Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, dana 9.decembra 2022. godine
Ref.br.:RK 2089/22
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI201/21
Podnosilac
Enver Krasniqi
Ocena ustavnosti rešenja A. br. 791/13
od 24. jula 2014. godine Osnovnog suda u Prištini
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija i
Nexhmi Rexhepi, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podneo Enver Krasniqi, sa prebivalištem u Prištini (u daljem tekstu: podnosilac zahteva).
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava rešenje [A. br. 791/13] Osnovnog suda u Prištini od 24. jula 2014. godine (u daljem tekstu: Osnovni sud).
Predmetna stvar
Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporenog rešenja, kojim se navodi da su podnosiocu zahteva povređena osnovana prava i slobode zagarantovane članom 24. [Jednakost pred zakonom], članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], članom 32. [Pravo na pravno sredstvo] i članom 55. [Ograničenje prava i osnovnih sloboda] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav).
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. (Procesiranje podnesaka) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32 (Podnošenje podnesaka i odgovora) Poslovnika Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 10. novembra 2021. godine, podnosilac je podneo zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).
Dana 16. novembra 2021. godine, Sud je obavestio podnosioca o registraciji zahteva. Istog dana, Sud je obavestio Osnovni sud o registraciji zahteva i tražio da dostavi Sudu priznanicu koja dokazuje kada je podnosilac zahteva primio rešenje [A. br. 791/13] od 24. jula 2014. godine Osnovnog suda.
Dana 17. novembra 2021. godine, Sud je primio od Osnovnog suda kompletan spis predmeta.
Dana 26. novembra 2021. godine, predsednica Suda je, odlukom [br. GJR.KI201/21] imenovala sudiju Selvetu Gërxhaliu-Krasniqi za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Gresa Caka-Nimani (predsedavajuća), Bajram Ljatifi i Nexhmi Rexhepi (članovi).
Dana 25. novembra 2022. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.
Pregled činjenica
Iz spisa predmeta proizilazi da je 14. januara 2010. godine, Komisija kadrovskog fonda pri Kabinetu premijera donela odluku [Ref:S/2010], kojom su usvojene pozicije koje je predložilo Ministarstvo pravde koje su bile uključene u Šemu kadrovskog fonda, uključujući i poziciju načelnika Agencije za administraciju zaplenjene ili konfiskovane imovine.
Dana 20. jula 2010. godine, Ministarstvo pravde je odlukom [01/735] imenovalo podnosioca zahteva za vršioca dužnosti izvršnog direktora u Agenciji za administraciju zaplenjene ili konfiskovane imovine pri Ministarstvu pravde.
Dana 1. juna 2011. godine, odluka [Ref.S/2010i] je izmenjena i dopunjena odlukom [Ref:158/2011] Komisije kadrovskog fonda pri Kabinetu premijera, kojom je pozicija izvršni direktor za administraciju zaplenjene ili konfiskovane imovine pri Ministarstvu pravde usvojena za uključivanje u Šemu kadrovskog fonda.
Dana 3. aprila 2013. godine, podnosilac je podneo zahtev Kadrovskom fondu pri Kabinetu premijera (u daljem tekstu: Kadrovski fond), kojim je tražio naknadu na osnovu relevantne Uredbe o funkcionisanju kadrovskog fonda.
Dana 3. maja 2013. godine, u nedostatku odgovora Kadrovskog fonda, podnosilac zahteva je uložio žalbu Nezavisnom nadzornom odboru za civilnu službu Kosova (u daljem tekstu: NNOCSK), tražeći da mu se retroaktivno nadoknadi iznos od 4.377,27 evra za vreme dok je bio na poziciji načelnika Agencije za administraciju zaplenjene ili konfiskovane imovine pri Ministarstvu pravde.
Dana 24. maja 2013. godine, NNOCSK je, odlukom [A. 02/205/2013], odbio žalbu podnosioca zahteva, kao neosnovanu, na osnovu toga što je prema stavu 4 člana 4. Uredbe br. 14/2012 o funkcionisanju kadrovskog fonda propisano da „Političko osoblje, generalni sekretari, vršioci dužnosti određenih pozicija nemaju pravo da koriste KF“, dok se u slučaju podnosioca zahteva utvrđuje da je imao status vršioca dužnosti”.
Neutvrđenog datuma, podnosilac zahteva je podneo tužbu za naknadu materijalne štete Osnovnom sudu, tražeći naknadu u iznosu od 4.377,27 evra za vreme dok je bio vršilac dužnosti u Agenciji za administraciju zaplenjene ili konfiskovane imovine, naknadu zakonske kamate i troškove postupka.
Dana 2. oktobra 2013. godine, podnosilac zahteva je podneo urgenciju Osnovnom sudu za hitno razmatranje njegovog predmeta, budući da je predstavljao upravni spor u zapošljavanju. U ovom dopisu, podnosilac zahteva je naveo svoju adresu prebivališta i broj telefona.
Dana 2. decembra 2013. godine, podnosilac zahteva je ponovo podneo urgenciju Osnovnom sudu, tražeći hitno razmatranje njegovog predmeta, budući da se radilo o upravnom sporu u zapošljavanju.
Dana 16. aprila 2014. godine, Osnovni sud je, rešenjem [A. br. 791/13], vratio podnosiocu zahteva tužbu na dopunu, tako da je u roku od 8 (osam) dana, od dana prijema rešenja, bio dužan da uskladi tužbeni zahtev, navodeći tačno koji je upravni organ tuženi i koju odluku je tražio da se ukine. Ovim rešenjem, Osnovni sud je istakao da će, ukoliko podnosilac zahteva ne uskladi tužbu u navedenom roku, doneti rešenje kojim će se tužba podnosioca odbiti u skladu sa stavom 2 člana 33. Zakona br. 03/L-202 o upravnim sporovima (SL. broj 82, 21. oktobar 2010. godine) (u daljem tekstu: ZUS).
Dana 1. jula 2014. godine, podnosilac zahteva je podneo Osnovnom sudu podnesak za urgentno razmatranje predmeta u najkraćem mogućem roku.
Dana 9. jula 2014. godine, Osnovni sud je, rešenjem [A. br. 791/13], odlučio da se dalja dostava svih dokumenata i podnesaka podnosiocu zahteva vrši postavljanjem na oglasnu tablu, sve dok podnosilac ili njegov zastupnik ne obaveste Sud o tačnoj adresi. Takođe, prema gore navedenom rešenju Osnovnog suda, komunikacija se smatra završenom po isteku roka od 7 (sedam) dana od dana objavljivanja na oglasnoj tabli suda.
U obrazloženju rešenja [A. br. 793/13] od 9. jula 2014. godine Osnovnog suda je naglašeno: „U pokušaju da se tužiocu dostavi rešenje o dopuni tužbe, u priznanici suda je utvrđeno da je tužilac nepoznat na adresi koju je naveo u tužbi“. U tom smislu, Osnovni sud se u svojoj odluci zasnivao na činjenici da podnosilac zahteva nije imao tačnu adresu u tužbi i da nije obavestio sud o promeni adrese, što je bio dužan da učini prema stavu 5. člana 116 i tačkama r i s stava 1 člana 387. Zakona br. 03/L-006 o parničnom postupku (SL. broj 38, 20. septembar 2008. godine) (u daljem tekstu: ZPP).
Dana 24. jula 2014. godine, Osnovni sud je, rešenjem [A. br. 791/13], odbio tužbu podnosioca zahteva, kao neurednu. Pozivajući se na rešenje od 16. aprila 2014. godine za dopunu i usklađivanje tužbe, Osnovni sud je naglasio da se „Iz priznanice za ličnu predaju utvrđuje da je tužilac primio rešenje za usklađivanje tužbe 18.07.2014. godine i isti ni sada ni u roku koji je propisao sud nije uskladio tužbu“.
Prema spisima predmeta proizilazi da su rešenja Osnovnog suda od 16. aprila 2014. godine i 9. jula 2014. godine postavljena na oglasnu tablu Osnovnog suda od 9. jula 2014. godine do 18. jula 2014. godine. U međuvremenu, prema spisima predmeta, rešenje Osnovnog suda od 24. jula 2014. godine je postavljeno na oglasnu tablu od 30. jula 2014. godine do 7. avgusta 2014. godine.
Dana 6. oktobra 2015. godine, podnosilac zahteva je podneo urgenciju Osnovnom sudu za urgentno razmatranje njegovog predmeta.
Dana 24. marta 2016. godine, podnosilac je podneo zahtev Osnovnom sudu za uručenje odluke donete u njegovom predmetu. Podnosilac je ovim zahtevom naglasio: „Obraćam vas se u vezi sa navedenim predmetom, pošto sam obavešten da je sud doneo odluku 26.07.2014. godine i da je predmet arhiviran sa oznakom A. 791/13, ali mi ta odluka nije dostavljena. Stoga, tražim od suda da mi dostavi donetu odluku”.
Dana 29. marta 2016. godine, podnosilac zahteva je preko elektronske pošte tražio od Osnovnog suda svoj predmet sa brojem A. br. 791/13, ističući da isti nije primio, i tražio je da mu se isti dostavi kako bi ostvario zakonsko pravo na žalbu.
Dana 11. avgusta 2016. godine, podnosilac zahteva je podneo podnesak Osnovnom sudu, kojim je tražio da se svaka odluka dostavi relevantnoj advokatskoj kancelariji, kao ovlašćenom zastupniku.
Dana 26. maja 2017. godine, podnosilac zahteva je podneo urgenciju za brzo postupanje u predmetu pred Osnovnim sudom, imajući u vidu činjenicu da se radi o novčanom sporu i da utiče na teško stanje tužioca.
Dana 12. februara 2020. godine, podnosilac zahteva je ponovo podneo urgenciju kojom je tražio od Osnovnog suda brzo postupanje u predmetu, s obzirom da se predmet odnosi na novčani spor, što je uticalo na finansijsko stanje tužioca.
Dana 5. oktobra 2021. godine, podnosilac je podneo zahtev Osnovnom sudu, odnosno arhivi, tražeći kopiju rešenja [A. br. 791/13].
Dana 13. oktobra 2021. godine, podnosilac zahteva je podneo podnesak Osnovnom sudu, kojim je tražio da mu se rešenje [A. br. 791/13] od 26. jula 2014. godine Osnovnog suda dostavi iz arhive radi ostvarivanja svojih prava. Podnosilac zahteva je nekoliko puta naveo datume kada je podneo svoje zahteve.
Dana 15. oktobra 2021. godine, Osnovni sud je, obaveštenjem, obavestio podnosioca zahteva o svim rešenjima donetim u njegovom predmetu. Pozivajući se na rešenje od 24. jula 2014. godine, kojim je odbijena tužba podnosioca zahteva, kao neuredna, Osnovni sud je obavestio podnosioca da pošto protiv tog rešenja nije uložena žalba, ono je postalo pravosnažno i arhivirano. Na kraju gore navedenog obaveštenja, Osnovni sud je utvrdio da je dostavljanje rešenja uredno izvršeno putem oglašavanja na oglasnoj tabli i shodno tome, isto ne može da se uruči, jer nije propisano ZPP-om, „ne ograničavajući vaše pravo na korišćenje drugih pravnih sredstava”.
Navodi podnosioca
Podnosilac zahteva navodi da su mu osporenim rešenjem Osnovnog suda povređena prava i slobode zagarantovane članom 24. [Jednakost pred zakonom], članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], članom 32. [Pravo na pravno sredstvo] i članom 55. [Ograničenje prava i osnovnih sloboda] Ustava.
Podnosilac zahteva se prvo poziva na odluku NNOCSK-a o odbijanju njegove žalbe, naglašavajući da iako je tražio retroaktivnu nadoknadu za 5 meseci za 2010. godinu i 9 meseci za 2011. godinu, NNOCSK se u obrazloženu odluke pozvao na Uredbu br. 14/2012 o funkcionisanju kadrovskog fonda koja je stupila na snagu 5. jula 2012. godine.
Podnosilac zahteva dalje navodi da je Osnovni sud rešenjem [A. br. 791/13] od 24. jula 2014. godine bespravno odbio njegovu tužbu, sa obrazloženjem koje nije istinito, dokazano i održivo. S tim u vezi, podnosilac zahteva se poziva na obaveštenje Osnovnog suda od 15. oktobra 2021. godine, dostavljeno njegovom zakonskom zastupniku, gde se ističe: „Iz priznanice se utvrđuje da je strana nepoznata na adresi koju je tužilac naveo“. Prema podnosiocu zahteva, ovaj zaključak je u potpunoj suprotnosti sa obrazloženjem rešenja [A. br. 791/13] od 24. jula 2014. godine Osnovnog suda, gde je navedeno da se „Iz priznanice za ličnu predaju potvrđuje da je tužilac primio rešenje o usklađivanju tužbe 18.07.2014. godine”.
Podnosilac zahteva dalje ističe da nikad nije primio od Osnovnog suda rešenje [A. br. 791/13] od 16. aprila 2014. godine za usklađivanje tužbe.
Podnosilac zahteva dodaje da nije održiv zaključak da je „strana bila nepoznata na adresi koju je naveo tužilac“. U tom aspektu, podnosilac zahteva ističe da, ukoliko iz bilo kog razloga nije pronađena njegova adresa, mogle su se koristiti još dve druge kontakt opcije, budući da je u tužbi, pored adrese, naveo i svoju elektronsku adresu i broj mobilnog telefona.
Podnosilac zahteva dalje ističe da je lično podneo niz urgencija tokom perioda 2013-2021, a zatim i preko zakonskog zastupnika, na koje nije dobio nikakav odgovor, sve do 18. oktobra 2021. godine kada je njegov zakonski zastupnik primio obaveštenje [A. br. 791/13] od 15. oktobra 2021. godine Osnovnog suda.
Podnosilac zahteva izjavljuje da mu je uskraćeno pravo, jer mu do danas nisu dostavljeni spisi predmeta, a po njemu, jedina mogućnost žalbe je Ustavni sud, pošto je rešenje [A. br. 791/13] od 24. jula 2014. godine primio njegov zakonski zastupnik zajedno sa obaveštenjem [A. br. 791/13] od 15. oktobra 2021. godine Osnovnog suda, dana 18. oktobra 2021. godine.
Na kraju, podnosilac zahteva traži od Suda da se njegov slučaj vrati na presuđivanje.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
USTAV REPUBLIKE KOSOVO
Član 24
[Jednakost pred zakonom]
“1. Pred zakonom su svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.
2. Niko se ne sme diskriminisati na osnovu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili nekog drugog uverenja, nacionalnog ili društvenog porekla, veze sa nekom zajednicom, imovine, ekonomskog ili socijalnog stanja, seksualnog opredeljenja, rođenja, ograničene sposobnosti ili nekog drugog ličnog statusa.
3. Načelo jednakosti pred zakonom ne sprečava sprovođenje i usvajanje privremenih mera, neophodnih za zaštitu i napredak prava pojedinaca i grupa koje nisu jednake. Takve mere se mogu sprovoditi samo do ostvarenja cilja radi kojeg su uspostavljene.”
Član 31
[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
“1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
3. Suđenje je javno, osim u slučajevima kada sud, iz posebnih razloga, smatra da je isključivanje štampe ili javnosti, u korist pravde, ako bi njihovo prisustvo moglo naškoditi javnom redu ili nacionalnoj sigurnosti, interesima maloletnika, ili zaštiti privatnog života stranaka u postupku, na zakonom propisan način.
4. Svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da ispituje prisutne svedoke i da zahteva obavezno pojavljivanje svedoka, veštaka i ostalih lica, koja mogu razjasniti činjenice.
5. Svako ko je optužen za krivično deo će se smatrati nevinim, sve dok se ne dokaže njegova/njena krivica, u saglasnosti sa zakonom.
6. Besplatna pravna pomoć će se omogućiti svim licima koja za to nemaju dovoljno sredstava, ako je takva pomoć neophodna za obezbeđivanje efikasnog pristupa pravdi.
7. Sudski postupci koji se odnose na maloletnike se regulišu zakonom, poštujući posebne uredbe i procedure za maloletnike.”
Član 32
[Pravo na pravno sredstvo]
„Svako lice ima pravo da koristi pravna sredstva na sudske i administrativne odluke, koje uskraćuju njena/njegova prava ili interese, na zakonom propisan način.“
Član 55
[Ograničenje prava i osnovnih sloboda]
1. Prava i osnovne slobode garantovane ovim Ustavom, se jedino mogu ograničiti zakonom.
2. Prava i osnovne slobode garantovane ovim Ustavom, se mogu ograničiti samo do onih mera koje su neizbežne, kako bi se u otvorenom i demokratskom društvu ispunio cilj, radi kojeg je dozvoljeno ograničenje.
3. Ograničenja garantovanih prava i osnovnih sloboda garantovanih ovim Ustavom, se ne mogu sprovoditi u druge svrhe, osim onih zbog kojih su određena.
4. U slučaju ograničavanja ljudskih prava i sloboda i sprovođenja istih, sve institucije javne vlasti, a posebno sudovi, su dužni da se posvete suštini prava koje se ograničava, značaju cilja ograničenja, prirodi ograničenja, odnosu ograničenja sa ciljem koji se želi postići, kao i razmatranju mogućnosti realizovanja tog cilja sa što blažim ograničenjima.
[...]
ZAKON BR. Zakon br. 03/L-006 O Parničnom postupku
VRAĆANJE U PREĐAŠNJE STANJE
Član 129.
„129.1 Ukoliko stranka ne ide uopšte na ročište ili izgubi rok za izvršenje neke parnične radnje i iz tog razloga izgubi pravo da kasnije izvrši parničnu radnju vazanu rokom, sud će dozvoliti ovoj stranci , po njenom predlogu , da kasnije izvrši tu radnju , ukoliko konstatuje da postoje opravdani razlozi koji se nisu mogli utvrditi a ni izbeči.
129.2 Kada se dozvoli vraćanje na predhodno stanje parnični postupak se vraća na ono stanje na koje se nalazio pre nepostupanja i poništavaju se sve odluke, koje je doneo sud zbog ne postupanja“.
Član 130
„130.1 Predlog za vraćanje na prethodno stanje se podnosi sudu na kome je trebalo da se izvrši nedovršeni parnični postupak.
130.2 Predlog treba da se podnese u roku od sedam (7) dana od dana kada je prestao razlog nepostupanja , ukoliko je stranka kasnije saznala o nepostupanju, onda se rok obračunava od dana kada je saznao za nepostupanje.
130.3 Nakon isteka šesdeset (60) dana od dana nepostupanja ne može se tražiti vraćanje na predhodno stanje.
130.4 Ukoliko se vraćanje na predhodno stanje traži zbog ne pridržavanja roka za izvršenje parničnog postupka predlagač ima zadatak da uz predlog pismeno priloži pismenu proceduralnu radnju, neizvršenu blagovremeno.“
Ocena prihvatljivosti zahteva
Sud prvo razmatra da li je zahtev ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom.
U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuju:
“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[...]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.
Na osnovu ove ustavne odredbe, postoje dva osnovna kriterijuma koja određuju prihvatljivost zahteva, i to (i) da je zahtev podneo pojedinac koji je ovlašćen da iznosi navodne povrede individualnih prava od strane javnih organa; i (ii) da se takav zahtev može podneti Ustavnom sudu tek nakon što su iscrpljena sva pravna sredstva određena zakonom. Sud će u nastavku oceniti ispunjenost ova dva kriterijuma, zasnovano i na odredbama Zakona i Poslovnika.
Što se tiče ovlašćene strane
Što se tiče ispunjenja ovih uslova, Sud naglašava da je podnosilac zahteva podneo svoj zahtev u svojstvu ovlašćene strane, osporavajući rešenje [A. br. 791/13] Osnovnog suda od 24. jula 2014. godine.
Što se tiče iscrpljivanja pravnih sredstava
Kada je reč o iscrpljivanju pravnih sredstava, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. Ustava, gore citirane; stav 2. člana 47. Zakona, i tačku (b) stava (1) pravila 39. Poslovnika, koji propisuju:
Član 47.
(Individualni zahtevi)
[…]
“2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva“.
Pravilo 39.
(Kriterijum o prihvatljivosti)
„1. Sud može smatrati zahtev prihvatljivim:
[…]
(b) ako su iscrpljena sva delotvorna pravna sredstva, koja su na raspolaganju po zakonu, protiv pobijane presude ili odluke.“
Kada je reč o podnošenju zahteva u roku, Sud se poziva na član 49 Zakona i stava (1) c) pravila 39. Poslovnika.
Član 49
(Rokovi)
“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku ... ”.
Pravilo 39.
(Kriterijum o prihvatljivosti)
„Sud može smatrati zahtev prihvatljivim:
[…]
c) ako je zahtev podnet u roku od četiri meseca od dana kada je odluka o poslednjem delotvornom pravnom sredstvu dostavljena podnosiocu zahteva“,
Shodno tome, da bi Sud mogao da uzme u razmatranje navode podnosioca zahteva ima obavezu da prvo utvrdi, da li podneti zahtev ispunjava sve proceduralne uslove, konkretnije, da li je podnosilac zahteva ispunio uslove iscrpljivanja pravnih sredstava, kako je utvrđeno stavom 7. člana 113. Ustava, stavom 2. člana 47. Zakona i tačkom (b) stava (1) pravila 39. (Kriterijum o prihvatljivosti) Poslovnika.
U odnosu na iscrpljenje pravnih sredstava
Kako bi Sud procenio da li je podnosilac pre podnošenja zahteva iscrpeo sva pravna sredstva propisana zakonom, podseća, da su kriterijumi za ocenu da li su ispunjene obaveze iscrpljivanja svih “delotvornih” pravnih sredstava, dobro definisani u sudskoj praksi ESLJP-a, u skladu sa kojom je Sud, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom. Ista načela su takođe razrađena i u sudskoj praksi Suda, uključujući, ali ne ograničavajući se na slučajeve Suda KI211/19, podnosioci Hashim Gashi, Selajdin Isufi, B.K., H.Z., M.H., R.S., R.E., S.O., S.H., H.I., N.S., S.I. i S.R, rešenje o neprihvatljivosti od 11. novembra 2020. godine; KI43/20, podnositeljka Fitore Sadikaj, rešenje o neprihvatljivosti od 31. avgusta 2020. godine; i KI42/20, podnosilac Armend Hamiti, rešenje o neprihvatljivosti od 31. avgusta 2020. godine.
U vezi sa iscrpljenijem pravnih sredstava
Sud podseća da na osnovu načela supsidijarnosti, svrha i obrazloženje obaveze iscrpljivanje pravnih sredstava ili pravilo iscrpljivanja jeste da relevantnim organima, a pre svega redovnim sudovima, pruži mogućnost da spreče ili isprave navodne povrede Ustava. Ono je zasnovano na pretpostavci koja se ogleda u članu 32. Ustava i članu 13. EKLJP-a da pravni poredak Republike Kosovo obezbeđuje delotvorna sredstva za zaštitu osnovnih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom (vidi između ostalog, slučajeve ESLJP-a: Weis protiv Slovenije, br. 37169/03, odluka od 14. februara 2012. godine; i Aksoy protiv Turske, br. 21987/93, presuda od 18. decembra 1996. godine, stav 51).
Sud se dosledno pridržava načela supsidijarnosti, smatrajući da svi podnosioci zahteva moraju iscrpeti sve proceduralne mogućnosti u postupcima pred redovnim sudovima, kako bi se sprečila povreda Ustava ili, ako je do nje došlo, da se ispravi takva povreda određenog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Sud je takođe dosledno tvrdio da su podnosioci zahteva odgovorni kada Sud proglasi njihove slučajeve neprihvatljivim onda kada propuste da iskoriste redovne postupke ili propuste da prijave povrede Ustava u redovnim postupcima (vidi, između ostalog, slučajeve Suda: KI89/15, podnosilac Fatmir Koçi, rešenje o neprihvatljivosti od 22. marta 2016. godine, stav 35; i vidi takođe, između ostalog, slučaj ESLJP-a: Vučković i drugi protiv Srbije, br. 17153/11 i 29 drugih, presuda od 25. marta 2014. godine, stav 70).
Shodno tome, kako bi Sud došao do konkretnog odgovora u vezi sa ispunjenjem ovog proceduralnog uslova, mora da se podseti na sve proceduralne radnje konkretnog slučaja koje su preduzimane, kako od strane Osnovnog suda tako i od strane podnosioca zahteva u cilju rešavanja predmetnog zahteva. U prilog tome, Sud nalazi, da je Osnovni sud 24. jula 2014. godine, doneo rešenje [A. br. 791/13], kojim je odbio tužbu podnosioca zahteva, kao neurednu. Rešenje [A. br. 791/13], od 24. jula 2014. godine postavljeno je na oglasnoj tabli Osnovnog suda 30. jula 2014. godine, od kada je i tekao rok za podnošenje žalbi Apelacionom sudu. Rešenje [A. br. 791/13] Osnovnog suda je postalo pravosnažno 7. avgusta 2014. godine, kada je skinuto sa oglasne table i arhivirano zajedno sa spisima predmeta.
Međutim 24. marta 2016. godine, podnosilac zahteva je podneo zahtev Osnovnom sudu u kome je tražio uručenje donetog rešenja [A. br. 791/13] u vezi sa njegovim predmetnim zahtevom, što samo po sebi predstavlja bitnu činjenicu koja određuje sam tok podnetog zahteva sudu.
Upravo, Sud ovde treba da odgovori, da li je podnosilac zahteva u trenutku kada je postao svestan činjenice da je Osnovni sud doneo odluku u vezi sa njegovim tužbenim zahtevom, imao na raspolaganju pravna sredstva čijim bi korišćenjem on mogao da proceduralno “oživi “ predmetni tužbeni zahtev pred redovnim sudovima.
Kako bi Sud došao do takvog odgovora, sagledao je odredbe ZPP, pri čemu je zapazio član 129. ZPP, kojim se reguliše pitanje povraćaja u pređašnje stanje (restitutio in integrum). Postupak koji je propisan članom 129 ZPP, predviđa vraćanje u pređašnje stanje parnice u ono stanje u kome je ona bila pre nego što je došlo do “opravdanog” propuštanja roka ili ročišta, što je izazvalo nastajanje posledica propuštanja. Sam postupka vraćanja parnice u pređašnje stanje je procesni instrumenat koji treba da omogući da se otklone štetne posledice propuštanja ukoliko je do njih došlo iz “opravdanih razloga”. Procesna pravila omogućavaju da stranka koja je propustila rok, ročište ili čitav stadijum postupka i zbog toga izgubila mogućnost da određenu radnju preduzme u nastavku postupka zatraži da se postupak vrati u stanje u kome se on nalazio pre njegovog propuštanja, ukinu sve posledice propuštanja i eventualno donese nova odluka.
Međutim, bitno je napomenuti da postupak povraćaja u pređašnje stanje nije automatska proceduralna radnja, već je ona uslovljena ispunjenjem određenih zakonska uslova koji su propisani u samoj sadržini pomenutog člana ZPP. Konkretnije, vraćanje u pređašnje stanje je zakonom dopšteno pod tačno određenim uslovima, a oni su; a) da je stranka propustila rok, ročište ili stadijum za preduzimanje određene parnične radnje, b) da propuštenu radnju stranka više ne može preduzeti u nastavku postupka i da zbog toga trpi štetne posledice, c) da je zbog propuštanja izgubila pravo da propuštenu radnju naknadno preduzme, d) da postoji opravdani razlog koji je izazvao propuštanje.
Shodno tome proizilazi, da će sud dopustiti stranci da naknadno obavi radnju ako oceni da postoje opravdani razlozi za propuštanje. Sadržaj te pretpostavke utvrđuje sud interpretacijom pravnih standarda. Opravdani razlog mora biti događaj ozbiljnije prirode koji očekivano predstavlja smetnju stranci za poduzimanje procesne radnje. Da li se okolnosti konkretnog slučaja kvalifikuju kao događaj ozbiljne prirode, odnosno da li bi podneti zahtev za povraćaj u pređašnje stanje podnosioca zahteva ispunjavao ili ne ispunjavao neku od pomenutih zakonskih kategorija propisanih članom 129 ZPP, je nešto o čemu odlučuje redovni sud kome se takav zahteva podnosi.
U prilog tome, Sud posebno podvlači činjenici da rešenje kojim se dopusti povratak u pređašnje stanje ima “ex tunc” uticaj na sam parnični postupak, čime se on vraća u stanje u kojem se nalazio pre propuštanja, time se ukidaju i sve odluke koje je redovni sud zbog propuštanja doneo.
Pored toga, važno je napomenuti još jednu bitnu činjenicu da i u ovakvim slučajevima postoje zakonski rokovi za podnošenje zahteva za povraćaj u pređašnje stanje, a što je propisano članom 130 ZPP. Shodno pomenutoj zakonskoj odredbi, stranka može tražiti povraćaj u pređašnje stanje u zakonskom roku od 8 dana. Rok od 8 dana je subjektivan rok i on počinje da teče od dana kada je prestao razlog koji je prouzrokovao propuštanje, a ako stranka kasnije sazna za propuštanje, rok počinje da teče od dana kada je stranka za to saznala. Posle protoka roka od 60 dana od dana propuštanja, shodno pomenutoj zakonskoj odredbi, više se ne može tražiti povraćaj u pređašnje stanje (objektivni rok).
U konkretnom slučaju, očigledno je da je podnosilac zahteva od momenta saznanja za postojanje sudske odluke, a to je u najboljem slučaju od 24. marta 2016. godine, on preduzimao proceduralne korake koji nemaju zakonsko utemeljenje, a samim tim i konkretnu učinkovitost, time je propustio kako subjektivni tako i objektivni rok u kome je mogao da podnese zahtev za povraćaj u pređašnje stanje.
Da li bi korišćenje ovog pravnog leka bilo efikasno i u konkretnom slučaju, Sud u datim okolnostima ne može o tome da elaboriše upravo iz činjenice što podnosilac zahteva nije pokušao da koristi propisani pravni lek u proceduralnom smislu, te samim tim nema ni sudske odluke naspram koje bi on ocenjivao njegovu učinkovitost. Šta više, podnosilac zahteva nije objasnio zašto nije koristio ovaj pravni lek, niti je pružio bilo kakvo objašnjenje u vezi njegove neefikasnosti ili efikasnosti.
Šta više u pogledu delotvornosti ovog pravnog leka, Sud mora da navede, da se on u svom dosadašnjem radu susreo sa različitom praksom koju su primenjivali redovni sudovi kada su odlučivali po podnetom zahtevu. U prilog tome, Sud može da navede slučajeve iz svoje prakse gde je zahtev za povraćaj u pređašnje stanje prihvaćen od strane redovnih sudova koji su po njemu i postupali. U zahtevu KI10/14, podnosilac zahteva Akcionarsko društvo Raiffeisen Bank Kosovo J.S.C., Vrhovni sud je prihvatio zahtev za povraćaj u pređašnje stanje (vidi pargarfe 22 i 23), pored toga Sud podseća da je i on ispred sebe imao zahteve, KI 147/20, KI149/20, KI150/20, KI151/20 i KI 152/20, podnosioca, Nezir Neziri i drugi, u kome je on ocenjujući ispunjenost uslova za povratak o pređašnje stanje iz člana 50 zakona o Sudu, prihvatio jedan od zahteva podnosioca, te je podnet zahtev razmatrao kao zahtev podnet u roku.
Imajući u vidu sve navedeno, Sud nalazi da podnosilac zahteva u konkretnom slučaju nije iscrpeo sva pravna sredstva pre podnošenja zahteva sudu kao što je propisano članom 47. Zakona i tačkom (b) stava (1) pravila 39. Poslovnika.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud, u skladu sa članom 113.1 i 113.7 Ustava, članovima 20, 47 Zakona i pravilu 39. (1) b) Poslovnika o radu, na zasedanju održanom 15. novembra 2022. godine je jednoglasno,
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;
DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;
Ovo rešenje stupa na snagu odmah.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi Gresa Caka-Nimani
Enver Krasniqi
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Nisu iscrpljena pravna sredstva
Civilni