USTAVNI SUD

KI03/23, Podnosilac Ali Zhushi, Ocena ustavnosti rešenja Vrhovnog suda Republike Kosovo [Rev.nr. 138/2022] od 10. oktobra 2022. godine

KI03/23, Rešenje o neprihvatljivosti, od 27. aprila 2023. godine, objavljen dana 31 maj 2023. godine

Ključne reči: individualni zahtev, očigledno neosnovan, pristup pravdi

Dana 29. avgusta 1983. godine, podnosilac zahteva je sklopio ugovor o radu sa Energetskom korporacijom Kosova (u daljem tekstu: poslodavac). Nakon privatizacije sektora distribucije i snabdevanja električne energije od potonje, podnosilac zahteva je nastavio ugovor o radu sa KEDS-om (u daljem tekstu: poslodavac). Dana 27. septembra 2016. godine podnosilac zahteva je obavešten od strane poslodavca u vezi sa odlukom o prekidu ugovora o radu. Dana 2. novembra 2016. godine, podnosilac zahteva je podneo tužbu pred Osnovnim sudom u Prištini radi poništenja gorepomenute odluke. Dana 6. oktobra 2020. godine, Osnovni sud je održao prvo pripremno ročište, na kojoj je bio odsutan podnosilac zahteva i njegov advokat. Osnovni sud je zakazao narednu sednicu 2. novembra 2020. godine i odlučio je da lično pozove podnosioca zahteva. Pošto Osnovni sud kurirom nije uspeo da nađe prebivalište podnosioca zahteva, odlučio je da poziv za istog oglasi na oglasnoj tabli. Na sednici održanoj 2. novembra 2020. godine, podnosilac zahteva i njegov advokat nisu prisustvovali i kao shodno tome, Osnovni sud je rešenjem [C. br. 2650/ 16] smatrao da je tužba povučena. Dana 1. aprila 2021. godine, podnosilac zahteva je podneo dopis pred Osnovnim sudom u kojem je tražio poništenje odluke o povlačenju tužbe i predlog za povratak u pređašnje stanje. Dana 2. juna 2021. godine, Osnovni sud je odbacio predlog jer je podnet van roka. Apelacioni sud i Vrhovni sud su potvrdili rešenje Osnovnog suda i odlučili su da je predlog podnosioca zahteva podnet van zakonom utvrđenog roka.

Podnosilac zahteva je pred Ustavnim sudom naveo da je osporeni akt povredio njegova ustavna prava koja su zagarantovana članovima: 24. [Jednakost pred zakonom], 7. [Vrednosti], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 21. [Opšta načela], 22. [Direktna primena međunarodnih sporazuma] Ustava, kao i da je povredio Konvencije i druge međunarodne instrumente koji se direktno primenjuju u Republici Kosovo. Prema njegovim rečima, Osnovni sud je povredio gore navedena prava, zbog činjenice jer ga nije pozvao da učestvuje na pripremnom ročištu, prema postupcima koji su predviđeni zakonom, i kao rezultat toga, uskratio je „pristup pravdi“.

Sud je prvobitno ocenio kriterijume o prihvatljivosti zahteva i utvrdio da je: podnosilac zahteva bila ovlašćena stranka, u smislu člana 113.7 Ustava; osporio je ustavnost akta organa javne vlasti; iscrpio pravna sredstva; precizirao ustavna prava za koja je tvrdio da su mu povređena i podneo je zahtev u zakonskom roku. Sud je nastavio analizu u vezi sa navodima pozivajući se na opšta načela utvrđena sudskom praksom ESLJP-a, u vezi sa pravom na „pristup pravdi“, i primenio ih je na okolnosti konkretnog slučaja. Sud je podsetio da svaki pojedinac ima pravo da u razumnom roku podnese tužbu pred zakonom utvrđenim sudom u vezi sa „građanskim pravima i obavezama“. Pravo na „pristup pravdi“ predstavlja jedan od glavnih elemenata redovnog sudskog procesa, kao pravo zagarantovano članom 31. Ustava i članom 6.1. EKLJP-a. Na osnovu spisa predmeta, Sud je ocenio da su podnosilac zahteva i njegov advokat pokazali nemar nedolaskom na pripremna ročišta, kao i ispuštanjem zakonskih rokova za traženje vraćanja u pređašnje stanje. Sud je podsetio da nije njegova dužnost da se upusti u tumačenje zakona koje vrše redovni sudovi, sve dok njihovo tumačenje nije očito proizvoljno i očigledno neosnovano. U konkretnom slučaju, Sud je primetio da redovni sudovi nisu na takav način tumačili zakon, pa stoga nisu povredili ustavna prava podnosioca zahteva.

Kao rezultat toga i na osnovu pojašnjenja datih u svom objavljenom rešenju, Sud je zaključio da: (I) navodi o povredi člana 31. Ustava, u vezi sa članom 6.1 EKLJP, u vezi sa uskraćivanjem prava na „ pristup pravdi“, spadaju u drugu kategoriju (ii) koji su kategorisani sa „očiglednim ili evidentnim nedostatkom povrede“, pa se kao takvi ovi zahtevi proglašavaju očigledno neosnovanim po ustavnim osnovama; (II) navodi podnosioca zahteva za povredu članova 7, 21, 22. i 24. Ustava spadaju u treću kategoriju (iii), podkategorije (a), „nepotkrepljenih ili neopravdanih“ tvrdnji. Stoga, kao takvi, na ustavnoj osnovi i ovi navodi se proglašavaju očigledno neosnovanim. Shodno tome, zahtev je u svojoj celini, u skladu sa pravilom 39. (2) Pravilnika o radu, proglašen očigledno neosnovanim i neprihvatljivim.