USTAVNI SUD

KI220/19, KI221/19, KI223/19 i KI234/19, Podnosilac: Sadete Koca Lila i drugi, ocena ustavnosti presude Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju AC-I-13-0181-A0008 od 29. avgusta 2019. godine

KI220/19, KI221/19, KI223/19 i KI234/19, presuda od 25. marta 2021. godine, objavljena 8.aprila 2021.godine

Ključne reči: individualni zahtev, izostanak rasprave, povreda člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije za ljudska prava

Okolnosti konkretnog slučaja povezane su sa privatizacijom preduzeća DP “Agimi” u Đakovici i relevantnim pravima radnika da im se prizna status radnika sa legitimnim pravima da ostvare udeo u prihodima od dvadeset posto (20%) od te privatizacije, kako je propisano u članu 68. (Prigovori u vezi sa spiskom zaposlenih koji polažu pravo na naknadu) Aneksa Zakona o Posebnoj komori Vrhovnog suda i stavu 4. člana 10. (Prava zaposlenih) Uredbe br. 2003/13 izmenjene Uredbom br. 2004/45.

Podnosioci zahteva nisu uvršteni na privremeni spisak radnika sa legitimnim pravima na udeo u prihodima od dvadeset posto (20%) od privatizacije DP “Agimi”. Isti su individualno uložili žalbe Kosovskoj agenciji za privatizaciju. Te žalbe su odbijene. Kao rezultat toga, podnosioci zahteva su pokrenuli tužbu pred Specijalizovanim većem Posebne komore Vrhovnog suda, osporavajući odluku Kosovske agencije za privatizaciju u pogledu utvrđivanja činjenica i tumačenja zakona, navodeći takođe da su bili i diskriminisani. Svi podnosioci zahteva su tražili da se održi rasprava pred Specijalizovanim većem.

Specijalizovano veće je odbilo zahtev za održavanje rasprave sa obrazloženjem da su “dostavljene činjenice i dokazi dovoljno jasni” i dalo za pravo podnosiocima zahteva, sa izuzetkom dvoje među njima, i utvrdilo da su bili diskriminisani i da se shodno tome isti moraju uvrstiti na konačni spisak Kosovske agencije za privatizaciju. Postupajući na osnovu žalbe Kosovske agencije za privatizaciju protiv te presude, Žalbeno veće je u avgustu 2019. godine, donelo osporenu presudu, kojom je usvojilo žalbu Kosovske agencije za privatizaciju i preinačilo presudu Specijalizovanog veća, uklanjajući “sa spiska korisnika prihoda od 20% od procesa privatizacije DP “Agimi” Đakovica” sve podnosioce zahteva. Ovu presudu podnosioci zahteva osporavaju pred Sudom, navodeći da je ista doneta u suprotnosti sa članovima 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 46. [Zaštita imovine] Ustava i članovima 6. (Pravo na pravično suđenje) i 1. (Zaštita imovine) Protokola br. 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Kada je reč o povredama člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, podnosioci zahteva navode da je Žalbeno veće preinačilo presudu Specijalizovanog veća (i) bez rasprave; (ii) bez dovoljnog obrazloženja; (iii) uz proizvoljno tumačenje zakona; i (iv) uz povredu njihovog prava na pravično suđenje u razumnom roku.

Prilikom ocene navoda podnosilaca zahteva, Sud se usredsredio na one navode koji se odnose na izostanak rasprave pred Posebnom komorom Vrhovnog suda, i u tom kontekstu, (i) prvo izložio opšta načela koja se odnose na pravo na raspravu koje je zagarantovano Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima; a zatim, (ii) primenio ista na okolnosti konkretnog slučaja. Sud je na osnovu, između ostalog, presude Velikog veća Evropskog suda za ljudska prava Ramos Nunes de Carvalho e Sá protiv Portugalije, objasnio glavna načela koja se odnose na (i) pravo na raspravu pred prvostepenim sudovima; (ii) pravo na raspravu pred drugostepenim i trećestepenim sudom; (iii) načela na osnovu kojih se mora utvrditi da li je rasprava neophodna; i (iv) da li se izostanak rasprave u prvom stepenu može ispraviti raspravom u višem stepenu i relevantne kriterijume za sprovođenje ove procene. Pored toga, Sud je konkretno razmotrio i primenio sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava na osnovu koje se vrši procena da li se izostanak zahteva za raspravu može smatrati prećutnim odricanjem stranaka od takvog prava.

Nakon primene ovih načela, Sud je utvrdio da je osporena presuda, odnosno presuda [AC-I-13-0181-A0008] Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda od 29. avgusta 2019. godine doneta u suprotnosti sa garancijama sadržanim u članu 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, odnosno sa pravom na raspravu, između ostalog, iz sledećih razloga: (i) činjenica da podnosioci zahteva nisu tražili raspravu pred Žalbenim većem ne podrazumeva njihovo odricanje od ovog prava, niti oslobađa Žalbeno veće obaveze da na sopstvenu inicijativu ispita nužnost održavanja rasprave; (ii) podnosiocima zahteva je uskraćeno pravo na raspravu na oba nivoa Posebne komore Vrhovnog suda; (iii) Žalbeno veće nije razmatralo “isključivo pravna pitanja ili pitanja visokotehničke prirode”, kao pitanja na osnovu kojih bi mogle postojati “izuzetne okolnosti koje opravdavaju izostanak rasprave”; (iv) Žalbeno veće je zapravo razmatralo “činjenična i pravna” pitanja, kao pitanja čije razmatranje u principu zahteva održavanje rasprave; i (v) Žalbeno veće nije obrazložilo “odustajanje od usmene rasprave”.

Kao rezultat toga, Sud je utvrdio da se gore navedena presuda Vrhovnog suda mora proglasiti ništavom i vratiti Žalbenom veću Posebne komore Vrhovnog suda na ponovno odlučivanje. Sud je takođe stavio naglasak i na činjenicu da se njegovo utvrđenje o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, u okolnostima konkretnog slučaja, odnosi isključivo na izostanak rasprave i ni na koji način ne prejudicira rezultat merituma slučaja.

Što se pak tiče zahteva podnosilaca zahteva KI221/19 (Muhamet Domi) i KI234/19 (Fikrije Nuka), Sud je odbio iste kao očigledno neosnovane, kako je propisano pravilom 39 (2) Poslovnika zbog toga što nisu pružili bilo kakve dokaze da su njihove žalbe izuzete iz postupka ocene pred PKVS-om.