USTAVNI SUD

KI57/19, Podnosialc: Slavica Mirić, Ocena ustavnosti Rešenja Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku Agenciju za Privatizaciju, AC-I-16-0238, od 10. januara 2019. godine 

KI57/19, Rešenje o neprihvatljivosti, usvojeno dana 12. decembar 2019. godine, objavljeno dana 26 decembar 2019. godine

Ključne reči: individualni zahtev, zahtev očigledno neosnovan,

Dana 20. marta 2006. godine, podnositeljka zahteva je podnela dva zahteva u kancelariji EU-a u Beogradu, protiv D.P. “Eximkos”, u kojima je tražila da joj se isplati nekoliko plata. Organa za Likvidaciju pred Kosovskom Agencijom za Privatizaciju, je doneo dve odluke kojima je odbijen zahtev podnositeljke zahteva.

Podnositeljka zahteva je podnela žalbu protiv odluka Organa za Likvidaciju Kosovske Agencije za Privatizaciju u Posebnu Komoru vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku Agenciju za privatizaciju (PKVS), i ova potonja je Presudom C-IV-13-3739, odbila žalbu podnositeljke zahteva kao neosnovanu i potvrdila je odluke Organa za Likvidaciju Kosovske Agencije za Privatizaciju, uz obrazloženje da podnositeljka zahteva nije podnela svoje zahteve unutar određenog roka koji je bio do 13. septembra 2007. godine, na osnovu obaveštenja Kosovske Povereničke Agencije. Podnositeljka zahteva se žalila i pred Žalbenim većem PKVS-a, a njena žalba se smatrala povučenom zato što ona nije platila sudsku taksu, iako je o tome ona bila obaveštena od strane PKVS-a putem jedne opomene u vezi sa neplaćanjem sudske takse.

Navodi podnositeljke zahteva pred Ustavnim Sudom se u suštini tiču pitanja plaćanja sudske takse. Podnositeljka zahteva je tvrdila pred Sudom da ona ne bi trebala da plati sudsku taksu zato što je po odgovarajućem Administrativnom Uputstvu ona izuzeta od toga.

Sud, pozivajući se i na svoju sudsku praksu kao i na praksu ESLjP-a, smatra da je pitanje sudske takse bilo obrazloženo od strane Žalbenog veća i da nijedna činjenica ili tvrdnja koje su predstavljene od strane podnositeljke zahteva ne pokazuju da su postupci pred redovnim sudovima bili na neki način nezakoniti ili proizvoljni, na način na koji bi se Ustavni Sud ubedio da je suština prava na pravično i nepristrasno suđenje bila povređena, ili su podnositeljki zahteva bile osporene proceduralne garancije koje su određene u članu 31 Ustava kao i u članu 6 EKLJP-a.

Samim tim, zahtev podnositeljke zahteva je proglašen očigledno neosnovan po ustavnim osnovama u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika o Radu.