USTAVNI SUD

KI112/19, Podnosilac: Ilir Kabashi, ocena ustavnosti rešenja Vrhovnog suda Kosova Rev. br. 47/2019 od 12. marta 2019. godine  

KI112/19, rešenje o neprihvatljivosti od 7 novembar 2019 godine, objavljeno 9 decembar 2019 godine

Ključne reči: individualni zahtev, utvrđenje svojine, privremena mera, mešanje u postupak, “poslednja odluka”, neblagovremen zahtev

U vezi sa imovinom koja je bila na korišćenju podnosioca sprovedeno je nekoliko sudskih postupaka, u kojima je, između ostalog, odlučeno i o privremenoj meri zabrane prodaje te imovine do donošenja odluke o meritumu predmeta. Podnosiocu zahteva je prvobitno priznat status umešača u ovom postupku.

Međutim, dana 29. januara 2009. godine, Opštinski sud je rešenjem ukinuo rešenje [C. br. 35/04] Opštinskog suda od 5. juna 2008. godine, kojim je podnosiocu dozvoljeno da se umeša u postupak, zbog toga što on nije prisustvovao sudskim ročištima povodom tužbe. Dana 3. novembra 2017. godine, podnosilac zahteva je podneo Osnovnom sudu u Prištini predlog za ukidanje privremene mere koja je određena rešenjem [E. br. 231/07] od 22. februara 2007. godine.

Osnovni sud je rešenjem [C. br. 929/15] odbacio predlog podnosioca zahteva za ukidanje privremene mere, sa obrazloženjem da on nije ovlašćena strana za podnošenje predloga jer nije stranka u postupku povodom tužbe pošto mu je status umešača u postupku ukinut rešenjem Osnovnog suda od 29. januara 2009. godine. Apelacioni sud je rešenjem [Ac. br. 534/18] odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva i potvrdio rešenje [C. br. 929/15] Osnovnog suda. Dana 12. marta 2019. godine, Vrhovni sud je rešenjem Rev. br. 47/2019, odbacio, kao nedozvoljenu, reviziju podnosioca zahteva protiv rešenja [Ac. br. 534/18].

Podnosilac zahteva pred Ustavnim sudom navodi da su redovni sudovi povredili njegova prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično suđenje] Ustava i članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP, kada su odlučili o postupcima redovnih sudova koji su se bavili njegovim zahtevom za ukidanje privremene mere koja se odnosila na spornu parcelu.

Ceneći da li je zahtev podnosioca podnet u roku od 4 (četiri) meseca, Sud je ocenio da “poslednju odluku” u smislu sudske prakse Ustavnog suda i ESLJP-a, a koju može ispitati Ustavni sud u skladu sa članom 49. Zakona, predstavlja rešenje [Ac. br. 534/18] Apelacionog suda od 14. avgusta 2018. godine, kojim je odbijena žalba podnosioca zahteva protiv rešenja [C. br. 929/15] Osnovnog suda od 30. novembra 2017. godine, koje je konačno i protiv koga se ne može uložiti žalba.

Sud je podsetio da je rešenje [Ac. br. 534/18] Apelacionog suda doneto 14. avgusta 2018. godine. Iako podnosilac nije naveo datum prijema tog rešenja, iz činjenica u slučaju je jasno da je vreme između prijema rešenja i datuma podnošenja njegovog zahteva Ustavnom sudu, a to je 2. jul 2019. godine, premašilo vremenski period od 4 (četiri) meseca.

Shodno tome, Sud je zaključio da je zahtev podnosioca koji se odnosi na rešenje [Ac. br. 534/18] Apelacionog suda podnet po isteku zakonskog roka od 4 (četiri) meseca.