USTAVNI SUD

KI82/20, Podnosilac: Jakup Mehmeti, ocena ustavnosti rešenja Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju AC-I-16-0144-A0001 od 21. februara 2020. godine

KI82/20, rešenje o neprihvatljivosti od 25. marta 2021. godine, objavljeno 13. aprila 2021. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično suđenje, zaštita imovine, očigledno neosnovan zahtev, neprihvatljiv zahtev

Podnosilac zahteva je pred Ustavnim sudom osporavao rešenje Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju AC-I-16-00144-A0001 od 21. februara 2020. godine, navodeći povredu svojih prava zagarantovanih članovima 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 46. [Zaštita imovine] Ustava Republike Kosovo u vezi sa članom 1. [Zaštita imovine] Protokola br. 1 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: EKLJP).

Sud je u vezi sa navodima podnosioca zahteva o povredi prava na pravično suđenje, do koje je prema podnosiocu zahteva došlo kao rezultat pogrešne primene važećeg zakona, ocenio da je on (Sud) u više navrata naglašavao da se kao opšte pravilo, navodi o pogrešnom tumačenju i primeni odredaba zakona, koje su navodno izvršili redovni sudovi, odnose na oblast zakonitosti i kao takvi, nisu u nadležnosti Ustavnog suda, i da ih iz tog razloga Sud, u načelu, ne može razmatrati. U ovom kontekstu, Sud je podsetio na svoje slučajeve KI06/17, podnosilac L.G. i petoro drugih, rešenje o neprihvtljivosti od 25. oktobra 2016. godine, stav 36; KI122/16, podnosilac Riza Dembogaj, presuda od 30. maja 2018. godine, stav 56; i slučaj Suda KI154/17 i 05/18, podnosioci zahteva Basri Deva, Afërdita Deva i Društvo sa ograničenom odgovornošću “Barbas”, rešenje o neprihvatljivosti od 28. avgusta 2019. godine, stav 60.

Što se pak tiče navoda podnosioca zahteva o povredi imovinskih prava, Sud je smatrao da se u okolnostima konkretnog slučaja ne radi o imovinskom pravu koje je stečeno pravosnažnom sudskom odlukom niti o legitimnim očekivanjima jer podnosilac zahteva nema utuživo pravo kojim dokazuje i pokazuje da uživa pravo na povraćaj prava svojine  na spornoj nepokretnosti (vidi, slično tome, ESLJP, predmet Kopecký protiv Slovačke [VV], načelo prikazano u stavu 52). U ovoj okolnosti, podnosilac zahteva ne može da tvrdi povredu svojih imovinskih prava jer su veća PKVS-a u njegovom slučaju, razmatrala samo proceduralne aspekte njegove žalbe/zahteva u pogledu povraćaja prava svojine na spornoj nepokretnosti i njene naknade.

Kao rezime, Sud je na osnovu standarda ustanovljenih u svojoj sudskoj praksi i sudskoj praksi ESLJP-a, utvrdio da podnosilac zahteva nije ni na koji način dovoljno dokazao i potkrepio svoje tvrdnje o povredi prava zagarantovanih članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP i članom 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP. Shodno tome, zahtev podnosioca zahteva je u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika, proglašen neprihvatljivim kao očigledno neosnovan na ustavnim osnovama.