Procesuiranje podnesaka) i članu 47. (Individualni zahtevi) Zakona o Ustavnom sudu Republike Kosovo br. 03/L-121 (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32 (Podnošenje podnesaka i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik o Radu).

Postupak pred Sudom

Dana 19. septembra 2022. godine, podnositeljka zahteva je, putem pošte, podnela zahtev Ustavinom Sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud). Sud je zahtev podnositeljke primio 20. septembra 2022. godine.

Dana 26. septembra 2022. godine, Sud je obavestio podnositeljku zahteva o registraciji zahteva. Istog tog dana, Sud je obavestio i Apelacioni Sud.

Takođe 26. septembra 2022. godine, Predsednica Suda je odlukom [GJR.KI144/22] imenovala sudiju Remzije Istrefi-Peci za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, u sastavu sudija: Selvete Gërxhaliu-Krasniqi (predsedavajuća), Safet Hoxha, i Radomir Laban, članovi.

Dana 29. septembra 2022. godine, Sud je poslao dopis Osnovnom sudu u kome je tražio da pošalje povratnicu u vezi sa tim, kada je podnosiocu zahteva ili njegovom zastupniku uručena presuda [Ac.br.1557/21] Apelacionog suda od 05.januara 2022.godine.

Dana 7. oktobra 2022.godine, Sud je primio od Osnovnog suda povratnicu kojom se potvrđuje, da je zastupnik podnositeljke zahteva presudu [Ac.br.1557/21], Apelacionog suda primio 14.februara 2022.godine.

Dana 16. novembra 2022. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno je preporučilo Sudu neprihvatljivost zahteva.

Pregled činjenica

Sud na samom početku pregleda činjeničnog stanja primećuje, da se suština sudskog postupka podnositeljke zahteva pred redovnim sudovima odnosila na pitanje ostvarivanja prava na isplatu tri jubilarne plate, koje je navodno, Kosovska energetska korporacija (u daljem tekstu: KEK) trebala da isplati podnositeljki zahteva kod koga je radila više od 30 godine. Shodno tome, podnositeljka se pismenim putem obratila KEK-u, zahtevajući od njega da joj prizna ta prava. Njen zahtev je odbijen od strane KEK-a.

Dana 24. decembra 2019. godine, podnositeljka zahteva je podnela tužbu protiv KEK-a, u kome je tražila isplatu jubilarnih zarada. U tužbi je navela, da je ona radnik tuženog na radnom mesto električara, pri tome dodajući da ima 30 godina radnog iskustva kod tužene KEK-a, te da joj u skladu sa članom 52 stav 3 Opšteg kolektivnog ugovora Kosova, po navršenim 30 godina radnog staža, njoj kao zaposlenoj pripada pravo na tri jubilarne plate u visini njene tro-mesečne zarade koje isplaćuje poslednji poslodavac.

KEK je 03. septembra 2020. godine, podneo Osnovnom sudu odgovor na tužbu u kome je naveo, da u celosti osporava tužbu i tužbeni zahtev tužioca kako u pogledu osnova tako i po visini, ističući da je tužilac u vremenu dostizanja radnog iskustva od 30 godina neprekidno, Opšti kolektivni ugovor Kosova (u daljem tekstu: OKUK), nije bio na snazi i nisu imali ovo pravo. U OKUK je utvrđeno da ovo pravo imaju samo zaposleni koji za vreme važenja OKUK moraju da navrše jubilej od 10-20 i 30 godina, a da je tužilac navršio 30 godina radnog staža u 2012 , pa je time ovo pravo izgubljeno. Tužena KEK, je na kraju naglasila, da „čak i kada bi se kao početak uzeo datum stupanja na snagu OKUK, kojim je tužilac shvatio da ima pravo na jubilarnu nagradu, do trenutka podnošenja tužbe prošlo je više od 4 godine“.

Dana 16. decembra 2020. godine, Osnovni sud je doneo presudu [C.br.4827/19], kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev podnositeljke, pri tome nalažući da „KEK isplati iznos od 1.818,00€ na ime tri plate za jubularnu nagradu zajedno sa kamatnom stopom u visini od 8%, koja će se obračunavati od dana donošenja presude, odnosno od 16.12.2020.godine do konačne isplate, a sve u roku od 7 dana, od dana prijema ove presude pod pretnjom izvršenja“.

U obrazloženju presude [C.br.4827/19],Osnovi sud je inter alia naveo:

„Iz navedenih dokaza, sud je utvrdio da je tužilac kod tuženog radio više od 36 godina, a da mu nisu isplaćene isplate za jubilarnu nagradu u iznosu od tri zarade iz člana 52. st. 1 OKUK, gde je predviđeno da „Zaposleni ima pravo na jubilarnu nagradu i to: tačka 1.3. za 30 godina neprekidnog radnog staža, kod poslednjeg poslodavca, u visini tri njegove mesečne zarade“.

[…]

„Sud pozivajući se na OKUK, koji su potpisali Vlada Kosova, Unija nezavisnih sindikata Kosova i Privredne komore Kosova, čije se odredbe primenjuju na celoj teritoriji Kosova, gde je u članu 52. pravo na radniku je predviđena jubilarna nagrada, utvrdio da je isto primenjivo u konkretnom slučaju i da je tuženi imao obavezu da tužiocu isplati tri zarade na ime jubilarne nagrade u trenutku sticanja uslova, jer ova obaveza proizilazi iz člana 52 OKUK „.

„Sud je utvrdio da je Opšti kolektivni ugovor Kosova stupio na snagu od 01.01.2015. do 31.12.2017. godine i da se isti primenjuje i u njegovom članu 52. je predviđena jubilarna nagrada. Dok je tužilac do stupanja na snagu ovog ugovora imao više od 30 godina radnog staža“.

„S obzirom na to da je nastalo pravo tužioca da pred sudom traži ostvarivanje prava na jubilarnu nagradu, legitimno je da se od tuženog zahteva ispunjenje obaveze, pa tužilac ima ulogu poverioca, a tuženi kao poverioca. uloga dužnika…“

„Sud ocenjuje da tužbeni zahtev za zastarelost zahteva ne stoji, jer je sve dok je OKUK bio na snazi, postojala obaveza tuženog da isplati jubilarnu nagradu i one za praćenje u penziji. Tužilac je tužbu podneo dana 24.12.2019.godine, u roku kraćem od dve godine od prestanka OKUK-a – dana 31.12.2017.godine, a u roku od kada je tuženi imao pravosnažne odluke kojima je priznao ovo pravo svojim radnicima, pa je na osnovu izloženog sud ocenio neosnovanim tužbeni zahtev tužene za zastarelost potraživanja.“

Tužena KEK, podnela je žalbu Apelacionom sudu na presudu Osnovnog suda navodeći, povrede odredaba ZPP, nepotpunu proveru činjeničnog stanja, pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zastupnik podnositeljke je podneo Apelacionom sudu odgovor na žalbu u kome je stajalo „Žalbeni zahtevi tuženog nisu zasnovani ni na kakvim zakonskim odredbama, ali nisu ni potkrepljeni nijednim dokazom…“.

Dana 05. januara 2022. godine, Apelacioni sud je doneo presudu [Ac.br.1557/21], kojom je u tački I izreke, usvojio kao osnovanu žalbu tužene KEK, protiv presude [C.br.4827/19], Osnovnog suda, u tački II izreke, odbio je u celini kao neosnovani tužbeni zahtev podnositeljke.

U obrazloženju presude [Ac.br.1557/21], Apelacioni sud je inter alia naveo:

„Apelacioni sud prvostepeno ocenjuje da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje u ovoj spornoj pravnoj stvari….“

“Međutim, tužilac je podržao pravni osnov tužbe u Opštem kolektivnom ugovoru Kosova, koji su uvezale i potpisale organizacije poslodavaca (Privredna komora Kosova i Kosovska poslovna alijansa), Organizacije zaposlenih (Unija nezavisnih sindikata Kosova). Kosova) i Vlade Republike Kosovo. Odredbom iz člana 82. ovog sporazuma propisano je da „Ovaj Opšti kolektivni ugovor Kosova (OKUK), potpisan od strane partnera u Ekonomskom i socijalnom savetu Kosova, stupa na snagu 01.01.2015. S druge strane, odredbom člana 90. stav 4. Zakona o radu br. 03/L-212, predviđa da se „Kolektivni ugovor može zaključiti na određeni period trajanja ne duži od tri (3) godine.

U tom smislu, budući da je radnička karta, izdata tužiocu dana 13.12.2019. godine, potvrđuje se da je isti ostvario radni staž od 36 godina, 2 meseca i 2 dana, iz čega proizilazi da je tužilac stekao uslov za jubilarnu nagradu za 30 godina radnog staža pre stupanja na snagu Opšteg kolektivnog ugovora Kosova, dok je pravo na traženje naknade na ime jubilarnih zarada nastalo stupanjem na snagu Opšteg kolektivnog ugovora, od 01.01.2015. U tom smislu, pošto je tužba podneta 24.12.2019.godine, bavimo se zastarelošću tužbenog zahteva, u smislu odredbe člana 87. Zakona o radu, broj 03/L-212, kojom je propisano da „ Sva potraživanja iz radnog odnosa u novcu, propisana su u roku od tri (3) godine, od dana podnošenja zahteva”. Pozivajući se na ovu odredbu, proizilazi da je tužilac propustio rok od 3 godine da traži ostvarivanje prava iz radnog odnosa u konkretnom slučaju, naknadu jubilarne nagrade.

Apelacioni sud primećuje da je u obrazloženju pobijane presude prvostepeni sud osnovanost tužbenog zahteva podržao u rešenju tuženog broj 2244 od 10.04.2019.godine, kojim im je isti priznao pravo na jubilarnu nagradu svojim radnicima za period 2015-2019. Ovakav stav Apelacioni sud smatra neosnovanim, iz razloga što je tužilji stiglo pravo na traženje jubilarne naknade 01.01.2015.godine, s druge strane, nije podnela zahtev za realizaciju ovog prava u roku od 3 godine, kako je predviđeno navedenom odredbom člana 87. Zakona o radu, onda proizilazi da se radi o propisanom zahtevu, što znači da je rešenjem tuženog kojim je koju prvostepeni sud prvo citira, irelevantno je u pogledu ocene osnovanosti tužbenog zahteva.“

Dana 12.maja 2022.godine, zastupnik podnositeljke zahteva je podneo Kancelariji Državnog tužioca zahteva za zaštitu zakonitosti protiv presude [Ac.br.1557/2021] Apelacionog suda od 05.januara 2022.godine, navodeći „da je Apelacioni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada smatra da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan jer OKUK nije bio na snazi u vreme podnošenja tužbe i da je isti bez pravnog dejstva u vreme kada je tužilac podneo tužbu u sudu i da je isto propisano“.

Dana 17.maja 2022.godine, Kancelarija državnog tužioca je poslala zastupniku podnosioca zahteva Obaveštenje [KMLC. br. 44/2022], u kome stoji:

„Nakon uvida u Vaš predlog i spise predmeta, Glavno državno tužilaštvo Vas obaveštava da Vaš predlog nije usvojen, jer u ovom slučaju ne postoji dovoljan pravni osnov za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti iz člana 247. st. 247.1 tačka b) Zakona o parničnom postupku. Apelacioni sud je pravilno primenio materijalno pravo“.

Navodi podnosioca zahteva

Podnositeljka zahteva navodi, da je osporenim obaveštenjem [KMLC.br.44/2022] Kancelarije glavnog državnog tužioca, kao i presudom Apelacionog suda, došlo do povrede njenih prava i osnovnih sloboda koje su garantovane članom 3 [Jednakost pred zakonom], članom 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], članom 32 [Pravo na pravna sredstva], članom 54 [Sudska zaštita prava] i članom 102 [Opšta načela sudskog sistema], Ustava, kao i članovima 6 (Pravo na pravično suđenje) i 13 (Pravo na delotvorni pravni lek) EKLJP.

Na osnovu toga proizilazi da podnositeljka zahteva povrede ustavom zagarantovanih prava dovodi u vezu sa, a) Obaveštenjem kancelarije državnog tužioca, i, b) presudom Apelacionog suda.

Navodi u vezi sa obaveštenjem [KMLC.br.44/2022] Kancelarije državnog tužioca od 17. maja 2022.godine

Podnositeljka zahteva smatra “da je neosnovan nalaz Glavnog državnog tužilaštva da je zahtev za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti podnet protiv presude Apelacionog suda [ Ac.br.1557/2021] od 01.05.2022. godine“.

Ovo upravo iz razloga, kako podnositeljka zahteva navodi, “što je saopštenje [KMLC.nr.44/2022] Državnog tužioca od 17.05.2022.godine suprotno zakonskim odredbama, da je ono bez datih pojašnjenja niti ikakvog obrazloženja potvrđujući činjenicu da tužilac nije pravilno i ravnopravno tretiran u ovom postupku, a samim tim i njegovo pravo na pravično suđenje, koje je zajemčeno članom 31. Ustava Republike Kosovo. S obzirom da je zahtev podnosioca za zaštitu zakonitosti odbijen, a da nije pravilno ispitan, to znači da je na ovaj način povređeno pravo garantovano članom 6.1. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama koja propisuje da svako lice ima pravo da njegov slučaj pravično, javno i u razumnom roku bude suđen od strane nezavisnog i nepristrasnog suda osnovanog zakonom, koji mora da odlučuje o sporovima u vezi sa njegovim pravima i obaveze građanske prirode. Načelo pravičnog suđenja u jednom pogledu znači i jednakost stranaka, koja se izražava u pravu stranaka da imaju saznanja i da komentarišu izvedene dokaze ili iznete primedbe“.

Shodno tome, ne postupanje Kancelarije državnog tužioca po zakonskim odredbama, po tvrdnjama podnositeljke zahteva „je dovelo do toga da od Glavnog državnog tužioca nisu podignuti zahtevi za zaštitu zakonitosti, a samim tim i tužilac nije mogao da dobije konačan odgovor od sudova o meritumu svog predmeta. U ovom aspektu, podnosilac navodi da su mu povređena prava na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovana članom 31. Ustava u odnosu na član 6. EKLJP, a navedenim radnjama tužilac nije bio u mogućnosti da preispitivanje vanrednog pravnog leka pred redovnim sudovima, čime su ga onemogućili u sudskoj zaštiti prava zajemčenih članom 54. Ustava. Štaviše, podnosilac zahteva smatra da su redovni sudovi postupili kršeći član 102. Ustava, ne postupajući na osnovu važećeg zakona kako to Ustav zahteva“.

b) Navodi u vezi sa presudom [Ac.br.1557/21] Apelacionog suda od 05. januara 2022. godine

U prilogu navoda o povredi navedenih ustavnih prava, podnositeljka zahteva smatra da „presuda Apelacionog suda u Prištini i Osnovnog suda u Prištini, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca, donete su suprotno činjeničnom stanju i uz pogrešnu primenu materijalnog prava, neprimenjivanjem internih akata tužioca. Stoga je nesporno da je u konkretnom slučaju podnosiocu zahteva povređeno ne samo načelo sprovođenja pravde već i ravnopravnost stranaka koja se sastoji u neprimenjivanju prava materijalnog prava prilikom donošenja odluke o pravnom leku na efikasan način […]“

Podnositeljka zahteva dodaje da su „Vrhovni i Apelacioni sud odlučivali drugačije u sličnim predmetima kao što su predmeti tužilaca tako što su ih odobravali, u kom slučaju su redovni sudovi stvorili različite pozicije za slične predmete kao što su predmeti podnosilaca zahteva i time stvorili pravnu nesigurnost, dakle i u U smislu ovoga, dovela je tužioca u neravnopravan položaj pred zakonom u smislu člana 24. Ustava Kosova jer su svi jednaki pred zakonom i svako uživa pravo na jednaku pravnu zaštitu, bez diskriminacije. U smislu člana 31. svakome se garantuje jednaka zaštita prava u postupcima pred sudovima, drugim državnim organima i nosiocima javnih ovlašćenja“.

Podnositeljka zahteva se obraća sudu sa zahtevom, „da usvoji njen zahtev i, poništi obaveštenja Kancelarije državnog tužioca [KMLC.br.44/2022] od 17.05.2022, kao nezakonit, da se predmet vrati na ponovno razmatranje i odlučivanje Kancelariji državnog tužioca“.

Relevantne Ustavne i Zakonske odredbe

ZAKON br. 03/L- 006 O PARNIČNOM POSTUPKU

„Član 247.

1. Javni tužilac može podiči zahtev za zaštitu zakonitosti:

a) zbog bitnih povreda odredaba parničkog postupka, ukoliko povreda se odnosi na teritorijalnu nadležnost, ukoliko prvostepeni sud donosilo presudu bez glavne rasprave, a bio je u obavezi da održi glavnu raspravu, ukoliko je odlučeno po zahtevu, u vezi toga spor je u toku, ili ukoliko u suptrotnosti sa zakonom, udaljivan javnost sa glavne rasprave;

b) zbog pogrešne primene materijalnog prava.

2. Javni tužilac ne može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog prekoračenja tužbenog – zahteva i zbog pogrešnog utvrđivanja ili nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja“.

Ocena prihvatljivosti zahteva

Sud prvo razmatra da li je zahtev ispunio uslove prihvatljivosti, propisane Ustavom, utvrđene Zakonom i dalje navedene Poslovnikom.

U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuju:

“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

[...]

7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.

Sud takođe utvrđuje da je podnositeljka zahteva ovlašćena strana, koja osporava akt javnog organa, odnosno Obaveštenja [KMLC.br.44/2022] Kancelarije glavnog državnog tužioca, od 17. maja 2022. godine, i presudu [Ac.br.1557/21] Apelacionog suda od 05. januara 2022. godine.

Sud se dalje poziva na član 47. [Individualni zahtevi] Zakona, koji propisuje:

Član 47. Zakona

[Individualni zahtevi]

“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.

2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.

Sud takođe razmatra da li su ispunjeni uslovi propisani članom 49. [Rokovi] Zakona i pravilom 39 [Kriterijum o prihvatljivosti], odnosno stavovima (1) (b) i (c) Poslovnika. Oni propisuju sledeće:

Član 49. Zakona

[Rokovi]

“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku...”.

Pravilo 39 Poslovnika

[Kriterijum o prihvatljivosti]

“(1) Sud može smatrati zahtev prihvatljivim:

[…]

ako su iscrpljena sva delotvorna pravna sredstva, koja su na raspolaganju po zakonu, protiv pobijene presude ili odluke;

c) ako je zahtev podnet u roku od četiri meseca od dana kada je odluka o poslednjem delotvornom pravnom sredstvu dostavljena podnosiocu zahteva, i

[…]”.

U tom smislu, Sud podseća da, kao pravilo, rok od 4 (četiri) meseca počinje od „poslednje odluke“ u procesu iscrpljivanja pravnih sredstava kojima se odbija zahtev podnosioca zahteva (vidi: mutatis mutandis, slučajeve ESLJP-a, Gavrilov protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonija, aplikacija br. 7837/10, odluka od 1. jula 2014. godine, stav 25, i, Paul i Audrey Edwards protiv Ujedinjenog Kraljevstva, aplikacija br. 46477/99, odluka od 14 marta 2002. godine).

Sud takođe podseća da podnosilac zahteva mora iscrpeti sva pravna sredstva za koje se očekuje da budu delotvorna i dovoljna. Sud može uzeti u obzir samo delotvorna pravna sredstva, nakon što podnosilac zahteva ne može da produži stroge rokove predviđene Zakonom i Poslovnikom, pokušavajući da primeni pravna sredstva koji nisu delotvorna u pružanju zaštite prava na koja se podnosilac zahteva žali (vidi, mutatis mutandis, slučajeve ESLJP-a, Gavrilov protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonija, gore citiran, stav 25; i Fernie protiv Ujedinjenog Kraljevstva, aplikacija br. 14881/04, odluka od 5. januara 2006. godine). U vezi sa gore navedenim uslovima, Sud prvo ocenjuje da je uslov za iscrpljivanje pravnih sredstva i uslov da se zahtev podnese u roku od 4 (četiri) meseca usko povezani (vidi, mutatis mutandis, slučaj ESLJP-a, Jeronovičs protiv Letonije, aplikacija br. 44898/10, presuda od 6. juna 2016. godine, stav 75).

S tim u vezi, Sud će dalje oceniti da li je u okolnostima ovog slučaja, Obaveštenje [MLC.br.44/2022] Kancelarije državnog tužioca, od 17.maja 2022.godine, bilo delotvorno pravno sredstvo u odnosu na navode podnositeljke zahteva za ustavnu povredu. Odgovor na ovo pitanje biće presudno za ocenu da li je zahtev podnosioca zahteva podnet u roku od 4 (četiri) meseca.

S tim u vezi, Sud primećuje da je u ovom slučaju podnositeljka zahteva pokrenula i vodila parnični postupka u cilju ostvarivanja prava na isplatu tri jubilarne plate od strane svog poslodavca KEK-a. Postupak u vezi sa predmetnim tužbenim zahtevom podnositeljke zahteva je okončan presudom [Ac.br.1557/21] Apelacionog suda od 05.januara 2022.godine.

Međutim, nakon prijema presude [Ac.br.1557/21] Apelacionog suda, podnositeljka zahteva se obratila Kancelariji glavnog državnog tužioca, sa predlogom da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti pred Vrhovnim sudom protiv presude [Ac.br.1557/21] Apelacionog suda. S tim u vezi, Sud ističe da je ovaj zahtev potpuno diskrecioni za Kancelariju glavnog državnog tužioca.

S tim u vezi, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojom je, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredaba ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom, EKLJP ne zahteva da se diskreciona pravna sredstva ili pravna sredstva koja im nisu direktno dostupna i koja zavise od diskrecionog prava medijatora, kao što je slučaj sa zahtevom pred Kancelarijom glavnog državnog tužioca, iscrpe pre nego što se podnosioci zahteva obrate ESLJP-u (vidi, mutatis mutandis, slučaj ESLJP-a, X i drugi protiv Letonije, aplikacija br. 27773/08, odluka od 6. juna 2008. godine, stav 20, i tamo korišćene reference; vidi, takođe slučaj Suda KI102/16, sa podnosiocem zahteva: Shefqet Berisha, rešenje o neprihvatljivosti od 14. decembra 2016. godine, stav 38).

Konkretnije, što se tiče sličnih predloga, poput predloga iznetog pred Kancelarijom državnog tužioca, od koga se zahteva da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti pred pravosudnim organima u ime podnosilaca zahteva, ESLJP je rešavao slučaj Lepojić protiv Srbije. U ovom slučaju, ESLJP je ocenio da li je predlog podnet državnom tužiocu, kojim se od njega zahtevalo da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti, delotvorno pravno sredstvo, i istakao da “[ESLJP] nalazi da je jedino javni tužilac mogao uložiti [zahtev za zaštitu zakonitosti] u ime podnosioca predstavke i, štaviše, da on ima potpuno diskreciono pravo da li da to učini ili ne. Dok je podnosilac predstavke mogao tražiti takvu meru, on svakako nema pravo po zakonu da lično koristi ovo pravno sredstvo [zahtev za zaštitu zakonitosti] [...]. Zahtev za zaštitu zakonitosti, iz tih razloga, nije bio delotvoran [...]”. (vidi, slučaj ESLJP-a Lepojić protiv Srbije, aplikacija br. 13909/05, presuda od 6. novembra 2007. godine, stav 54).

Takođe, pozivajući se na ovu sudsku praksu (slučaj ESLJP-a Lepojić protiv Srbije), ESLJP u slučaju Knapić protiv Hrvatske, nije uzeo u obzir obaveštenje državnog tužioca u svrhu izračunavanja vremenskog roka, kada je poslednje navedeni utvrdio da nema dovoljno osnova za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti. ESLJP je u ovom slučaju istakao da „zahtev podnosioca zahteva pred javnim tužiocem nije sredstvo za iscrpljivanje u svrhe [EKLJP-a]. Shodno tome, vremenski rok za iscrpljivanje tog pravnog sredstva ne zaustavlja isticanje roka od 6 (šest) meseci [za podnošenje zahteva ESLJP-u u vezi sa odlukom Apelacionog suda]“ i shodno tome, ESLJP je utvrdio da zahtev podnosioca nije podnet u propisanom roku (vidi: slučaj ESLJP-a Knapić protiv Hrvatske, aplikacija. br. 2839/08, odluka od 4. januar 2008. godine).

Sud, međutim, podseća da njegova sudska praksa takođe poznaje i slučajeve u kojima je ocenjena ustavnost obaveštenja državnog tužioca, putem kojih nije usvojen zahtev strana za pokretanje zahteva za zaštitu zakonitosti u njihovu korist. S tim u vezi, Sud se poziva na svoj slučaj br. KI42/18, sa podnositeljkom zahteva: Asija Muslija, rešenje o neprihvatljivosti od 22. marta 2020. godine, gde je ocenio navode podnositeljke zahteva o ustavnoj povredi obaveštenja državnog tužioca, zasnovan i na slučaju ESLJP-a Gorou protiv Grčke (br. 2), aplikacija br. 12686/03, presuda i 20. marta 2009. godine.

Međutim, u ovom slučaju, podnositeljke zahteva, evidentno je da je ona zahtev za zaštitu zakonitosti bazirala na „pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane Apelacionog suda, koji je po njenim navodima pogrešno zaključio da OKUK nije bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, da je Apelacioni sud takođe pogrešno primenio materijalno pravo, te da je propustio da oceni činjenicu da je tuženi KEK, pitanje jubilarnih zarada regulisao internim aktom“.

Sud primećuje da su upravo svi ovi navodi podnositeljke zahteva, na osnovu kojih je ona bazirala zahtev za zaštitu zakonitosti, razmotreni od strane Apelacionog suda, a ne od strane Kancelarija glavnog državnog tužioca. Poslednje navedena je, u stvari, odlučila isključivo, da li su ispunjeni zakonski uslovi da se podnese takav zahtev Vrhovnom sudu.

S tim u vezi, Sud podseća da je obaveštenjem [KMLC.br.44/2022] Kancelarije glavnog državnog tužioca, od 17.maja 2022.godine obavestila podnositeljku zahteva da je odbijen njen predlog za pokretanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv presude [Ac.br.1557/21] Apelacionog suda od 05.januara 2022.godine, nakon što je utvrdio da nisu ispunjeni zakonski uslovi za tako nešto. Razlog ne-usvajanje predloga je obrazložila na sledeći način „Nakon uvida u predlog i spise predmeta, Glavno državno tužilaštvo Vas obaveštava da Vaš predlog nije usvojen, jer u ovom slučaju ne postoji dovoljan pravni osnov za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti iz člana 247. st. 247.1 tačka b) Zakona o parničnom postupku. Apelacioni sud je pravilno primenio materialno pravo“.

Upravo sa time u vezu, Sud nalazi da je zahtev za zaštitu zakonitosti podnositeljske zahteva Kancelarija glavnog državnog tužioca odbila, tek posle analize ispunjenosti zakonskih uslova koji su propisani relevantnim zakonskim odredbama, kojima se reguliše upravo to pitanje. Samim tim proizilazi, da je Kancelarija glavnog državnog tužioca, sagledala odredbe materijalnog prva koje su Apelacionom sudu služile kao pravni osnov na osnovu kojih je on odbio tužbeni zahteva za isplatom jubilarnih plata, pri tome zaključujući da je „ Apelacioni sud pravilno primenio materijalno pravo“.

Stoga, na osnovu prakse ESLJP-a, Sud podseća da bi, u ovom slučaju, zahtev za zaštitu zakonitosti putem državnog tužioca, osim po diskreciji ovog poslednje navedenog, mogao da pokrene državni tužilac samo ako su ispunjeni određeni zakonski uslovi, a što u konkretnom zahtevu to nije bio slučaj. Takođe, navodi podnositeljke zahteva se odnose na način na koji je Apelacioni sud primenjivao zakon prilikom odlučivanja o osnovanosti tužbenog zahteva za isplatom jubilarnih plata. Pored toga, podnositeljka zahteva podnosi Sudu iste navode koje je podnosila i na presudu Apelacionog suda [Ac.br.1557/21], navodi za koje Kancelarija tužioca nije bila nadležna da ih razmatra u suštinskom smislu, jer ona ima ovlašćenje samo da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti pred Vrhovnim sudom, a ne da ocenjuje pravne povrede koje je počinio Apelacioni sud.

Prema tome, u vezi sa ovim navodima, u slučaju podnositeljke zahteva, nakon prijema presude [Ac.br.1557/21] Apelacionog suda od 05.januara 2022.godine, nju ništa nije sprečavalo da se obrati Ustavnom sudu.

Stoga, Sud ocenjuje da se „poslednja odluka“, u skladu sa članom 49. Zakona, u vezi sa tužbenim zahtevom podnositeljke zahteva,smatra presuda [Ac.br.1557/21] Apelacionog suda od 05.januara2022.godin, kojom je odbijena njen tužbeni zahtev za isplatom jubilarnih plata (vidi: mutatis mutandis, slučaj ESLJP-a Paul i Audrey Edwards protiv Ujedinjenog Kraljevstva, aplikacija br. 46477/99, odluka od 14. marta 2002. godine; vidi: slučaj Suda KI120/17, sa podnosiocem zahteva: Hafiz Rizahu, rešenje o neprihvatljivosti od 7. decembra 2017. godine, stav 36).

S tim u vezi, Sud podseća da je presuda [Ac.br.1557/21] Apelacionog suda od 05.januara 2022.godin, shodno povratnici, uručena zastupniku podnosioca zahteva 14.februara 2022. godine, od kada teče i zakonski rok od 4 meseca za podnošenje zahteva Sudu.

Shodno tome, Sud zaključuje da je zahtev podnositeljke zahteva, u vezi sa presudom [Ac.br.1557/21], Apelacionog suda od 05.januara 2022.godine, podnet nakon zakonskog roka od 4 (četiri) meseca.

Sud podseća da je svrha zakonskog roka od 4 (četiri) meseca, prema članu 49. Zakona i prema pravilu 39 (1) (c) Poslovnika, da promoviše pravnu sigurnost, obezbeđujući da se slučajevi koji se odnose na ustavna pitanja razmatraju u razumnom periodu i da prethodne odluke ne budu stalno otvorene za osporavanje (vidi, između ostalog, slučajeve ESLJP-a: Franz Hofstiidter protiv Austrije, zahtev br. 25407/94, odluka od 12. septembra 2000. godine; Olivier Gaillard protiv Francuske, zahtev br. 47337/99, odluka od 11. jula 2000. godine; vidi, takođe, između ostalog, slučajeve Suda KI140/13, sa podnosiocem zahteva: Ramadan Cakiqi, rešenje o neprihvatljivosti od 17. marta 2014. godine, stav 24; i KI120/17, sa podnosiocem zahteva: Hafiz Rizahu, rešenje o neprihvatljivosti od 7. decembra 2017. godine, stav 39).

U zaključku, na osnovu gore razrađenih razloga, Sud utvrđuje da zahtev nije podnet u zakonskom roku koji je propisan članom 49. Zakona i pravilom 39 (1) (c) Poslovnik i shodno tome, Sud ne može da razmatra meritum slučaja, odnosno da li su osporenom presudom Apelacionog suda povređena ustavna prava podnositeljke zahteva.

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni sud Kosova, u skladu sa članom 113.1. i 7. Ustava, članom 49. Zakona i pravilom 39 (1) (c) Poslovnika o radu, na zasedanju održanom 16. novembra 2022. godine, jednoglasno,

ODLUČUJE

DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;

DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;

Ovo rešenje stupa na snagu odmah.

Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda

Remzije Istrefi-Peci Gresa Caka-Nimani

podnosiocu:

Sebahate Dervishi

Vrsta zahteva:

KI – Individualni zahtev

Vrsta akta:

Rešenje o neprohvatljivosti

Zahtev je podnet van roka

Vrsta postupka koji je sproveden pred drugim institucijama :

Civilni