USTAVNI SUD

KI83/21, Podnosilac: Çerkin Ibishi, Ocena ustavnosti presude Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda, za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju br. AC-I-20-0254, od 11. marta 2021. godine

KI83/21, rešenje od 11. maja 2022. godine, objavljeno dana  3. juna 2022. godine

Ključne reči: individualni zahtev, građanski spor, naknada, ogresna primena zakona, pravo na rad, zaštita imovine, očigledno neosnovan zahtev, neprihvatljiv zahtev

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na građanski spor, odnosno na novčani zahtev za naknadu zbog prevremenog raskida ugovora o radu do strane društvenog preduzeća DP „Rilindja“. Podnosilac zahteva je najpre podneo zahtev Organu za likvidaciju Kosovske agencije za privatizaciju (KAP) za naknadu zbog prevremenog prestanka radnog odnosa i njegov zahtev je odbijen iz razloga što do prestanka radnog odnosa nije došlo kao rezultat radnje koju je preduzeo KAP, odnosno nije se desio usled likvidacije. Nezadovoljan ovom odlukom, podnosilac zahteva je podneo žalbu pred Posebnom komorom Vrhovnog suda (PKVS), čije Specijalizovano veće je presudom [C-VI-17-0291] odbilo kao neosnovanu njegovu žalbu i potvrdilo odluku [PRN142-0415] Organa za likvidaciju KAP-a. Protiv ove presude, podnosilac zahteva je uložio žalbu Žalbenom veću PKVS-a, koje je, nakon analiziranja pokrenutih navoda, odbilo žalbu i potvrdilo presudu  Specijalizovanog veća kao ispravnu i zansnovanu na zakonu.

Podnosilac zahteva pred Ustavnim sudom iznosi navode o povredi njegovih prava zagarantovanih članovima 46 [Zaštita Imovine] i 49. [Pravo na rad i obavljanje profesije] Ustava Republike Kosovo obrazlažući da u njegovom slucaju nije trebala da se primenu Uredba UMNIKA i prema tome on je trebao da dobije novčanu naknadu zbog prevremenog raskida ugovora, od DP “Rilindja”.

Ustavni sud, pozivajući se na svoju sudsku praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP), prvo podseća da, pored navoda pogrešnom tumačenju zakona odnosno primene Uredbe UNMIK-a, podnosilac zahteva ne potkrepljuje u dovoljnoj meri niti argumentuje pred Sudom kako je ovo tumačenje i primena zakona od strane KPA i PKVS  moglo da bude „očigledno pogrešno“, što je rezultiralo „proizvoljnim zaključcima“ ili „očigledno neobrazloženim“ za podnosioca zahteva ili kako postupci pred KPA i PKVS, u celosti, možda nisu bili pravični ili čak proizvoljni. Pored toga, Sud ocenjuje da su KPA i PKVS uzeli u obzir sve činjenice i okolnosti slučaja, navode podnosioca zahteva i obrazložili iste i jasno obrazložili zašto zahtev podnosioca na nadoknadom nije prihvatljiv. Što se tiče navoda o povredi prava o radu i prava na imovinu, Sud je utvrdio da je ove navode, na osnovu prakse ESLJP-a i Suda, trebalo proglasiti očigledno neosnovanim jer po oceni Suda nije dovoljno da se podnosioci zahteva samo pozivaju na relevantne članove bez daljeg elaborisanja o tome kako i zašto su povređeni ti konkretni članovi.

Sledstveno i na osnovu razjašnjenja u objavljenom rešenju, Sud je imajući u vidu navode podnosioca i činjenice koje je on izneo, takođe i obrazloženja veća PKVS-a, sva gore navedena izlaganja i zaključke, smatrao navodi podnosioca zahteva o pogrešnom tumačenju zakona odnosno primene Uredbe UNMIK-a spadaju u prvu kategoriju (i), navodi koji se kvalifikuju kao navodi „četvrtog stepena“, stoga, kao takvi, na ustavnim osnovama trebalo je da se proglase očigledno neosnovanim; kao i navodi o povredi „prava na rad“ i prava „zastitu imovine“,spadaju u treću kategoriju (iii), „nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navodi, stoga, kao takvi, na ustavnim osnovama trebalo je da se proglase očigledno neosnovanim. Stoga, zahtev je u celosti proglašen neprihvatljivim, na ustavnim osnovama, u skladu sa pravilom 39 (1) (d) i (2)Poslovnika o radu.