USTAVNI SUD

KI33/23, Podnosilac: Ocena ustavnosti presude [P.br. 36/22] i [P.br. 76/22] Osnovnog suda u Đakovici, od 7. oktobra 2022. godine 

KI33/23, Rešenje o neprihvatljivosti od 23. januara 2024. godine, objavljeno dana 18. marta 2024. godine  

Ključne reči: individualni zahtev, očigledno neosnovan zahtev.

U ovom slučaju, podnosilac zahteva je po drugi put podneo zahtev pred Sudom, osporavajući različite odluke. Iz spisa predmeta proizilazi da je podnosilac zahteva bio uključen u krađi pokretne imovine. Nakon sudskog procesa, Osnovno tužilaštvo – Opšte odeljenje u Đakovici podiglo je 28. januara 2022. godine optužnicu protiv njega i još jednog lica za krivično delo teške krađe u saizvršilaštvu. Zatim je Osnovni sud podnosioca zahteva i drugog optuženog proglasio krivim za izvršenje ovog krivičnog dela i izrekao mu kaznu zatvora u trajanju od 22 meseca, kao i novčanu kaznu u iznosu od 400 evra. Sud je takođe uputio oštećene da traže naknadu štete u građanskom sporu za gubitak imovine.

Podnosilac zahteva iznosi dva osnova na kojima gradi svoje navode o povredi njegovih ustavnih prava zagarantovanih članovima 30. i 31. Ustava. Prvi razlog za navodnu povredu je činjenica da u postupku pred Osnovnim sudom nije imao branioca, što odgovara njegovom „pravu na odbranu“, dok je drugi razlog procesne prirode i odnosi se na propuštanje roka za podnošenje žalbe na presudu Osnovnog suda, uz tvrdnju da je propustio navodni rok za podnošenje žalbe višem sudu sa glavnim obrazloženjem/navodom, da: „S obzirom da je presuda optuženom uručena u Popravnom centru u Dubravi, isti je neobrazovano lice i bilo je nemoguće pružiti efikasna pravna sredstva, te je u ovom slučaju naloženo da se ustavni zahtev dostavi neposredno ovom Sudu.“ 

Sud ističe da je pokrenuto pitanje pred Sudom, u vezi sa „pravom na odbranu“ od velikog značaja kao koncept garancije pravičnog suđenja propisanog članovima 30. i 31. Ustava, kao i članom 6. EKLJP-a, i shodno tome, zatražio od Osnovnog suda dodatne komentare i spise predmeta kako bi utvrdio osnovanost tih navoda podnosioca zahteva. Sud utvrđuje da je na pripremnom ročištu podnosilac zahteva pred Osnovnim sudom priznao krivično delo. Međutim, ono što Sud primećuje kao važnu činjenicu koja u procesnom smislu opredeljuje ishod ovog postupka pred ovim sudom jeste da je sudija Osnovnog suda obavestio podnosioca zahteva o njegovim pravima u krivičnom postupku, uključujući i pravo na odbranu, pre postupka o priznanju krivice. Štaviše, Sud, na osnovu zapisnika sa sednice Osnovnog suda, nalazi da je on dobrovoljno, a) izjavio da u potpunosti razume svoja prava; b) da se dobrovoljno odriče prava na odbranu, uz izjavu „da ću se sam lično braniti“; i c) da je dobrovoljno priznao krivicu za učinjeno krivično delo. Ovde će se Sud zaustaviti na daljoj analizi postupka pred Osnovnim sudom iz razloga što je upravo ovaj deo postupka za koji je izjavio da je od velikog značaja i dovoljan za dalju analizu, kao i za dobijanje odgovora povodom drugog navoda.

Iz navedenog, Sud je ocenio da je podnosilac zahteva bio u dovoljnoj meri svestan svojih prava koja mu je saopštio sudija Osnovnog suda, kao i posledicama koje proističu iz takvog postupanja, te stoga smatra da nema osnova da bi Sud mogao da zaključi da je podnosilac zahteva „neobrazovana osoba, pa je stoga njemu bilo nemoguće podneti delotvorna pravna sredstva“, kako on tvrdi u zahtevu. Na osnovu napred navedenog, Sud zaključuje da se zahtev podnosioca mora proglasiti neprihvatljivim, jer podnosilac zahteva nije iscrpeo redovna pravna sredstva u skladu sa članom 113.7 Ustava, članovima 20. i 47. Zakona i pravilom 34. stav 1. b) Poslovnika o radu.