USTAVNI SUD

KI154/21, Podnosilac: Eset Berisha, Ocena ustavnosti rešenja Vrhovnog suda Rev. br. 107/21 od 16. marta 2021. godine u vezi sa rešenjem Apelacionog suda [Ac. br. 4710/20] od 12. novembra 2020. godine

KI154/21, Rešenje o neprihvatljivosti od 8. juna 2022. godine, objavljeno dana 24. Juna 2022. godine

Ključne reči: individualni zahtev, upravni postupak, neblagovremen zahtev

Na osnovu spisa predmeta rezultira da je podnosilac zahteva bio imenovan kao generalni direktor Uprave za civilno vazduhoplovstvo Kosova  odlukom [br.07/83] od 11. januara 2019. godine Vlade Republike Kosovo. Dana 12. maja 2020. godine, Vlada Kosova je odlukom br.01/30 razrešila podnosioca zahteva sa funkcije generalnog direktora UCVK-a i na njegovo mesto imenovala vršioca dužnosti direktora. Podnosilac zahteva je podneo tužbu pred Osnovnim sudom u Prištini gde je tražio određivanje mere bezbednosti sa predlogom za odlaganje izvršenja odluke br.01/30 Vlade Kosova. Osnovni sud je odbio kao neosnovan predlog za određivanje mere bezbednosti koju je predložio podnosilac zahteva. Protiv rešenja Osnovnog suda, podnosilac zahteva je uložio žalbu pred Apelacionim sudom gde je poslednje navedeni odbio njegovu žalbu kao neosnovanu. Nezadovoljan odlukom Apelacionog suda, podnosilac zahteva je uložio reviziju pred Vrhovnim sudom, gde je poslednje navedeni odbacio kao nedozvoljenu reviziju podnosioca zahteva.

Podnosilac zahteva pred Sudom je naveo da su mu osporenom odlukom Vrhovnog suda povređena prava zagarantovana članovima 31. i 54. Ustava i članom 6. EKLJP-a. U vezi sa navodima, između ostalog, podnosilac zahteva je naglasio da je Vrhovni Sud pogrešio u svom obrazloženju zbog toga što “obrazloženje ovog suda nije tačno jer je predlog za određivanje mere bezbednosti poseban predmet od glavnog pitanja, za koje se vodi isti postupak, shodno tome i pravo da se zahteva revizija protiv odluke drugostepenog suda, kao što je i dozvoljena revizija protiv presude (član 228. stav 2. ZPP-a)”.

Prilikom ocenjivanja  navoda podnosioca zahteva, Sud je između ostalog naglasio da rok od 4 (četiri) meseca počinje da teče od “poslednje odluke” u postupku iscrpljivanja pravnih sredstava, kojom je odbijena žalba podnosioca.  Samo delotvorna sredstva se mogu uzeti u obzir od strane Suda, pošto podnosilac ne može da produži striktne rokove koji su propisani Zakonom i Poslovnikom o Radu, pokušavajući da iscrpi pravna sredstva koja nisu dozvoljena ili žaleći se institucijama koje nemaju nadležnost da pruže zaštitu prava zbog kojih se žali podnosilac zahteva. Sud je primetio da je postupak protiv podnosioca zahteva koji je vođen pred redovnim sudovima u vezi sa njegovim predlogom za određivanje mere bezbednosti bio okončan rešenjem Apelacionog suda [Ac. br. 4710/2020] od 12. novembra 2020. godine, putem kojeg je odbijena žalba protiv rešenja Osnovnog suda. Sud je podsetio da, u slučaju podnosioca zahteva, nakon prijema rešenja Apelacionog suda,  ništa nije sprečilo istog da se on obrati Ustavnom sudu. Međutim, on je koristio pravna sredstva kao što je revizija protiv rešenja Apelacionog suda , koja nisu bila propisana zakonom.  Sud podseća da je rešenje Apelacionog suda [Ac. br. 4710/2020], doneto 12. novembra 2020. godine.  Na osnovu datuma donošenja rešenja Apelacionog suda, dakle dana 12. novembra 2020. godine, i dana podnošenja revizije od strane podnosioca zahteva, a to je 4. decembar 2020. godine, što se i potvrđuje u zahtevu za reviziju koji se nalazi u spisima predmeta, Sud primećuje da je rešenje Apelacionog suda podnosilac zahteva primio pre 4. decembra 2020. godine, i samim tim, Sud utvrđuje da je vreme između prijema rešenja Apelacionog suda i dana podnošenja njegovog zahteva pred Sudom, odnosno 26. avgust 2021. godine, premašio vremenski period od 4 (četiri) meseca.

Stoga, Sud je zaključio da je zahtev podnosioca zahteva podnet van zakonskog roka utvrđenog članom 49. Zakona i pravilom 39. (1) (c) Poslovnika o radu, i da je isti, kao takav, neprihvatljiv.