USTAVNI SUD

KI162/21, Podnosilac: Behlul Jashari, Ocena ustavnosti presude Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda, za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju br. AC-I-20-0114-A0001, od 22. aprila 2021. godine

KI162/21, rešenje od 9. marta 2022. godine, objavljeno dana  7. aprila 2022.godine

Ključne reči: individualni zahtev, građanski spor, naknada, pravo na pravično suđenje, pravo na rad, pravo na delotvorni pravni lek, očigledno neosnovan zahtev, neprihvatljiv zahtev

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na građanski spor, odnosno na novčani zahtev za naknadu 11 (jedanaest) neisplaćenih ličnih dohodaka od društvenog preduzeća DP „Rilindja“. Podnosilac zahteva je najpre podneo zahtev Organu za likvidaciju Kosovske agencije za privatizaciju (KAP) za nadoknadu neisplaćenih ličnih dohodaka i njegov zahtev je odbijen sa obrazloženjem da je isti, na osnovu Zakona o obligacionim odnosima, od 30. marta 1978. godine, zastareo. Nezadovoljan ovom odlukom, podnosilac zahteva je podneo žalbu pred Posebnom komorom Vrhovnog suda (PKVS), čije Specijalizovano veće je presudom [C-IV-17-0368] odbilo kao neosnovanu njegovu žalbu i potvrdilo odluku [PRN142-0023] Organa za likvidaciju KAP-a. Protiv ove presude, podnosilac zahteva je uložio žalbu Žalbenom veću PKVS-a, koje je, nakon analiziranja pokrenutih navoda, odbilo žalbu i potvrdilo presudu  Specijalizovanog veća kao ispravnu i zansnovanu na zakonu.

Podnosilac zahteva pred Ustavnim sudom iznosi navode o povredi njegovih prava zagarantovanih članovima 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 49. [Pravo na rad i obavljanje profesije] Ustava Republike Kosovo i članovima 6.1 [Pravo na pravično suđenje] i 13. [Pravo na delotvorni pravni lek] Evropske konvencije o ljudskim pravima (EKLJP), obrazlažući da njegovo pravo nije zastarelo i prema tome on je trebao da primi kompenzaciju za period maj 1998 – mart 1999, u ukupnom iznosu od 1,804.00 evra, od DP “Rilindja”.

Ustavni sud, pozivajući se na svoju sudsku praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP), prvo podseća da pitanje zastarelosti pokrene pitanja iz člana 31. Ustava, odnosno pravne sigurnosti koja se odnose na blagovremenost, odnosno pravo na traženje zaštite prava na sudu, protiv povreda koje su prouzrokovali organi javne vlasti, pravna lica, poslodavci itd. Međutim, u vezi sa ovim konkretnim navodom, Sud je utvrdio da su u slučaju podnosioca zahteva poštovani svi ustavni kriterijumi od strane veća PKVS, što čine sprovedeni proces ispravnim i u sagalsnosti sa zahtevima člana 31. Ustava i člana 6.1 EKLJP-a. Što se tiče navoda o povredi prava o radu i prava na delotvorni pravni lek, Sud je utvrdio da je ove navode, na osnovu prakse ESLJP-a i Suda, trebalo proglasiti očigledno neosnovanim jer po oceni Suda nije dovoljno da se podnosioci zahteva samo pozivaju na relevantne članove bez daljeg elaborisanja o tome kako i zašto su povređeni ti konkretni članovi.

Sledstveno i na osnovu razjašnjenja u objavljenom rešenju, Sud je imajući u vidu navode podnosioca i činjenice koje je on izneo, takođe i obrazloženja veća PKVS-a, sva gore navedena izlaganja i zaključke, smatrao navodi podnosioca zahteva o povredi pravilnog sudskog procesa povodom zastarelosti spadaju u treću kategoriju (iii), pod-kategorije (b) „nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda, stoga, kao takvi, na ustavnim osnovama trebalo je da se proglase očigledno neosnovanim; kao i navodi o povredi „prava na rad“ i prava „na delotvorni pravni lek“, takođe spadaju u treću kategoriju (iii), pod-kategorije (a) „nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda, stoga, kao takvi, na ustavnim osnovama trebalo je da se proglase očigledno neosnovanim. Stoga, zahtev je u celosti proglašen neprihvatljivim, na ustavnim osnovama, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika o radu.