USTAVNI SUD

KI107/19, Podnosilac zahteva: Gafurr Bytyqi, zahtev za ocenu ustavnosti rešenja Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju AC-I-19-0065 od 6. juna 2019. godine

KI107/19, rešenje o neprihvatljivosti, doneto 11 marta 2020. godine

Ključne reči: individualni zahtev, očigledno neosnovan, neprihvatljiv zahtev, privremena mera, preliminarni postupak   

Predmetna stvar zahteva bila je ocena ustavnosti osporenog rešenja Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju, kojim je odbijen zahtev podnosioca zahteva za donošenje preliminarnog sudskog naloga nad spornom imovinom, a kao rezultat toga, prema navodima podnosioca zahteva, povređena su njegova osnovna prava i slobode zagarantovane članovima 10. [Ekonomija], 41. [Pravo na pristup javnim dokumentima], 42. [Sloboda medija], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32. [Pravo na pravno sredstvo], 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava.

Podnosilac zahteva kao glavni navod koji je izneo pred Sudom ima uvođenje privremene mere radi zabrane prodaje imovine u vezi sa kojom ga je Kosovska agencija za privatizaciju prvobitno obavestila kao ponuđača sa najvišom ponuđenom cenom, a naknadno ga obavestila da je predmetni tender poništen u skladu sa Pravilima tendera Kosovske agencije za privatizaciju.

Prilikom ocene navoda podnosioca o povredi člana 31. Ustava, Sud je prvo ocenio primenljivost ovog člana u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, u okolnostima konkretnog slučaja, a uzimajući u obzir da se isti odnose na zahtev za preliminarni sudski nalog, i samim tim spadaju u kategoriju “preliminarnih postupaka”, na koje, na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava, garancije sadržane u gore navedenim članovima, u principu, nisu primenljive. U tom kontekstu, Sud je izložio opšta načela sudske prakse ESLJP-a i Suda, koja se odnose na primenljivost člana 6. EKLJP na “preliminarne postupke”, uključujući i kriterijume koji moraju biti ispunjeni za takvu primenljivost, a zatim je primenio iste u okolnostima konkretnog slučaja.  Prilikom primene ovih kriterijuma, Sud je utvrdio da je član 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, primenljiv u okolnostima konkretnog slučaja.

Dalje, Sud je ispitao navode podnosioca zahteva koji se odnose na član 31. Ustava i razjasnio da je (i) podnosilac zahteva izgradio svoj slučaj na osnovama zakonitosti, odnosno na utvrđivanju činjenica i pogrešnom tumačenju primenljivog zakona od strane redovnih sudova; te da su (ii) svi navodi podnosioca zahteva koji su izneti pred ovim Sudom u vezi sa preliminarnim sudskim nalogom, izneti i pred Specijalizovanim i Žalbenim većem Posebne komore Vrhovnog suda i da su ih ista veća razmotrila i obrazložila. Sud je dalje razjasnio da podnosilac zahteva ne argumentuje da je primenljivi zakon u njegovom slučaju protumačen i primenjen na očigledno pogrešan način i da on, na osnovu spisa predmeta, smatra da to nije slučaj u okolnostima u konkretnom predmetu. Pored toga, Sud je naglasio da postupci pred Posebnom komorom Vrhovnog suda i Žalbenim većem, u celini, nisu bili nepravični ili proizvoljni.  Sud je takođe ispitao navode podnosioca zahteva koji se odnose na narušavanje pravne sigurnosti, te razjasnio da na osnovu sudske prakse Suda i Evropskog suda za ljudska prava, okolnosti konkretnog slučaja ne ispunjavaju kriterijume kako bi imale za rezultat nedostatak doslednosti, odnosno odstupanje u relevantnoj sudskoj praksi.

Što se pak tiče navoda podnosioca zahteva u vezi sa članovima 10, 41, 42, 32. i 53. Ustava, Sud je razjasnio da (i) prvi, odnosno član 10, nije deo Poglavlja II [Prava i osnovne slobode] Ustava i samim tim se ne može primeniti ako činjenice predmeta ne spadaju u područje delovanja najmanje jedne ili više odredbi Ustava koje se odnose na “uživanje ljudskih prava i sloboda”; (ii) poslednji, odnosno član 53, samo utvrđuje da se osnovna ljudska prava i slobode zagarantovane Ustavom tumače u saglasnosti sa sudskim odlukama ESLJP-a, te da se Sud pridržava ove obaveze prilikom ocene svakog zahteva pred sobom; dok (iii) podnosilac zahteva nije izneo nikakvo obrazloženje u vezi sa navodnim povredama članova 41, 42. i 32. Ustava, pa je Sud u tom pogledu ponovo naglasio svoj stav prema kojem samo pominjanje određenog člana Ustava, bez jasnog i relevantnog obrazloženja o tome kako je to pravo povređeno, nije dovoljno kao argument za aktiviranje zaštitnog mehanizma koji pružaju Ustav i Sud.

Shodno tome, Sud je (i) utvrdio da je zahtev podnosioca zahteva očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i da se mora proglasiti neprihvatljivim u skladu sa stavom 7. člana 113. Ustava i stavom 2. pravila 39. Poslovnika i da se (ii) u skladu sa članom 27. Zakona i pravilom 57 (4) (a) Poslovnika, zahtev podnosioca za uvođenje privremene mere mora odbiti zbog toga što isti ne može biti predmet razmatranja nakon što zahtev bude proglašen neprihvatljivim.