USTAVNI SUD

KI119/21, Podnosilac: Ahmet Hoti i drugi, Ocena ustavnosti presude Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda AC-1-17-0048 od 11. marta 2021. godine

KI119/21, Rešenje o neprihvatljivosti od 22. juna 2022. godine, objavljeno dana 14. jula 2022. godine

Ključne reči: individualni zahtev, imovinski spor, neprihvatljiv zahtev 

Ovaj zahtev se odnosio na imovinski spor u vezi sa imovinom za koju su podnosioci zahteva tvrdili da je njima pripadala, pošto je kako su naveli podnosioci zahteva predmetna imovina konfiskovana od strane tadašnje vlasti i da je ova imovina pripadala njihovim prethodnicima i da za to nikada nisu dobili nadoknadu. Prema podnosiocima zahteva, 14. aprila 1959. godine Opštinsko narodno veće Dobra Voda je rešenjem [br. 01-920/1-1959], konfiskovalo nepokretnosti u površini od 110.84.95 ha i 19.80.33 ha od njihovog prethodnika R.S.H., a koje je prenela poljoprivrednom preduzeću „Malishgani“ iz Kline. Konfiskacija je izvršena i na nepokretnostima njegove braće i potomaka: Ahmeta Xhemë Hotija iz sela Resnik, opština Klina, površine od 22.90.06 ha po FP 117, katastarska zona Dush, (2) Envera Sadri Hotija i Rexhepa Sadri Hotija, potomci i naslednici Sadrija Rexhep Hotija iz sela Resnik, opština Klina, za površinu od 06.11.10 ha upisane u FP 115, KZ Dusheviq, (3) Emina Mehmet Hotija i Ganija Mehmet Hotija, naslednici Mehmeta Rexhep Hotija iz sela Resnik, opština Klina, za površinu od 06.83.82 ha upisane u FP 114, KZ Dusheviq, (4) Fehmija Muje Hotija, Elmija Muje Hotja, Bajrama Muje Hotija, Muslija Halil Hotija, Sokola Halil Hotija i Vehbija Halil Hotija, naslednici Gjyle Musli Hoti iz sela Resnik, opština Klina, za površinu od 24.47,86 ha, upisane u FP 116 u 1959. godini, KZ Dusheviq, (5) Ukshina Haxhi Hotija, Smajla Haxhi Hotija i Kadrija Haxhi Hotija iz sela Resnik, opština Klina, pravni naslednici Hyre Adem Hoti, na površini od 20.55.34 ha KZ Dush, upisane u FP 118, KZ Dush. Podnosioci zahteva naglase da su još od 1999 „u posedu i radili su i brinuli se o ovim imovinama“. Podnosioci zahteva su podneli tužbu protiv KAP kao zastupnika DP NPB „Malishgani“, koju je tužbu odbilo Specijalizovano veće PKVS i odbacilo njihovu tužbu kao neprihvatljivu zbog nedostatka aktivnog legitimiteta podnosilaca zahteva. Podnosioci zahteva su izjavili žalbu pred Žalbenim većem PKVS-a protiv presude Specijalizovanog veća PKVS-a, žalba koja je odbijena kao neosnovana.

Podnosioci zahteva osporavaju presudu [AC-I-17-0048] od 11. marta 2021. godine Žalbenog veća PKVS-a, navodeći da je ista doneta uz povredu njihovih osnovnih prava i sloboda zagarantovana članovima 24. [Jednakost pred zakonom] i 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava i članom 1 Protokola 1 (Zaštita imovine) i 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a.

Što se tiče navodnih povreda člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a podnosioci zahteva, u suštini, ističu da: (i) sudovi nisu izveli sve dokaze koje je predložio njihov zastupnik, (ii) sudovi nisu naveli razloge u vezi sa odbijanjem da se isti izvedu, i (iii) nisu uzeli u obzir predlog njihovog zastupnika u vezi sa saslušanjem strana i svedoka i shodno tome, prema podnosiocima zahteva, “Neosnovan je i neprihvatljiv zaključak iznet u prvostepenoj presudi i drugostepenoj presudi Posebne komore Vrhovnog suda da postupak dokaza nije funkcionisao da bi se utvrdilo šta je pravično, a šta je pogrešno u vezi sa navodima iznetim o relevantnim činjenicama. To zato što Posebna komora Vrhovnog suda nije donela rešenje da izvede pravno važeće dokaze koje je predložio zastupnik tužilaca, niti je dao razlog u vezi sa odbijanjem njihovog izvođenja”

Što se tiče navoda o povredi člana 1 Protokola br. 1 EKLJP-a, podnosioci zahteva, između ostalog, navode da je njihov zastupnik “odlučno i uporno predlagao kako pismene dokaze tako i saslušanje svedoka da potkrepi-potvrdi svoje navode da je imovina koja je predmet zahteva oduzeta i da im je prinudno oduzeto pravo na ovu nepokretnost od strane jugoslovenske komunističke vlasti”.  S tim u vezi, oni ističu da je oduzimanje njihove nepokretnosti očigledno i isključivo u suprotnosti sa članom 1. Protokola 1. EKLJP-a.

Sud je, prvo, na osnovu spisa predmeta primetio da su podnosioci zahteva:   Ahmet Hoti, Gani Hoti, Bajram Hoti, Elmi Hoti, Fehmi Hoti, Sokol Hoti, Musli Hoti, Vehbi Hoti, Ukshin Hoti, Kadri Hoti, Smajl Hoti, Xhevat Hoti i Nexhat Hoti iz Kline, koje zastupa advokat Albert Islami iz Prištine.   Sud primećuje da Xhevat Hoti i Nexhat Hoti nisu bili stranke u redovnim sudovima, već njihov sada pokojni otac Emin Mehmet Hoti. U dopisu koji je Sud poslao 28. oktobra 2021. godine zastupniku podnosilaca zahteva, tražeći dodatne informacije u vezi sa podnosiocima zahteva Xhevatom Hotijem i Nexhatom Hotijem, u kom svojstvu se pojavljuju pred Sudom, zastupnik podnosilaca zahteva je, između ostalog, istakao da se navedeni podnosioci zahteva „pojavljuju u svojstvu jedinstvenih materijalno-pravnih suparničara njihovog oca Emina Mehmeta Hotija, bivšeg iz sela Resnik, opština Klina, koji je preminuo 14.02.2021. godine, i koji je bio jedan od suparničara“.

Što se tiče ispunjavanja uslova prihvatljivosti od strane podnosilaca zahteva Xhevata Hotija i Nexhata Hotija, odnosno da li su oni ovlašćene strane pred Sudom, Sud na osnovu relevantnih odredbi Ustava i Zakona treba to da oceni u smislu „statusa žrtva” podnosilaca zahteva.

U ovom kontekstu, Sud se poziva na sudsku praksu ESLJP-a koja je utvrdila da „reč žrtva u kontekstu člana 34. EKLJP-a označava lice ili osobe koje su direktno ili indirektno pogođene navodnom povredom, ali i indirektnu žrtvu kojoj bi kršenje nanelo štetu ili bi imalo valjan ili lični interes da se ovo kršenje okonča“ (vidi, predmet: Vallianatos i drugi protiv Grčke [VV], zahtevi br.  29381/09 i 32684/09, presuda od 7. novembra 2013. godine, stav 47). Prema ESLJP-u, pojam „žrtve“ se tumači autonomno i bez obzira na lokalna pravila, kao što su ona koja imaju interes ili priliku da preduzmu akciju (vidi, predmet: Gorraiz Lizarraga i drugi protiv Španije, zahtev br.  62543/00, presuda od 27. aprila 2004. godine, stav 35) iako Sud mora uzeti u obzir činjenicu da je podnosilac zahteva bio strana u postupcima pred domaćim sudovima“ (vidi, slučaj: Aksu protiv Turske [VV], zahtev br. 4149/04 i 41029/04, presuda od 15. jula 2012. godine, stav 52; Micallef protiv Malte [VV], zahtev br.  17056/06, presuda od 15. oktobra 2009. godine, stav 48; Bursa Barosu Baskanligi i drugi protiv Turske, zahtev br.  25680/05, presuda od 19. juna 2018. godine, stavovi 109-117).

Shodno tome, na osnovu gore navedenog, Sud podseća da su podnosioci zahteva Xhevat Hoti i Nexhat Hoti (kao i drugi podnosioci) u svom zahtevu suštinski naveli povredu člana 31. Ustava i povredu prava na imovinu zagarantovanog članom 46. Ustava. U tom kontekstu, Sud podseća da u sudskim postupcima koji su zaključeni pred redovnim sudovima nije utvrđeno niti potvrđeno da je Emin Mehmet Hoti, otac podnosilaca zahteva, bio vlasnik spornih imovina. Stoga, na osnovu gore navedenog, odnosno pozivajući se na sudsku praksu ESLJP-a i sudsku praksu Suda (KI34/20, podnosilac zahteva: Ramadan Zogaj, rešenje o neprihvatljivosti od 13. novembra 2020. godine, KI11/20 podnositeljka zahteva: Fllanza Pozhegu, rešenje o neprihvatljivosti od 18. decembra 2020. godine), Sud je utvrdio da podnosioci zahteva nisu ovlašćena strana kao što je propisano u stavovima 1. i 7. člana 113. Ustava i pravilu 39 (1) (a) Poslovnika da podnesu zahtev protiv presude koja je doneta u postupku u kome podnosioci zahteva Xhevat Hoti i Nexhat Hoti nisu bili stranke u postupku ili kojom nije doneta odluka u vezi sa njihovim pravima (vidi, mutatis mutandis, slučaj Suda: KI74/13, podnosilac zahteva: Shefqet Hasimi, rešenje o neprihvatljivosti od 13. septembra 2013. godine, stav 25).

Što se tiče ispunjavanja uslova prihvatljivosti, Sud utvrđuje da su podnosioci zahteva Ahmet Hoti, Gani Hoti, Bajram Hoti, Elmi Hoti, Fehmi Hoti, Sokol Hoti, Musli Hoti, Vehbi Hoti, Ukshin Hoti, Kadri Hoti, Smajl Hoti ovlašćene strane koje osporavaju akt javnog organa, odnosno presudu Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda AC-1-17-0048 od 11. marta 2021. godine, nakon što su iscrpeli sva pravna sredstva predviđena zakonom. Podnosioci zahteva su takođe razjasnili prava i slobode za koje tvrde da su im povređene, u skladu sa uslovima iz člana 48. Zakona i podneli su svoje zahteve u skladu sa rokovima određenim u članu 49. Zakona.

Što se tiče navoda o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, Sud je nakon ocenjivanja navoda podnosilaca zahteva smatrao da su Specijalizovano veće PKVS-a i Žalbeno veće PKVS-a, u okolnostima ovog slučaja razmotrili i obrazložili navode podnosilaca zahteva, i da Sud primećuje da su oba suda utvrdila da je što se tiče podnosilaca zahteva E.H, R.H i V.H (koji nisu podnosioci zahteva pred Sudom), njihova tužba odbijena, zato što njihov zastupnik nije podneo punomoćja za zastupanje čak ni pored zahteva Suda.  Što se tiče aktuelnih podnosilaca zahteva, sudovi su utvrdili da „u slučaju tužbe koja se odnosi na prava na nasleđenoj imovini“ podnosioci zahteva nisu dokazali nikakvim dokazima kojima bi se utvrdilo da mogu biti nosioci prava za koje tvrde, odnosno sporne nepokretnosti. Shodno tome, Specijalizovano veće PKVS-a i Žalbeno veće PKVS-a su istakli da podnosioci zahteva nisu dokazali da imaju aktivni legitimitet.  Što se tiče podnosioca zahteva Ahmeta Hotija, sudovi su odbili njegovu tužbu, kao neosnovanu, na osnovu toga što nije uspeo da odredi tačnu lokaciju navodne nepokretnosti; da je bio obavešten o razlozima oduzimanja imovine i nije uspeo da „navede zašto te radnje nisu bile valjane i zašto nisu ranije mogle da se reše nepravilnosti“; nije podneo dokaze da je eksproprijacija izvršena nasilno i „nije predočio nijedan dokaz kojim bi se utvrdilo da je nekad osporio zakonitost katastarskih promena u vezi sa tom imovinom„

Stoga, uzimajući u obzir navode koje su predstavili podnosioci zahteva i činjenice koje su oni izneli, kao i gore razrađena obrazloženja redovnih sudova, Sud smatra da podnosioci zahteva ne dokazuju niti dovoljno potkrepljuju svoje navode, a samim tim, njihovi navodi se kvalifikuju kao navodi koji spadaju u kategoriju „četvrtog stepena” i kao takvi, odražavaju navode na nivou „zakonitosti” i nisu argumentovani na nivou „ustavnosti”. Shodno tome, isti su očigledno neosnovani, na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika.

Što se tiče navoda o povredi prava na imovinu, Sud podseća da podnosioci zahteva ističu sledeće:  “Imovina koja je predmet zahteva je oduzeta i njima je uskraćeno pravo na ovu nepokretnost nasiljem koje je instrumentalizovala jugoslovenska komunistička vlast“.

Sud je utvrdio da se u okolnostima ovog slučaja ne radi o imovinskom pravu stečenom pravosnažnom sudskom odlukom niti o legitimnom očekivanju, zato što podnosioci zahteva nemaju izvršno pravo kojim utvrđuju i dokazuju da imaju pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti. (vidi, slično, slučaj ESLJP-a: Kopecký protiv Slovačke [VV], načela navedena u stavu 52). Stoga, u ovim okolnostima, podnosioci zahteva ne mogu da navode povredu imovinskih prava, sve dok su veća PKVS-a u njihovom slučaju razmatrala samo proceduralne aspekte njihove tužbe/žalbe u vezi sa zahtevima za utvrđivanje i predaju u posed i korišćenje spornih nepokretnosti.

U tom kontekstu, Sud je podsetio da on sam ne može postati činjenični sud i odlučivati o priznavanju ili utvrđivanju svojine na imovini ili imovinama, zato što takva nadležnost, po pravilu, pripada sudovima redovne nadležnosti. Pored toga, nijedna sudska odluka ne potvrđuje da podnosioci zahteva imaju pravo svojine na spornoj nepokretnosti. Sud ističe da u pogledu imovinskih prava on može da interveniše samo kada je podnosiocima zahteva priznato pravo svojine pravosnažnom sudskom odlukom ili zakonom, a primena tako stečenog prava nije primenjivana u praksi kod javnih organa.

U ovom kontekstu, Sud je utvrdio da je navod podnosilaca zahteva u vezi sa povredom prava na imovinu zagarantovanog članom 46. Ustava i članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a očigledno neosnovan, na osnovu gore navedenih razloga.

podnosioci zahteva su naveli da su osporenom presudom Žalbenog veća PKVS-a povređena njihova prava zagarantovana članom 24. Ustava.  Međutim, podnosioci zahteva samo pominju dotični član, ali ne objašnjavaju dalje kako je i zašto došlo do povrede ovog relevantnog člana Ustava.  Sud podseća da je dosledno naglašavao da samo pozivanje i pominjanje članova Ustava i EKLJP-a nije dovoljno da se konstruiše utemeljena tvrdnja o povredi Ustava. Kada se navode takve povrede Ustava, podnosioci zahteva moraju dati potkrepljene navode i ubedljive argumente.

Shodno tome, Sud zaključuje da je zahtev očigledno neosnovan, na ustavnim osnovama, i treba da se proglasi neprihvatljivim, u skladu sa članom 113.7 Ustava, članom 48. Zakona i pravilom 39 (1) (d) i (2) (d) Poslovnika.

Kao što je prethodno zaključeno, zahtev podnosilaca je proglašen neprihvatljivim, kao očigledno neosnovan, pa je samim tim i zahtev podnosilaca za raspravom odbijen.