USTAVNI SUD

Priština, dana 20. marta 2023. godine​​ 

Br. ref.:RK 2138/23

REŠENJE​​ O NEPRIHVATLJIVOSTI

u

slučaju br.​​ KI126/22

Podnosilac

Gëzim Bajrami

Ocena ustavnosti​​ 

rešenja Vrhovnog suda Kosova​​ Rev.​​ br.​​ 116/2022​​ od​​ 6. maja​​ 2022. godine​​ 

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

u sastavu:

Gresa Caka-Nimani,​​ predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete​​ Gërxhaliu-Krasniqi,​​ sudija

Safet Hoxha,​​ sudija

Radomir​​ Laban,​​ sudija​​ 

Remzije​​ Istrefi-Peci,​​ sudija​​ 

Nexhmi Rexhepi,​​ sudija, i

Enver Peci,​​ sudija

Podnosilac zahteva​​ 

• Zahtev je podneo​​ Gëzim Bajrami,​​ koga po punomoćju zastupa​​ Bekim Sylejmani,​​ advokat​​ u Uroševcu​​ (u daljem tekstu: podnosilac zahteva).

Osporena odluka​​ 

• Podnosilac zahteva osporava rešenje​​ Rev.​​ br. 116/2022​​ Vrhovnog suda Republike Kosovo​​ (u daljem tekstu:​​ Vrhovni sud)​​ od 6. maja 2022. godine.

Predmetna stvar​​ 

• Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporene odluke kojom su podnosiocu zahteva navodno povređena njegova osnovna prava i slobode zagarantovane članovima​​ 24.​​ [Jednakost pred zakonom] i​​ članom​​ 31.​​ [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]​​ Ustava Republike Kosovo​​ (u daljem tekstu:​​ Ustav)​​ u vezi sa članom​​ 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima​​ (u daljem tekstu:​​ EKLJP)​​ i članom​​ 10. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima​​ (UDLJP)​​ i članom​​ 49.​​ [Pravo na rad i obavljanje profesije]​​ Ustava.​​ 

Pravni osnov

• Zahtev je zasnovan na stavovima​​ 1. i​​ 7. člana​​ 113.​​ [Jurisdikcija i ovlašćene strane]​​ Ustava, članovima​​ 22.​​ (Procesuiranje podnesaka)​​ i​​ 47.​​ (Individualni zahtevi)​​ Zakona br.​​ 03/L-121​​ o Ustavnom sudu Republike Kosovo​​ (u daljem tekstu:​​ Zakon)​​ i pravilu​​ 32.​​ (Podnošenje podnesaka i odgovora)​​ Poslovnika o radu Suda​​ (u daljem tekstu:​​ Poslovnik).​​ 

Postupak pred Sudom​​ 

• Dana​​ 17. avgusta 2022. godine,​​ podnosilac zahteva je putem pošte dostavio svoj zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo​​ (u daljem tekstu:​​ Sud).

• Dana​​ 22. avgusta​​ 2022. godine,​​ Sud je obavestio podnosioca zahteva i Vrhovni sud o registraciji zahteva.​​ 

• Dana​​ 25. avgusta​​ 2022. godine,​​ predsednica Suda je odlukom br.​​ GJR.KSH​​ 126/22​​ imenovala sudiju​​ Remziju​​ Istrefi-Peciza sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija:​​ Gresa Caka-Nimani​​ (predsedavajuća),​​ Bajram Ljatifi​​ i​​ Radomir Laban​​ (članovi).

• Dana​​ 6. oktobra​​ 2022. godine,​​ pravni zastupnik podnosioca zahteva je dostavio obaveštenje o ispravci datuma rođenja podnosioca zahteva u obrascu zahteva.​​ 

• Dana​​ 11. oktobra​​ 2022. godine,​​ Sud je tražio od podnosioca zahteva da dostavi kopije:​​ žalbe​​ uložene​​ Komisiji za razmatranje žalbi protiv odluke​​ Univerzitetske bolničke i kliničke službe Kosova​​ (u daljem tekstu:​​ UBKSK-a)​​ od​​ 30. juna​​ 2015. godine;​​ odluke​​ br.​​ [1359/7]​​ Komisije za razmatranje žalbi od​​ 5. avgusta​​ 2015. godine; odluke br.​​ [2058/2]​​ Inspektorata rada od​​ 19. oktobra​​ 2015. godine;​​ i odluke br.​​ [192/2015]​​ drugog stepena Inspektorata rada od​​ 19. novembra​​ 2015. godine.​​ 

• Dana​​ 17. oktobra​​ 2022. godine,​​ podnosilac zahteva je dostavio Sudu gore navedena dokumenta​​ koja je tražio.​​ 

• Dana 16. decembra 2022. godine, sudija Enver Peci je položio zakletvu pred predsednicom Republike Kosovo kada je i počeo njegov mandat u Sudu.

• Dana 25. januara 2023. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i većinom glasova glasalo protiv predloga sudije izvestioca da se zahtev​​ proglasi prihvatljivim. Istog dana, Sud je većinom glasova odlučio da se zahtev proglasi neprihvatljivim.​​ Predsednica Suda, Gresa Caka-Nimani i sudija, Remzije Istrefi-Peci su glasale​​ protiv​​ neprihvatljivosti zahteva.

• Istog datuma, sudija izvestilac je, u skladu sa stavom (4) pravila 58 (Razmatranje i glasanje) Poslovnika,​​ tražila​​ od predsednice​​ Suda da imenuje drugog sudiju, iz reda većine, da pripremi rešenje o neprihvatljivosti.

• Istog dana, na osnovu gore navedenog pravila, predsednica Suda je imenovala​​ sudiju Radomira Labana, kao jednog od sudija Veća za razmatranje, da pripremi rešenje o neprihvatljivosti.

• Dana​​ 7. marta​​ 2023. godine,​​ sudija Radomir Laban je predstavio rešenje o neprihvatljivosti pred Sudom.​​ 

Pregled činjenica​​ 

• Dana​​ 25. juna​​ 2011. godine,​​ Univerzitetska bolnička i klinička služba Kosova​​ (u daljem tekstu:​​ poslodavac)​​ imenovala je podnosioca zahteva za direktora Regionalne bolnice u Uroševcu. Njegov ugovor o radu na ovom položaju poslodavac​​ je produžio i za period od​​ 26. juna​​ 2013. do 31. decembra​​ 2013. godine,​​ kao i za period od​​ 1. januara​​ 2014. do​​ 25. novembra​​ 2014.​​ godine.​​ Kasnije je, kao rezultat okončanja​​ postupka​​ konkursa​​ raspisanog​​ od strane poslodavca, podnosilac zahteva imenovan na isti položaj sa ugovorom o radu za period od​​ 25. novembra​​ 2014. do​​ 25. novembra​​ 2017.​​ godine.​​ 

• Dana​​ 30. juna​​ 2015. godine,​​ poslodavac je nakon ocene šestomesečnog radnog učinka, odlukom​​ [br.​​ 1359/2]​​ prekinuo radni odnos podnosiocu zahteva na položaju direktora regionalne bolnice. Protiv te odluke poslodavca, podnosilac zahteva je uložio žalbu Komisiji za žalbe pri poslodavcu.​​ 

• Dana​​ 5. avgusta​​ 2015. godine,​​ Komisija za žalbe poslodavca je odlukom​​ [1359/7]​​ odbila​​ žalbu podnosioca zahteva​​ kao neosnovanu. U pravnoj pouci​​ te​​ odluke je​​ precizirano:​​ “Nezadovoljni kandidat​​ ima pravo žalbe Inspektoratu​​ rada​​ u Prištini u roku od 15 dana od dana prijema iste”.

• Neutvrđenog datuma, podnosilac zahteva je podneo zahtev Inspektoratu​​ rada.​​ 

• Dana​​ 19. oktobra​​ 2015. godine,​​ Inspektorat​​ rada​​ je odlukom​​ [br.​​ 2058/2]​​ odbio,​​ kao neosnovan,​​ zahtev podnosioca zahteva. U pravnoj pouci te odluke je navedeno:​​ “Protiv ove odluke može se izjaviti žalba u roku od​​ 8​​ dana, I.O. Inspektorata​​ rada​​ [Izvršni organ Inspektorata​​ rada]​​ a preko Inspektorata​​ rada​​ u Prištini​​ [...]”.​​ 

• Neutvrđenog datuma, podnosilac zahteva je protiv ove odluke Inspektorata​​ rada​​ izjavio žalbu drugostepenom organu, odnosno Izvršnom organu Inspektorata​​ rada.​​ 

• Dana​​ 19. novembra​​ 2015. godine,​​ Izvršni organ Inspektorata​​ rada​​ je odlukom​​ [br.​​ 192/2015]​​ odbio,​​ kao neosnovanu,​​ žalbu podnosioca zahteva. U pravnoj pouci te odluke je precizirano:​​ “Protiv ove odluke može se pokrenuti upravni spor pred Osnovnim sudom u roku od 30 dana od dana prijema ove odluke”.

• Dana​​ 9. februara​​ 2016. godine,​​ podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovnom sudu u Uroševcu​​ (u daljem tekstu:​​ Osnovni sud)​​ kojom je tražio da se poništi odluka​​ [1359/2]​​ poslodavca od​​ 30. juna​​ 2015. godine i da se obaveže isti da ga vrati na​​ njegovo​​ prethodno radno mesto direktora regionalne bolnice, sa svim pravima koja proizilaze​​ iz​​ tog položaja i da mu nadoknadi dvostruki iznos zarada i izgubljenih primanja kao rezultat te odluke.​​ 

• Dana​​ 15. jula​​ 2016. godine,​​ Osnovni sud je presudom​​ [C.​​ br.​​ 116/16]: (i)​​ usvojio u celosti tužbu podnosioca zahteva; (ii)​​ poništio kao nezakonitu odluku​​ [br.​​ 1352/2]​​ poslodavca od​​ 30. juna​​ 2015. godine; (iii)​​ obavezao poslodavca da vrati podnosioca zahteva na njegovo radno mesto direktora Regionalne bolnice u Uroševcu sa svim pravima i obavezama iz radnog odnosa, počev od 1. jula 2015. godine​​ pa sve dok važi ugovor o radu; (iv)​​ odbio predlog podnosioca zahteva da se odredi mera obezbeđenja u odnosu na raspisivanje konkursa za položaj direktora Regionalne bolnice u Uroševcu. Protiv ove odluke, poslodavac je izjavio žalbu Apelacionom sudu.​​ 

• Dana​​ 22.​​ maja​​ 2018. godine,​​ Apelacioni sud je rešenjem​​ [Ac.​​ br.​​ 3503/16]​​ usvojio žalbu poslodavca i vratio predmet Osnovnom sudu na ponovno razmatranje i odlučivanje. Apelacioni sud je utvrdio da je presuda Osnovnog suda zahvaćena povredama odredaba parničnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem, kao i pogrešnom primenom materijalnog prava.​​ 

Prvi sudski postupak nakon vraćanja predmeta na ponovno odlučivanje​​ 

• Dana​​ 1. oktobra​​ 2020. godine,​​ Osnovni sud je presudom​​ [C.​​ br.​​ 524/18]: (i)​​ usvojio tužbu podnosioca zahteva; (ii)​​ poništio kao nezakonitu odluku​​ [br.​​ 1352/2]​​ poslodavca od​​ 30. juna​​ 2015. godine i odluku​​ [br.​​ 1359/7]​​ Komisije za žalbe poslodavca​​ od​​ 5. avgusta​​ 2015. godine; (iii) obavezao poslodavca da vrati podnosioca zahteva na njegovo radno mesto direktora Regionalne bolnice u Uroševcu; (iv)​​ obavezao poslodavca​​ da za period od​​ 1. jula​​ 2015. do​​ 29. februara​​ 2020. godine isplati podnosiocu zahteva iznose od​​ 49.294,00 EUR na ime mesečne zarade, 2.841,84 EUR na ime penzijskih doprinosa,​​ 4.202,82 EUR na ime poreza na zaradu i​​ 497,86 EUR na ime obustava za sindikat, i to u roku od sedam​​ (7) dana od​​ dana prijema presude.

• Neutvrđenog datuma, poslodavac je protiv presude Osnovnog suda izjavio žalbu Apelacionom sudu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, tražeći da se tužbeni zahtev podnosioca zahteva odbije u celosti.​​ 

• Dana​​ 23. juna​​ 2021. godine,​​ Apelacioni sud je rešenjem​​ [Ac.​​ br.​​ 5029/20]​​ usvojio žalbu poslodavca i vratio predmet Osnovnom sudu na ponovno razmatranje i odlučivanje.​​ 

• Apelacioni sud je utvrdio da Osnovni sud nije u potpunosti primenio odredbe parničnog postupka koje se odnose na​​ predmetnu​​ nadležnost ovog suda u vezi sa tužbenim zahtevom podnosioca zahteva iz razloga što ovaj sud nije utvrdio da li​​ je položaj na kojem je radio podnosilac zahteva pripadao kategoriji civilnih službenika ili ne.​​ 

Drugi sudski postupak nakon vraćanja predmeta na ponovno odlučivanje​​ 

• Dana​​ 23. septembra​​ 2021. godine,​​ Osnovni sud je presudom​​ [C.​​ br.​​ 524/18]: (i)​​ usvojio tužbu podnosioca zahteva; (ii)​​ poništio kao nezakonitu odluku​​ [br.​​ 1352/2]​​ poslodavca od​​ 30. juna​​ 2015. godine i odluku​​ [br.​​ 1359/7]​​ Komisije za žalbe poslodavca od​​ 5. avgusta​​ 2015. godine; (iii)​​ obavezao poslodavca da vrati podnosioca zahteva na njegovo radno mesto direktora Regionalne bolnice u Uroševcu; (iv)​​ obavezao poslodavca da za period od​​ 1. jula​​ 2015. do​​ 29. februara​​ 2020.​​ godine​​ isplati podnosiocu zahteva iznose od​​ 49.294,00 EUR na ime mesečnih zarada,​​ 2.841,84 EUR na ime penzijskih doprinosa,​​ 4.202,82 EUR na ime poreza na zarade i​​ 497,86 EUR​​ na ime obustava za sindikat, i to u roku od sedam​​ (7) dana od dana prijema presude.

• Na ročištu za glavnu raspravu, poslodavac je naveo da je tužbeni zahtev podnosioca zahteva neblagovremen, kako je utvrđeno članom​​ 79.​​ (Zaštita zaposlenog na sudu)​​ Zakona br.​​ 03/L-212​​ o radu​​ (u daljem tekstu:​​ Zakon o radu).

• Osnovni sud je na početku utvrdio da​​ se​​ položaj direktora regionalne bolnice koji je podnosilac zahteva ranije obavljao na osnovu Zakona br.​​ 03/L-149​​ o civilnoj službi Kosova ne smatra položajem civilnog službenika.​​ 

• Osnovni sud je dalje utvrdio da je odluka poslodavca o prestanku radnog odnosa:​​ “[...]​​ nezakonita jer nema​​ valjano​​ obrazloženje, kako je utvrđeno stavom 1. člana 72. Zakona o radu. Pored toga, prema Osnovnom sudu, poslodavac nije uspeo​​ “nijednim dokazom da učini verodostojnim svoj navod u vezi sa neučinkom​​ [podnosioca zahteva],​​ osim što se​​ oslanja​​ na obrazac​​ za ocenu učinka, koji je​​ vrednovao​​ i popunio direktor UBKSK-a”. ​​ 

• Povodom navoda poslodavca da je tužbeni zahtev podnosioca zahteva neblagovremen, Osnovni sud je utvrdio da je:​​ “[podnosilac zahteva]​​ odluku organa Izvršnog inspektorata​​ rada​​ primio 13. januara​​ 2016. godine,​​ dok je tužbu ovom sudu podneo 09. februara​​ 2016. godine,​​ što znači da je tužba bila blagovremena po zakonu, kako je utvrđeno članom 79. važećeg Zakona o radu”.​​ 

• Neutvrđenog datuma, protiv gore navedene presude Osnovnog suda, poslodavac je izjavio žalbu Apelacionom sudu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. Poslodavac je takođe precizirao da je tužbeni zahtev podnosioca zahteva podnet van zakonskog roka određenog članom​​ 79. Zakona o radu.​​ 

• Dana​​ 5.​​ januara​​ 2022. godine,​​ Apelacioni sud je presudom​​ [Ac.​​ br.​​ 9442/21]​​ odbio žalbu poslodavca i potvrdio presudu Osnovnog suda od​​ 23. septembra​​ 2021.​​ godine.​​ 

• Apelacioni sud je utvrdio da presuda Osnovnog suda ne sadrži povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava.​​ 

• Povodom navoda poslodavca da je tužbeni zahtev podnosioca zahteva podnet van zakonskog roka, Apelacioni sud je smatrao da je​​ “odluka prvostepenog suda zakonita i pravilna”.​​ 

• Neutvrđenog datuma, protiv presude Apelacionog suda, poslodavac je podneo reviziju Vrhovnom sudu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene zakona. U svom zahtevu za reviziju, poslodavac je pokrenuo i pitanje blagovremenosti tužbenog zahteva podnosioca zahteva pred Osnovnim sudom.​​ 

• Neutvrđenog datuma, podnosilac zahteva je dostavio odgovor na reviziju poslodavca.​​ 

• Dana​​ 6.​​ maja​​ 2022. godine,​​ Vrhovni sud je presudom​​ [Rev.​​ br.​​ 116/2022]​​ usvojio reviziju poslodavca kao osnovanu i ukinuo presude​​ Apelacionog i Osnovnog suda i odbacio kao neblagovremen tužbeni zahtev podnosioca zahteva.​​ 

• Vrhovni sud je ocenio:​​ „[…]​​ zaposleni da bi zaštitio svoja prava može​​ se​​ obratiti poslodavcu, dok je članom 79 istog zakona propisano da ako zaposleni nije zadovoljan odlukom poslodavca ili ako poslodavac ne odgovori u zakonskom roku, zaposleni može u roku od 30 dana​​ da pokrene radni spor kod nadležnog suda. U konkretnom slučaju,​​ [podnosilac zahteva]​​ se obratio internim organima poslodavca podnošenjem žalbe na obaveštenje o prestanku radnog odnosa br.​​ 1359/2​​ od​​ 30.06.2015. Komisija​​ za žalbe kao drugostepeni organ poslodavca je odlukom br.​​ 1359/7​​ od​​ 05.08.2015. godine, odbio kao neosnovanu žalbu​​ [podnosioca zahteva].​​ U spisima predmeta nema dokaza o tome kada je​​ [podnosilac zahteva]​​ primio tu odluku, ali je ipak protiv te odluke, dana 11.08.2015. godine, podneo žalbu Inspektoratu rada, za koji datum se smatra da je nesporan kada je u pitanju datum od kog je počeo da teče rok za podnošenje tužbe, koju je isti podneo​​ 11.09.2015.​​ godine.​​ Prema tome, tužba je podneta najmanje pet meseci nakon isteka predviđenog zakonskog roka. Na ovu činjenicu nema uticaja to što se​​ [podnosilac zahteva]​​ obratio inspekcijskim organima, iz razloga što je Inspektorat rada, prema članu 3. Zakona o Inspektoratu rada definisan kao organ izvršne vlasti odgovoran za nadzor nad sprovođenjem zakonskih i podzakonskih odredbi, uključujući radne odnose, zaštitu na radu, zdravstvenu zaštitu zaposlenih i radno okruženje....Dakle, Inspektorat rada ne predstavlja i​​ nije​​ interni je organ poslodavca, a nigde i nijednom zakonskom regulativom nije​​ predviđeno da se podnošenjem žalbe tom organu prolongira rok za podnošenje tužbe sudu, što, uzimajući u obzir pravnu prirodu tako određenog roka, nije ni moguće”.​​ 

• U nastavku, Vrhovni sud je zaključio:​​ ”Rok koji je određen članom​​ 79. Zakona o radu je prekluzivan u tom smislu da se propuštanjem istog gubi pravo na podnošenje tužbe, a kako se radi o radnom sporu, u tom smislu se primenjuju odredbe Zakona o radu, kao i rokovi određeni tim zakonom. Tužba je dakle podneta po isteku predviđenog zakonskog roka, što znači da je nastala prekluzija, odnosno gubitak prava na podnošenje tužbe, na šta je sud dužan da pazi po službenoj dužnosti”.​​ Na kraju, Vrhovni sud je utvrdio da presude nižeg stepena sadrže pogrešnu primenu materijalnog prava.​​ 

• Sud primećuje da je podnosilac zahteva uz svoj zahtev koji je podneo Sudu dostavio i kopiju predloga koji se odnosi na procesne radnje u okviru izvršnog postupka za izvršenje presude​​ [P.​​ br.​​ 524/18]​​ Osnovnog suda od​​ 23. septembra​​ 2021. godine,​​ potvrđene​​ presudom​​ [Ac.​​ br.​​ 944/21]​​ Apelacionog suda, podnetog​​ 16. februara 2022. godine.​​ U smislu ovog postupka koji nije predmet ocene njegovog zahteva, Sud, na osnovu ovih spisa, primećuje da je podnosilac zahteva dostavio samo rešenje​​ [E.​​ br.​​ 84/22]​​ Osnovnog suda u Uroševcu kojim je dozvoljeno izvršenje gore navedene presude Osnovnog suda od​​ 23. septembra​​ 2021.​​ godine.​​ 

Navodi podnosioca zahteva​​ 

• Podnosilac zahteva navodi da su osporenim rešenjem Vrhovnog suda povređena njegova osnovna prava i slobode zagarantovane članovima​​ 7.​​ [Vrednosti],​​ 24.​​ [Jednakost pred zakonom],​​ 31.​​ [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]​​ i​​ 49.​​ [Pravo na rad i obavljanje profesije]​​ Ustava.​​ 

• Podnosilac zahteva je u svom zahtevu u vezi sa svojim pravom na pravično i nepristrasno suđenje samo​​ precizirao​​ da mu je povređeno ovo pravo zagarantovano članom 31. Ustava.​​ 

• Podnosilac zahteva je tvrdio da su mu​​ takođe​​ povređena i prava na jednakost pred zakonom, sa obrazloženjem​​ da je Vrhovni sud u njegovom slučaju selektivno primenio odredbe Zakona o radu.​​ 

• Podnosilac zahteva povezuje svoj navod o povredi člana 7. Ustava sa povredom njegovog prava na rad, koje je, kako navodi, zagarantovano članom 49. Ustava. Prema njegovim navodima, Vrhovni sud je prekršio njegovo pravo zagarantovano stavovima 1. i 2. člana 49. Ustava time što je pogrešno primenio odredbe Zakona o radu. ​​ 

• U nastavku, podnosilac zahteva takođe tvrdi da je Vrhovni sud prekršio član​​ 53.​​ [Tumačenje odredbi ljudskih prava]​​ Ustava, sa obrazloženjem da je njegova odluka u suprotnosti sa​​ “odlukama”​​ Evropskog suda za ljudska prava.​​ 

• Što se tiče blagovremenosti njegovog tužbenog zahteva, podnosilac zahteva precizira da je pitanje blagovremenosti njegove tužbe​​ “razmotreno na​​ 6​​ instanci​​ 3​​ puta u Osnovnom sudu u Uroševcu i tri puta u Apelacionom sudu”.​​ Prema njegovim rečima, navod poslodavca po pitanju blagovremenosti nije iznesen pred nižestepenim sudovima. U tom smislu, kako navodi, nisu iscrpljena pravna sredstva od strane poslodavca u suštinskom smislu.​​ 

• Podnosilac zahteva navodi da član​​ 82. Zakona o radu utvrđuje zaštitu njegovih prava na rad preko Inspektorata​​ rada. Kao rezultat toga, podnosilac zahteva precizira da je podneo žalbu Inspektoratu rada, a ovaj​​ je​​ odlučio o njegovim žalbama na oba stepena ovog organa. S tim u vezi, podnosilac zahteva objašnjava da je odluku drugostepenog organa Inspektorata​​ rada​​ primio​​ 13.​​ januara​​ 2016. godine, a​​ da je​​ svoj tužbeni zahtev podneo Osnovnom sudu​​ 9. februara​​ 2016.​​ godine.​​ 

• Nadalje, podnosilac zahteva se ne slaže sa utvrđenjem Vrhovnog suda da se podnošenjem žalbe Inspektoratu rada prolongira rok za podnošenje tužbenog zahteva Osnovnom sudu. S tim u vezi, podnosilac zahteva navodi:​​ “objašnjenje iz dosadašnjih​​ praksi​​ Inspektorata rada da imamo na hiljade odluka Inspektorata kojima je odlučio o vraćanju radnika na posao, poništenju​​ odluka​​ o prestanku radnog odnosa i mnogim​​ drugim​​ sličnim​​ slučajevima​​ – iz ovoga se vidi da je Vrhovni sud tretirao ovo pitanje u suprotnosti sa zakonskim odredbama – vršeći različita pravna tumačenja​​ [...]”.​​ Prema njegovim rečima, članovi​​ 1. i​​ 2. Zakona o Inspektoratu rada utvrđuju delokrug rada i funkcije Inspektorata rada, a kao rezultat toga, podnosilac zahteva se ne slaže sa utvrđenjem Vrhovnog suda da​​ “otpuštanje radnika sa posla” nije u domenu Inspektorata rada.​​ 

• U vezi sa poslednje navedenim, podnosilac zahteva se takođe poziva i na član​​ 6. Zakona o Inspektoratu rada, kojim se, kako navodi, utvrđuju radnje koje stranke treba da preduzmu i rokovi za mogućnost podnošenja tužbenog zahteva nadležnom sudu.​​ 

• Shodno tome, podnosilac zahteva ponovo naglašava da je svoj tužbeni zahtev podneo Osnovnom sudu u roku koji je određen članovima​​ 78. i​​ 79​​ .(Zaštita prava zaposlenih)​​ Zakona o radu.​​ 

• Konačno, podnosilac zahteva traži od Suda da utvrdi da je rešenje​​ [Rev.​​ br.​​ 116/2022]​​ Vrhovnog suda od​​ 6.​​ maja​​ 2022. godine u suprotnosti sa članom​​ 31. Ustava u vezi sa članom​​ 6. EKLJP i sa članom​​ 49. Ustava; (ii)​​ da proglasi ništavim to rešenje; i​​ (iii)​​ da potvrdi presude Apelacionog i Osnovnog suda kojima je usvojen njegov tužbeni zahtev.​​ 

Relevantne ustavne i zakonske odredbe​​ 

USTAV REPUBLIKE KOSOVO​​ 

Član​​ 24.

[Jednakost pred zakonom]

1.​​ Pred zakonom su svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.

​​ 2.​​ Niko se ne sme diskriminisati na osnovu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili nekog drugog uverenja, nacionalnog ili društvenog porekla, veze sa nekom zajednicom, imovine, ekonomskog ili socijalnog stanja, seksualnog opredeljenja, rođenja, ograničene sposobnosti ili nekog drugog ličnog statusa.​​ 

3.​​ Načelo jednakosti pred zakonom ne sprečava sprovođenje i usvajanje privremenih mera, neophodnih za zaštitu i napredak prava pojedinaca i grupa koje nisu jednake. Takve mere se mogu sprovoditi samo do ostvarenja cilja radi kojeg su uspostavljene.

Član​​ 31.

​​ [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]

• Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.​​ 

• Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.

[...]

Član​​ 49.

[Pravo na rad i obavljanje profesije]

1.​​ Garantuje se pravo na rad.​​ 

2.​​ Svako lice ima pravo da slobodno izabere svoju profesiju i radno mesto.​​ 

EVROPSKA KONVENCIJA O LJUDSKIM PRAVIMA​​ 

Član​​ 6.

(Pravo na pravično suđenje)​​ 

“1.​​ Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde”.

ZAKON​​ 03/L-212​​ O RADU

[objavljen u Službenom listu dana​​ 1. decembra​​ 2010. godine]

POGLAVLJE​​ IX

PROCEDURE ZA REALIZACIJU PRAVA IZ RADNOG ODNOSA​​ 

Član​​ 78.

Zaštita prava zaposlenih​​ 

1.​​ Zaposleni koji procenjuje da poslodavac mu je povredio prava na rad, ima pravo podneti zahtevposlodavcu ili odgovarajućem organu poslodavca ako postoji, za ostvarenje njegovih povređenih prava.​​ 

2.​​ Poslodavac je obavezan da odluči prema zahtevu zaposlenog,u roku od petnaest (15) dana od danadostavljenja zahteva.

3.​​ Odluka iz stava 2. ovog člana dostavlja se zaposlenom u pisanoj formi u roku od osam (8) dana.

Član​​ 79.

Zaštita zaposlenog na sudu​​ 

Svaki zaposleni koji nije zadovoljan odlukom kojom smatra da su mu povređena njegova prava, ili nedobija odgovor u roku iz člana 78. stav 2. ovog zakona, u tekućem roku od trideset (30) dana može dapokrene radni spor pri nadležnom sudu..

Član​​ 82.

Zaštita radnika od strane Inspektorata rada​​ 

1.​​ Zaposleni u bilo koje vreme ima pravo podneti žalbu Inspektoratu rada za pitanja koja spadaju podnadležnosti ovog organa.​​ 

2.​​ Inspektorat rada treba doneti odluku o žalbi u roku od trideset (30) dana ili informisati podnosioca žalbevezano sa produženjem roka u okviru kojeg treba se doneti rešenje.

Član​​ 94.

Nadzor

Nadzor za sprovođenjem odredba ovog Zakona koja regulišu radni odnos i osiguranje na radu,obavlja Inspektorat Rada na osnovu Zakona za Inspektorat Rada i Zakonu Br.2003/19 o Osiguranja naRadu, Zdravlje, i Zaštitu na okolinu.

ZAKON BR.​​ 2002/9​​ O INSPEKTORATU RADA​​ 

[izmenjen i dopunjen Zakonom br.​​ 03/L-017,​​ objavljenim u Službenom listu dana​​ 10. septembra​​ 2008. godine]

Član​​ 1.

(Delokrug Inspektorata rada)

1.1​​ Ovim Zakonom osniva se Inspektorat rada kao izvršno telo Ministarstva rada i socijalnih pitanja. Inspektorat rada sveobuhvatno nadgleda sprovođenje zakonskih i podzakonskih odredaba u oblasti rada uključujući i radne odnose, zaštitu na radu, zdravstvenu zaštitu zaposlenih i radne sredine.​​ 

Član​​ 2.

(Funkcije Inspektorata rada)

2. Inspektorat​​ rada će:

a)​​ nadgledati sprovođenje​​ Zakona o zaštiti na radu, zdravstvenoj zaštiti zaposlenih i radne sredine, kao i drugih primenljivih odredbi iz oblasti zapošljavanja i zaštite na radu.​​ 

b)​​ obezbediti tehničku informaciju i savete poslodavcima i radnicima o najefektivnijim pitanjima primene zakonskih odredaba.

c)​​ upoznati Ministarstvo rada i socijalnog staranja ili neki drugi nadležni organ o nekom nedostatku ili nekoj zloupotrebi primenjivog zakona.

d)​​ obezbediti informacije i savete poslodavcima i posloprimaocima kako da budu u skladu sa zakonom i da predoče nadležnim zvaničnicima o bilo kakvim neurednostima ili povredama koje nisu obuhvaćene postojećim zakonskim odredbama.​​ 

e)​​ davati savete o pitanjima u vezi sa zakonom o radu i zaštiti radnika prilikom reorganizacije ili prestrukturiranje jednog preduzeća.​​ 

Član​​ 3.

(Autoritet​​ Inspektorata rada)

3.1​​ .​​ Inspektorat rada kao izvršna vlast osniva se od strane Ministarstva za rad i socijalno staranje i odgovoran je pred ovim ministarstvom za koordinaciju izvršnih postupaka koji se odnose na Inspektorat rada na Kosovu.​​ 

3.2​​ Autoritet Inspektorata rada se sastoji od glavnog inspektora rada i inspektora rada koji obavljaju svoje funkcije na celom Kosovu.​​ 

3.3​​ U cilju primene zakona iz njegovog delokruga Autoritet Inspektorata rada koordinira postupke i sarađuje sa opštinskim vlastima, poreskim inspekcijama, zdravstvenim inspekcijama i ostalim relevantnim autoritetima i sa kosovskom policijom.

3.4​​ Glavnog inspektora rada imenuje Vlada na predlog Ministarstva za rad i socijalno staranje.

3.6​​ Opštinske inspektore bira skupština opštine.​​ 

Član​​ 6.

(Postupak po žalbi)

6.1​​ Protiv rešenja inspektora rada, prvostepeni organ, može se podneti žalbu u roku od 8 dana od dana primanja rešenja, Autoritetu inspektorata rada, drugostepeni organ.​​ 

6.2. Autoritet​​ inspektorata rada je dužan da u roku od​​ 60​​ dana odluči po podnetoj žalbi na rešenje inspektora rada.​​ 

6.3​​ Protiv rešenja Inspektorata rada može se pokrenuti upravni spor pri nadležnom sudu u roku od​​ 30​​ dana.​​ 

6.4​​ Podneta žalba na rešenje inspektora rada ne odlaže izvršenje rešenja.​​ 

Ocena prihvatljivosti zahteva​​ 

• Sud prvo razmatra da li su ispunjeni uslovi prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom i dalje precizirani Zakonom i Poslovnikom.​​ 

• U tom smislu, Sud se poziva na stavove​​ 1. i​​ 7. člana​​ 113.​​ [Jurisdikcija i ovlašćene strane]​​ Ustava, kojima​​ je utvrđeno:

“1.Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

​​ […]

7.​​ Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.​​ 

• Sud se takođe​​ poziva​​ i na kriterijume prihvatljivosti​​ koji su dodatno precizirani u Zakonu. S tim u vezi, Sud se prvo poziva na članove​​ 47.​​ (Individualni zahtevi), 48.​​ (Tačnost podneska)​​ i​​ 49 (Rokovi)​​ Zakona, kojima je utvrđeno:

Član​​ 47.

(Individualni zahtevi)

“1.​​ Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.

2.​​ Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.

Član​​ 48.

(Tačnost podneska)

“Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode su mu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.

Član​​ 49.

(Rokovi)

“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku.​​ [...]”.

• Što se tiče ispunjenosti ovih kriterijuma, Sud prvo naglašava da je podnosilac zahteva ovlašćena strana koja osporava akt javnog organa, odnosno rešenje​​ [Rev.br.116/2022]​​ Vrhovnog suda od​​ 6. maja​​ 2022. godine, nakon što je iscrpeo sva pravna sredstva utvrđena zakonom.​​ Podnosilac zahteva je takođe razjasnio osnovna prava i slobode za koja​​ tvrdi da su mu povređena, u skladu sa zahtevima iz člana 48. Zakona i podneo je svoj zahtev u skladu sa rokovima određenim u članu 49. Zakona i pravilu​​ 39 (1) (c)​​ Poslovnika.​​ 

• Pored ovih uslova, Sud se takođe poziva na pravilo 39 [Kriterijum o prihvatljivosti] Poslovnika. Pravilo 39 (2) posebno propisuje:​​ 

“(2)​​ Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, jer podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju”.​​ 

• Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovan“ u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazivati ih „očigledno neosnovanim navodima“. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu svrstati u četiri različite grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi „četvrtog stepena“; (ii) navodi kategorisani „odsustvom očigledne ili evidentne povrede“; (iii) navodi koji su „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“; i na kraju, (iv) „konfuzni i nejasni“ navodi.

• Sud​​ prvo​​ podseća da je​​ poslodavac, dana30. juna​​ 2015. godine,​​ nakon ocene šestomesečnog radnog učinka, odlukom​​ [br.​​ 1359/2]​​ prekinuo radni odnos podnosioca zahteva na položaju direktora regionalne bolnice. Protiv ove odluke poslodavca, podnosilac zahteva je izjavio žalbu Komisiji za žalbe pri poslodavcu. Poslednje pomenuta​​ je​​ 5. avgusta 2015. godine, odbila​​ žalbu podnosioca zahteva kao neosnovanu, a u pouci u ovoj odluci je precizirala​​ da protiv te odluke, podnosilac zahteva može izjaviti žalbu Inspektoratu rada. Kao rezultat toga, podnosilac zahteva je ulagao žalbe​​ dvama​​ organima​​ Inspektorata​​ rada, koji je njegove žalbe odbio kao neosnovane. Odluka drugostepenog organa Inspektorata​​ rada​​ je doneta​​ 19. novembra​​ 2015. godine,​​ a podnosilac zahteva je primio istu​​ 13. januara​​ 2016.​​ godine. U ovoj odluci je precizirano da podnosilac zahteva može da podnese tužbu nadležnom sudu. Dana​​ 9. februara​​ 2016. godine,​​ odnosno u roku od trideset dana od dana prijema odluke Inspektorata​​ rada​​ od​​ 19. novembra​​ 2015. godine,​​ podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovnom sudu. Poslednje pomenuti je presudom​​ [C.​​ br.​​ 116/16]​​ od​​ 15. jula​​ 2016. godine: (i)​​ usvojio u celosti tužbu podnosioca zahteva; (ii)​​ poništio kao nezakonitu odluku​​ [br.​​ 1352/2]​​ poslodavca​​ od​​ 30. juna​​ 2015. godine; (iii)​​ obavezao poslodavca da vrati podnosioca zahteva na njegovo radno mesto​​ direktora Regionalne bolnice u Uroševcu sa svim pravima i obavezama iz radnog odnosa, počev od​​ 1. jula​​ 2015. godine pa sve dok važi ugovor o radu. Protiv te odluke, poslodavac je izjavio žalbu Apelacionom sudu, koji je presudom​​ [Ac.​​ br.​​ 3503/16]​​ od​​ 22.​​ maja​​ 2018. godine, usvojio žalbu poslodavca kao osnovanu i vratio predmet na ponovno razmatranje i odlučivanje kao rezultat povreda odredaba parničnog postupka. U prvom postupku ponovljenog odlučivanja, Osnovni sud je presudom​​ [C.br.​​ 524/18]​​ od​​ 1. oktobra​​ 2019. godine ponovo usvojio tužbeni zahtev podnosioca zahteva za vraćanje na njegovo prethodno radno mesto, dosuđujući mu i odgovarajuću naknadu. Kao rezultat žalbe poslodavca izjavljene Apelacionom​​ sudu, ovaj je presudom​​ [C.​​ br.​​ 5029/20]​​ od​​ 23. juna​​ 2021. godine, usvojio njegovu žalbu kao osnovanu i vratio predmet na ponovno odlučivanje radi utvrđivanja predmetne nadležnosti ovog suda, odnosno utvrđivanja da li u konkretnom slučaju položaj regionalnog direktora spada u kategoriju civilnih službenika ili ne. U drugom postupku ponovljenog odlučivanja, Osnovni sud je presudom​​ [C.​​ br.​​ 524/18]​​ od​​ 23. septembra​​ 2021. godine, nakon što je utvrdio da u vezi sa položajem direktora regionalne bolnice primenljivi zakon​​ predstavlja​​ Zakon o radu, usvojio i tužbeni zahtev podnosioca zahteva. Što se tiče blagovremenosti tužbenog zahteva, isti sud je utvrdio da je on podnet u roku koji je određen članom​​ 79. Zakona o radu,​​ te ustanovio da poslednju odluku pre podnošenja njegovog tužbenog zahteva predstavlja odluka drugostepenog organa Inspektorata​​ rada​​ od​​ 19. novembra​​ 2015.​​ godine. Poslednja presuda Osnovnog suda je​​ potvrđena​​ i presudom​​ [Ac.​​ br.​​ 9442/21]​​ Apelacionog suda od​​ 5. januara​​ 2022.​​ godine. Poslodavac je protiv poslednje dve presude,​​ odnosno presuda​​ Osnovnog suda i Apelacionog suda, podneo reviziju Vrhovnom sudu, kojom je, između ostalog, naveo da je tužbeni zahtev podnosioca zahteva podnet van roka koji je utvrđen članom​​ 79. Zakona o radu.​​ 

• Sud podseća da je Vrhovni sud osporenim rešenjem​​ [Rev. 116/2022]​​ od​​ 6.​​ maja​​ 2022. godine usvojio reviziju poslodavca kao osnovanu i ukinuo presude Apelacionog i Osnovnog suda, odbacujući kao neblagovremen tužbeni zahtev podnosioca zahteva.​​ 

• Vrhovni sud je, na osnovu člana​​ 79. Zakona o radu, utvrdio da je njegov tužbeni zahtev Osnovnom sudu podnet van roka predviđenog tom odredbom. Konkretnije, Vrhovni sud je ocenio da poslednju odluku poslodavca predstavlja odluka Komisije za žalbe od 5. avgusta 2015. godine i da je njegov tužbeni zahtev koji je 9. februara 2016. godine podnet Osnovnom sudu van zakonom predviđenog roka. Vrhovni sud je osporenom presudom ocenio da Inspektorat rada ne predstavlja i​​ nije​​ interni organ poslodavca i samim tim žalbe podnete tom izvršnom organu ne mogu prolongirati rok od trideset​​ (30)​​ dana koji je određen članom​​ 79. Zakona o radu.​​ 

• Podnosilac zahteva osporava gore navedena utvrđenja iz rešenja Vrhovnog suda, navodeći, između ostalog, povredu svojih prava zagarantovanih članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP. U svom zahtevu podnosilac navodi da je njegov tužbeni zahtev podnet u zakonom određenom roku nakon prijema odluke drugostepenog organa Inspektorata rada. U vezi sa poslednje navedenim, podnosilac zahteva, pozivajući se na relevantne odredbe Zakona o Inspektoratu rada, tvrdi da je isti nadležan za odlučivanje u vezi sa prestankom radnog odnosa.​​ U nastavku, podnosilac​​ zahteva​​ takođe tvrdi da mu je povređeno pravo na​​ jednakost pred zakonom i pravo na​​ rad i obavljanje profesije zgarantovana​​ članovima 24 i​​ 49. Ustava.

• U nastavku,​​ Sud će razmotriti tvrdnje podnosioca zahteva o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje, da bi nastavio sa njegovim navodom o povredi prava na rad i obavljanje profesije.​​ .

• Što se tiče navoda o povredi prava na pravično​​ i​​ nepristrasno suđenje

• Sud podseća da je podnosilac zahteva protiv odluke poslodavca o prestanku radnog odnosa od​​ 30. juna​​ 2015. godine, izjavio žalbu drugostepenom organu poslodavca, a ovaj je, dana​​ 5. avgusta 2015. godine, odbio njegovu žalbu kao neosnovanu. Podnosilac zahteva je potom izjavio žalbu i obadvema instancama Inspektorata rada. Kao rezultat odbijanja njegove žalbe od strane drugostepenog organa Inspektora rada​​ [odluka od​​ 19. novembra​​ 2015. godine],​​ podnosilac zahteva je​​ 9. februara​​ 2016. godine, podneo tužbeni zahtev Osnovnom sudu, kojim je tražio poništenje odluke poslodavca o prestanku radnog odnosa; (ii)​​ vraćanje na njegov raniji radni položaj; i​​ (iii)​​ naknadu​​ plata​​ i drugih primanja kao rezultat prestanka njegovog radnog odnosa.

• ​​ Sud prvo primećuje da podnosilac zahteva nije precizirao koji su zahtevi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a povređeni u njegovom slučaju. Podnosilac zahteva navodi da član 82. Zakona o radu utvrđuje zaštitu njegovih prava na rad preko Inspektorata rada. Kao rezultat ovoga, podnosilac zahteva precizira da je uložio žalbu Inspektoratu rada i da je poslednje navedeni odlučio o njegovim žalbama na oba nivoa ovog organa. S tim u vezi, podnosilac zahteva pojašnjava da je odluku drugostepenog organa Inspektorata rada primio 13. januara 2016. godine, dok je tužbeni zahtev Osnovnom sudu podneo 9. februara 2016. godine.

• Podnosilac zahteva se​​ dalje​​ ne slaže sa nalazom Vrhovnog suda da se podnošenjem​​ žalbe Inspektoratu rada prolongira​​ rok za podnošenje tužbenog zahteva​​ Osnovnom sudu. S tim u vezi, podnosilac zahteva navodi​​ da​​ „pojašnjenje iz dosadašnje prakse Inspektorata rada​​ navodi da​​ imamo na hiljade odluka Inspektorata kojima je odlučeno da se radnici vrate na posao, ponište odluke o prestanku radnog odnosa i mnoge druge slične slučajeve – na osnovu čega se primećuje da je Vrhovni sud​​ razmatrao​​ ovo pitanje u suprotnosti sa zakonskim odredbama –​​ dajući različita pravna tumačenja [...]“.​​ Prema njemu, članovi 1. i 2. Zakona o Inspektoratu rada definišu delokrug i funkcije Inspektorata rada, pa se podnosilac​​ zahteva​​ ne slaže sa nalazom Vrhovnog suda da „otpuštanje radnika sa posla“ nije u delokrugu Inspektorata rada.

• S tim u vezi, Sud smatra da se ovaj navod iznet u smislu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a odnosi na nalaz redovnih sudova u vezi sa prestankom njegovog radnog odnosa i kao takav spada u kategoriju navoda „četvrtog stepena”, jer se radi o pitanjima koja se odnose na tumačenje i primenu zakona, odnosno „zakonitost”,​​ a ne „ustavnost“.

• Sud je više puta potvrdio da nije uloga ovog Suda da preispituje zaključke redovnih sudova u vezi sa činjeničnim stanjem i primenom materijalnog prava i da ne može da ocenjuje same činjenice koje su dovele dotle redovni sud da donese jednu umesto neke druge odluke. U suprotnom, Sud bi postupao kao sud „četvrtog stepena“, što bi rezultiralo ignorisanjem granica utvrđenih u njegovoj nadležnosti (vidi, u ovom kontekstu, predmet ESLJP-a:​​ García Ruiz protiv Španije, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 28 i reference koje su u njemu korišćene; i vidi takođe slučajeve Suda:​​ KI49/19, podnosilac zahteva:​​ Limak Kosovo International Airport A.D. “Adem Jashari”, rešenje od 31. oktobra 2019. godine, stav 48; i​​ KI154/17 i KI05/18, podnoslac zahteva:​​ Basri Deva, Afërdita Deva i Društvo sa ograničenom odgovornošću „BARBAS“, rešenje o neprihvatljivosti od 22. jula 2019. godine, stav 61).

• Ustavni sud može ocenjivati pravna tumačenja redovnih sudova izuzetno i samo ako su ta tumačenja dovela do proizvoljnih ili očigledno neobrazloženih zaključaka (vidi, slučaj Suda:​​ KI75/17, podnosilac zahteva:​​ X, gore citiran, stav 59).

• U tom kontekstu, Sud, na osnovu procesne hronologije ovog predmeta pred redovnim sudovima, primećuje da​​ je njegov tužbeni zahtev bio usvojen kao delimično osnovan​​ do trenutka donošenja rešenja​​ [Rev.​​ br.​​ 116/2022]​​ od​​ 6. maja​​ 2022. godine.​​ U tom smislu, Sud takođe primećuje da​​ je​​ u postupku pred Osnovnim sudom i Apelacionim sudom,​​ poslodavac u​​ svojstvu tužene strane​​ preko odgovora na tužbeni zahtev i žalbama pokrenuo pitanje blagovremenosti tužbenog zahteva podnosioca u Osnovnom sudu​​ i nedavno je isti navod pokrenuo i preko revizije u Vrhovnom sudu.​​ Kao rezultat revizije poslodavca,​​ u oceni bitnih navoda poslodavca koji se odnose na blagovremenost tužbenog zahteva podnosioca u Vrhovnom sudu, poslednje navedeni je svojom osporenom presudom​​ odlučio​​ da se tužbeni zahtev podnosioca zahteva koji je, dana 9. februara 2016. godine, podnet Osnovnom sudu,​​ odbaci​​ kao neblagovremen jer je taj sud, na osnovu člana​​ 79. Zakona o radu, utvrdio da je taj tužbeni zahtev podnet van​​ zakonskog roka utvrđenog ovom odredbom. Naime, Vrhovni sud je smatrao da njegove žalbe​​ uložene​​ Inspektoratu rada ne mogu prolongirati zakonom utvrđeni​​ rok od trideset​​ (30)​​ dana.​​ 

• Sud primećuje da je prema tumačenju Vrhovnog suda, podnosilac zahteva trebalo da podnese svoj tužbeni zahtev Osnovnom sudu u roku od trideset​​ (30)​​ dana od dana prijema odluke drugostepenog organa poslodavca od 5. avgusta​​ 2015.​​ godine.​​ 

• Sud podseća da je Vrhovni sud svojim rešenjem utvrdio:​​ “....Dakle,​​ Inspektorat rada ne predstavlja i​​ nije​​ interni organ poslodavca, a nigde i nijednom zakonskom regulativom nije predviđeno da se podnošenjem žalbe tom organu prolongira rok za podnošenje tužbe sudu, što, uzimajući u obzir pravnu prirodu tako određenog roka, nije ni moguće”.​​ Sud, u nastavku, primećuje da su u toku postupaka koji su se vodili pred nižestepenim sudovima, utoliko koliko se moglo utvrditi iz spisa predmeta, ovi sudovi, odnosno Osnovni i Apelacioni sud, utvrdili da je tužbeni zahtev podnosioca zahteva podnet u roku koji je određen zakonom, odnosno članom 79. Zakona o radu.​​ 

• Na osnovu obrazloženja koje je dao Vrhovni sud u svojoj presudi, Sud primećuje da je poslednje navedeni došao do ovog zaključka nakon​​ razmatranja​​ činjeničnih i pravnih okolnosti i tumačenja relevantnog zakonodavstva na snazi.​​ 

• Stoga, uzimajući u obzir ono što je gore navedeno, Sud smatra da podnosilac zahteva ne podržava ili ne argumentuje u dovoljnoj meri pred Sudom kako su ta tumačenja relevantnih zakonskih odredbi​​ od strane​​ Vrhovnog​​ suda​​ rezultirala proizvoljnim ili očigledno neobrazloženim​​ zaključcima​​ u njegovom slučaju ili kako postupak pred ovim sudom u celini možda nije bio pravičan ili čak proizvoljan.

• Stoga, na osnovu gore navedenog, Sud smatra da podnosilac zahteva nije podržao kako je osporenom presudom Vrhovnog suda povređeno njegovo pravo​​ zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a. Shodno tome, Sud zaključuje da je ovaj navod podnosioca zahteva očigledno neosnovan na ustavnim osnovama kao što je definisano pravilom 39 (2) Poslovnika.

II.Što se tiče navoda o povredi članova 24. i 49. Ustava

• Sud dalje podseća da​​ je​​ podnosilac zahteva u svom zahtevu navodio i povredu člana 24​​ [Jednakost pred zakonom] i člana 49.​​ [Pravo na rad i obavljanje profesije] Ustava.

• Što se tiče njegovog prava na jednakost pred zakonom zagarantovanog članom 24. Ustava, podnosilac zahteva samo navodi da je Vrhovni sud preko svoje osporene presude u njegovom slučaju selektivno primenio odredbe Zakona o radu.

• Međutim, Sud naglašava da u vezi sa ovim​​ navodom, podnosilac​​ zahteva​​ nije dao relevantne informacije u vezi sa sudskom praksom Vrhovnog suda koja​​ dokazuje​​ drugačije odlučivanje​​ ovog suda u sličnim​​ slučajevima.

• Što se tiče njegovog navoda o povredi prava na rad i obavljanje profesije, podnosilac zahteva u suštini tvrdi da mu je osporenom presudom Vrhovnog suda povređeno pravo zagarantovano stavovima 1 i 2 člana 49. Ustava tako što su pogrešno primenjene odredbe Zakona o radu.​​ ​​ S tim u vezi, Sud podseća da je navod o pogrešnoj primeni relevantnih zakonskih odredbi podnosilac zahteva takođe pokrenuo kao deo svog navoda o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.

• Međutim, u pozadini ovog navoda​​ podnosioca​​ zahteva o​​ povredi​​ člana 49. Ustava, Sud ukazuje i na svoju sudsku praksu u kojoj se pojašnjava da Ustav definiše standard koji​​ obuhvata​​ garancije i prava na rad, mogućnosti zapošljavanja i obezbeđivanje jednakih uslova rada bez diskriminacije, kao i prava na slobodan izbor radnog mesta i obavljanje profesije, bez nasilne prinude. Ova prava su konkretnije regulisana važećim zakonima (vidi, između ostalog, slučajeve Suda: KI46/15, podnosilac zahteva:​​ Zejna Qosaj, rešenje o neprihvatljivosti od 20. oktobra 2015. godine, stav 26; KI70/17, podnosilac zahteva:​​ Rrahim Ramadani, rešenje o neprihvatljivosti od 8. maja 2018. godine, stav 48, i KI115/19, podnosilac zahteva:​​ Sadete Jusufi, rešenje o neprihvatljivosti od 11. marta 2019. godine, stav 65).

• Sud ističe da navod podnosioca zahteva o povredi prava na rad treba shvatiti u smislu gore navedenog tumačenja. S tim u vezi, Sud smatra da podnosilac zahteva u konkretnom slučaju navodi da mu je povređeno pravo na rad i​​ obavljenje profesije u smislu člana 49. Ustava.

• Sud smatra da osporena presuda Vrhovnog suda ni na koji način ne zabranjuje podnosiocu zahteva da radi ili​​ obavlja​​ profesiju. Kao rezultat toga, u​​ navodu​​ podnosioca​​ zahteva​​ ne postoji ništa što bi opravdalo zaključak da su mu povređena ustavna prava zagarantovana članom 49. Ustava.

• Sud, u ovom kontekstu, naglašava da je, na osnovu člana 48. Zakona i stavova (1) (d) i (2) pravila 39 Poslovnika i svoje sudske prakse, više puta naglašavao da​​ su: (i) strane obavezne​​ da tačno i adekvatno iznesu činjenice i​​ navode; i takođe (ii)​​ dokažu​​ i u dovoljnoj meri potkrepe svoje tvrdnje o povredi ustavnih prava ili odredaba (vidi, slučajeve Suda: KI163/18, podnosilac zahteva:​​ Kujtim Lleshi, gore citiran, stav 85, i KI124/20,​​ podnosilac zahteva:​​ Muhamed Ali Ceysülmedine, rešenje o neprihvatljivosti​​ od​​ 20. januara​​ 2021. godine, stav 42).

• Na osnovu​​ napred​​ navedenog, Sud smatra da su​​ navodi​​ podnosioca​​ zahteva​​ o postojanju razmimoilaženja u sudskoj praksi Vrhovnog suda i povredi​​ članova 24. i 49. Ustava „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“ navodi,​​ i shodno tome,​​ neprihvatljivi,​​ kao​​ što​​ je definisano članom 48. Zakona i pravilom 39 (1) (d) Poslovnika.

• Konačno, Sud utvrđuje da je zahtev podnosioca neprihvatljiv, jer njegovi navodi:​​ 

• U vezi sa povredom člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a spadaju u kategoriju navoda “četvrtog​​ stepena”​​ i​​ shodno tome, očigledno​​ su​​ neosnovani​​ na ustavnim osnovama, kao što je propisano u pravilu 39 (2) Poslovnika; i

• U vezi sa članovima 24. i 49. Ustava, spadaju u kategoriju “neopotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda i shodno tome, neprihvatljivi su, kao što je propisano članom 48. Zakona i pravilom 39 (1) (d) Poslovnika.

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni sud, u skladu sa članom​​ 113.7​​ Ustava, članovima​​ 20. i​​ 48. Zakona​​ i u skladu sa pravilom​​ 39​​ (1)​​ (d) i (2)​​ Poslovnika,​​ 25. januara 2023. godine,​​ većinom glasova:

ODLUČUJE

• DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

• DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;

• DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;

• Ovo rešenje stupa na snagu odmah

Sudija izvestilac  ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​​​   Predsednica Ustavnog suda​​ 

Radomir Laban   ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​​​ Gresa Caka-Nimani