USTAVNI SUD

KI229/19, podnosilac zahteva: Nevladina organizacija „Udruženje za kulturu, edukaciju i obrazovanje AKEA“. Ocena ustavnosti rešenja Vrhovnog suda Kosova ARJ-UZVP. br. 109/2019 od 7. oktobra 2019. godine, kao i rešenja Ministarstva javne uprave br. 02/2014 od 23. oktobra 2014. godine, br. 05/2015 od 16. decembra 2015. godine, br. 06/470-3/2016 od 8. novembra 2016. godine i Ref.KSHA-OJQ/4-2018 od 25. septembra 2018. godine

 KI229/19, rešenje o neprihvatljivosti od 20. januara 2021. godine, objavljeno 15. februara 2021. godine

 Ključne reči: individualni zahtev, sloboda udruživanja, rešenje o neprihvatljivosti, neiscrpljivanje pravnih sredstava

Podnosilac zahteva je po drugi put podneo zahtev Ustavnom sudu. Prvi zahtev podnosioca zahteva je registrovan u registru Suda pod brojem KI18/19, o kojem je Ustavni sud odlučio rešenjem o neprihvatljivosti KI 18/19 od 20. juna 2019. godine.

Podnosilac zahteva je registrovan kao Nevladina organizacija u Republici Kosovo 9. decembra 2004. godine.

Podnosilac zahteva je obavljao svoje aktivnosti do 17. septembra 2014. godine, kada je Ministarstvo za javnu upravu (u daljem tekstu: MJU) donelo odluku o privremenoj obustavi vršenja njegove delatnosti, sa obrazloženjem da postoji osnovana sumnja da delatnost koju je vršio podnosilac zahteva ne odgovara pravno-ustavnom poretku Republike Kosovo. Podnosilac zahteva je uložio žalbu na gore navedenu odluku MJU-a Komisiji za razmatranje žalbi NVO-a (u daljem tekstu: Komisija za žalbe), a poslednje navedena je odbila žalbu, kao neosnovanu.

Podnosilac zahteva se obratio Osnovnom sudu u Prištini protiv gore navedene odluke Komisije za žalbe. Osnovni sud u Prištini je, presudom [A. br. 2345/2014], usvojio žalbu podnosioca zahteva i vratio slučaj na ponovno razmatranje MJU-u. Podnosilac zahteva je uložio žalbu Apelacionom sudu protiv gore navedene presude Osnovnog suda u Prištini. Apelacioni sud je, presudom [AA. br. 76/18], usvojio žalbu podnosioca zahteva i shodno tome, poništio gore navedenu presudu Osnovnog suda u Prištini, sa obrazloženjem da je bila nejasna i neizvršiva. Osnovni sud je, postupajući po ponovljenom suđenju, presudom [A. br. 2369/2018], ponovo usvojio tužbeni zahtev podnosioca zahteva, poništio odluku Komisije za žalbe i vratio slučaj na ponovno razmatranje MJU-u. Podnosilac zahteva je ponovo uložio žalbu Apelacionom sudu protiv gore navedene presude Osnovnog suda.

Podnosilac zahteva se paralelno obratio Ustavnom sudu sa zahtevom, i poslednje navedeni je rešenjem o neprihvatljivosti u slučaju KI18/19 odbio zahtev podnosioca, kao neprihvatljiv, jer je utvrdio da pravna sredstva nisu bila iscrpljena.

Apelacioni sud je, presudom [AA. br. 137/2019] odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva na gore navedenu presudu Osnovnom sudu u Prištini. Podnosilac zahteva je podneo Vrhovnom sudu zahtev za vanredno preispitivanje presude Apelacionog suda, koji je, rešenjem [ARJ-UZVP. br. 109/2019], odbacio zahtev podnosioca zahteva, kao nedozvoljen.

U periodu od 2014. godine do 2018. godine, MJU je donelo 4 odluke, kojima je nastavljena  obustava rada podnosioca  zahteva.

Podnosilac zahteva je osporio svaku odluku MJU-a da obustavi obavljanje svoje delatnosti žalbom Komisiji za razmatranje žalbi NVO-a, međutim sve žalbe podnosioca zahteva su odbijene.

Dana 10. oktobra 2019. godine, MJU je ukinuo obustavu nametnutu na delatnost podnosioca zahteva, odnosno Departman za NVO pri MJU-u je vratio kao aktivan pravni status podnosioca zahteva. MJU je pojasnio da je aktivni status podnosioca zahteva vraćen kao aktivan, pošto četvrta odluka o obustavi delatnosti podnosioca zahteva „više nije bila na snazi, nakon isteka period [a] od 1 godin[e]“.

Podnosilac zahteva je istakao pred Ustavnim sudom da su mu osporenim odlukama povređena prava i slobode zagarantovane članom 4. [Oblik vladanja i podela vlasti], članom 24. [Jednakost pred zakonom], članom 31. [Pravo na pravično suđenje], članom 44. [Sloboda udruživanja], članom 46. [Zaštita imovine], članom 54. [Sudska zaštita prava] Ustava, kao i članom 6. (Pravo na pravično suđenje), članom 11. (Sloboda okupljanja i udruživanja), članom 14. (Zabrana diskriminacije) i članom 1. Protokola br. 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Podnosilac zahteva je, između ostalog, pred Sudom tvrdio da rešenjem [ARJ-UZVP. br. 109/2019] Vrhovnog suda, Vrhovni sud – u skladu sa obrazloženjem – u početku nije pravio razliku između „nemeritorne“ i „meritorne“ odluke. Drugo, podnosilac zahteva navodi da Vrhovni sud ne razlikuje pravosnažnu i konačnu odluku od odluke koja to nije. Pozivajući se na stavove 4. i 5. člana 4. Ustava, podnosilac zahteva navodi da je na osnovu ustavnog načela podele vlasti potpuno pogrešno reći da „nemeritorna“ odluka drugostepenog suda, kojom se slučaj vraća upravnom organu na presuđivanje, nije pravosnažna i  konačna odluka.

Sud je, kako bi odgovorio na zahtev podnosioca zahteva da li u ovom slučaju mora da ispuni formalne uslove potrebne za iscrpljenje svih pravnih sredstava ili se može osloboditi od ove obaveze, razmatrao kao sudsku praksu ESLJP-a, a i svoju sudsku praksu, u kojem su uspostavljena osnovna načela i načela iscrpljivanja  pravnih sredstava.

S tim u vezi, Sud je uzeo u obzir „koncept iscrpljenja pravnih sredstava“, koji je propisan sudskom praksom ESLJP-a, i zaključio da prvo mora utvrditi da li je podnosilac zahteva u ovom slučaju imao na raspolaganju pravna sredstva propisana zakonom i upotrebom kojih bi mogao da brani svoja ustavna prava, kao i prava propisana EKLJP-om, pre nego što podnese svoj zahtev Ustavnom sudu.

Shodno tome, Sud je u odnosu na navode podnosioca zahteva protiv odluka  MJU-a, koje podnosilac zahteva osporava pred Sudom i koji se odnose na drugu, treću i četvrtu suspenziju delatnosti podnosioca zahteva, ocenio da podnosilac zahteva nije iscrpeo pravna sredstva propisana zakonom, bilo u upravnom i/ili u sudskom postupku.

Što se tiče rešenja Vrhovnog suda Kosova ARJ-UZVP. br. 109/2019 od 7. oktobra 2019. godine, koje se odnosi na prvi postupak obustave delatnosti podnosioca zahteva odlukom o MJU-u, Sud je ocenio da podnosilac zahteva, uprkos tome što je sledio zakonske postupke za osporavanje nalaza presude Osnovnog suda u Prištini, pred Apelacionim sudom i Vrhovnim sudom nije iscrpeo pravna sredstva za podnošenje zahteva pred Sudom zbog činjenice da je presudom Apelacionog suda od 24. juna 2019. godine potvrđena presuda Osnovnog suda u Prištini, kojom je odlučeno da je pitanje da li je odluka o prvoj obustavi delatnosti podnosioca zahteva iz 2014. godine zakonita, vraća MJU-u na presuđivanje i pitanje u vezi sa zakonitošću odluke o prvom obustavljanju delatnosti podnosioca  zahteva nije konačno rešeno.

Konačno, Sud utvrđuje da podnosilac zahteva još uvek nije iscrpeo sva pravna sredstva propisana članom 113. stavom 7, Ustava, članom 47.2 Zakona i pravilom 39 (1) (b) Poslovnika o radu.