USTAVNI SUD

KI 119/20 Podnosilac zahteva: Lutfi Beselica ocena ustavnosti presude AC-I.-17-0496-A001 Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju od 24. juna 2020. godine

KI119/20, rešenje o neprihvatljivosti od 10. decembra 2020. godine, objavljeno 5. januara 2021. godine

Ključne reči: individualni zahtev, ocena ustavnosti osporene presude Posebne komore Vrhovnog suda, očigledno neosnovan

Zahtev je zasnovan na članu 113.7 Ustava, članu 22. i 47. Zakona o Ustavnom sudu Republike Kosovo br. 03/L-121 i pravilu 32 Poslovnika o radu Ustavnog suda.

Dana 7. februara 2007. godine, podnosioca zahteva je Opštinskom sudu u Podujevu podneo tužbeni zahtev za utvrđivanjem vlasništva nad katastarskom parcelom br. 1359 u mestu zvanom „Malište“ u ukupnoj površini 05.84,44 ha (u daljem tekstu: sporna parcela), kao osnov na osnovu čega je stekao  vlasništvo podnosilac zahteva  je pred Opštinskim sudom u Podujevu naveo kupoprodajni ugovor Vr. Br. 309/95 od 18. aprila 1995 godine.

S obzirom da je Osnovni sud bio nadležan za odlučivanje u ovoj stvari predmet je prosleđen Posebnoj komori Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju (u daljem tekstu: Posebna komora) na daljnju nadležnost.

Specijalno veće posebne komore je prihvatilo tužbeni zahtev podnosioca zahteva i priznalo mu pravo na spornoj parceli.

Žalbeno veće   posebne komore je na osnovu žalbe KPA preinačilo presudu Specijalnog veća posebne komore  odbivši tužbu podnosioca zahteva kao. Žalbeno veće je utvrdilo da je specijalno veće potpuno pogrešno utvrdilo činjenično stanje,  utvrdivši da je u priloženim dokumentima u procesu dokazivanja vlasništva postojalo puno kontradiktornosti nelogičnosti i nedostataka te da na osnov u toga nije se moglo dokazati vlasništvo podnosioca zahteva na spornom nepokretnošću.

Sud naglašava da podnosilac zahteva ni na koji način ne pokrepljuje svoje navode o povredi njegovih prava. Sud zapravo naglašava da je podnosilac zahteva imao na raspolaganju delotvorno pravno sredstvo i da propuštanje rokova za podnošenje tužbenih zahteva i žalbi ni na koji način ne može rezultirati argumentovanim navodima o povredi prava zagarantovanih Ustavom.

U okolnostima konkretnog slučaja, Sud smatra da podnosilac zahteva nije jasno razjasnio činjenice i navode o povredi gore navedenih članova Ustava i da se kao rezultat toga, ti navodi moraju proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, kao što je utvrđeno u stavu 2. pravila 39. Poslovnika.