USTAVNI SUD

KI189/21, Podnosilac: Zeqirja Murina, Ocena ustavnosti Presude Žalbenog veća Vrhovnog suda Kosova, AC-I-20-0550-A0001, od 7. oktobra 2021. godine

KI189/21, Rešenje od 16. februara 2022.godine, objavljeno dana 4.marta 2022.godine

Ključne reči: individualni zahtev, kompenzacija plata, KAP, obrazložena odluka, sudska praksa

Suštinsko pitanje u ovom slučaju se odnosi na zahtev podnosioca od Organa za likvidaciju za naknadu neisplaćenih zarada za period od decembra 2006. do decembra 2007. godine u iznosu od 3,484.07 evra. Organ za likvidaciju je isplatio podnosioca zahteva u iznosu od 1.740 evra, navodeći da je pri obračunu iznosa uzeo u obzir mesečnu zaradu u trenutku otpuštanja i stvarne godine radnog staža. Nezadovoljan ovom odlukom, podnosilac zahteva je podneo žalbu pred PKVS-om, koja je u prvom stepenu odlučila da odbije zahtev podnosioca zahteva na osnovu toga što podnosilac zahteva nije pružio relevantne dokaze koji dokazuju da mu DP duguje tražene plate, odnosno, činjenica da je pružao usluge DP-u, za period od decembra 2006. do decembra 2007. godine. Ovom prilikom, podnosilac zahteva je uložio žalbu pred Žalbenim većem, pozivajući se, između ostalog, i na presudu Žalbenog veća, navodeći da je ovo potonje obavezalo KAP da isplati odgovarajući iznos licu NZ. na ime neisplaćenih plata, a prema prioritetima utvrđenim zakonom. Žalbeno veće je odlučilo da podnosilac zahteva (i) nije pružio nijedan relevantan dokaz koji bi dokazao da mu DP „Xim Strezovci“ duguje za tražene plate; (ii) nije pružio nikakav dokaz koji dokazuje da je pružao usluge DP-u u periodu za koji traži kompenzaciju; i (iii) nije pružio dokaz o visini plate i obračunu traženog iznosa.

Podnosilac zahteva pred Ustavnim sudom (i) se prvobitno poziva na dva „identična/ista“ slučaja Žabenog veća, tvrdeći da se ove presude odnose na isto pitanje, isti činjenični i pravni osnov, tužene strane, isti kao i u slučaju podnosioca zahteva, i samim tim zahteva da se i u slučaju podnosioca zahteva odluči isto; i (ii) pozivajući se na presudu KI145/18, navodi da njegov zahtev u vezi sa sudskim presedanom nije adresiran od strane Žalbenog veća, čime se u suštini tvrdi da je doneta neobrazložena sudska odluka..

Prilikom razmatranja navoda podnosioca zahteva o povredi njegovog prava na pravično i nepristrasno suđenje usled nepostojanja obrazložene sudske odluke, Sud je prvo razradio, a zatim primenio u okolnostima ovog slučaja, principe svoje sudske prakse i prakse Evropskog suda za ljudska prava (ESLjP), podsećajući da na osnovu istih, i u meri u kojoj je to relevantno za okolnosti ovog slučaja, stepen do kojeg se primenjuje obaveza da se navedu razlozi može da se menja u zavisnosti od prirode odluke i to se treba proceniti u okolnostima ovog konkretnog slučaja. Sud je naglasio da na osnovu prakse ESLjP-a i Suda, ista ne zahteva detaljan odgovor na svaku žalbu koju je podneo podnosilac zahteva. Međutim, ova obaveza znači da stranke u postupku mogu očekivati da dobiju konkretan i izričit odgovor na svoje tvrdnje koje su ključne za ishod postupka.

Sud je primetio da, u slučaju podnosioca zahteva, odgovor na „identičan“ slučaj nije bio odlučujući i određujući u odnosu na okolnosti podnosioca zahteva, jer je u početku Žalbeno veće, na osnovu člana 42. Zakona o Posebnoj komori Vrhovnog suda, trebalo je da se osloni na relevantne dokaze da bi odlučilo o njegovom slučaju. U ovom trenutku, Žalbeno veće je navelo da je podnosilac zahteva priložio samo jedan dokaz, odnosno „Obaveštenje“ KAP-a o mogućnosti podnošenja eventualnih zahteva protiv društvenog preduzeća.

Sud se zatim osvrnuo na navod podnosioca zahteva u vezi sa sudskom praksom u odlukama Žalbenog veća, navodeći da (i) osim u slučajevima očigledne proizvoljnosti, nije dužnost Ustavnog suda da dovodi u pitanje tumačenje domaćeg zakona od strane lokalnih sudova; i (ii) u principu, nije njegova funkcija da upoređuje različite odluke lokalnih sudova, čak i ako su donete u značajno sličnim postupcima. Međutim, prema sudskoj praksi ESLjP, da bi se utvrdilo da li navodna razlika u sudskim odlukama predstavlja kršenje člana 6. EKLJP, trebalo bi uzeti u obzir sledeće kriterijume: (i) da li postoje „duboke i dugoročne“ razlike u sudskoj praksi; (ii) da li domaći zakon uspostavlja mehanizme koji mogu da reše takva odstupanja; i (iii) da li su ti mehanizmi primenjeni i u kojoj meri. U slučaju podnosioca zahteva, Sud je smatrao da na osnovu dve presude Žalbenog veća, koje su donete jedna 2019. i druga 2020. godine, a za koje se navodi da su slične, ali njihova sličnost nije utvrđena, nije moguće da se uvidi da postoje „duboke i dugoročne razlike“ u praksi Žalbenog veća, koje bi mogle ugroziti princip pravne sigurnosti, a samim tim i dovesti do povrede prava na pravično i nepristrasno suđenje.

Shodno tome, Sud je smatrao da su navodi podnosioca očigledno neosnovani na ustavnim osnovama.