USTAVNI SUD

KI139/22, Podnosilac zahteva: Hajredin Canolli, ocena ustavnosti presude Rev. br. 510/2021 Vrhovnog suda Republike Kosovo od 10. maja 2022. godine

KI139/22, rešenje o neprihvatljivosti od 25. maja 2023. godine, objavljeno 25. jula 2023. godine

Ključne reči: individualni zahtev, građanski spor, pravo na pravično suđenje, zaštita imovine, očigledno neosnovan

Okolnosti konkretnog slučaja povezane su sa građanskim (imovinskim) sporom između podnosioca zahteva i opštine Priština, u vezi sa nepokretnošću koju je podnosilac zahteva 70-ih godina navodno kupio od jednog privatnog vlasnika. Spornu nepokretnost je opština Priština, tokom 1977. godine, eksproprisala rešenjem 07-br. 676-65177 od 7. oktobra 1977. godine, i ista se i posle 2000. godine vodila na njeno ime. Iz tog razloga je podnosilac zahteva, 2007. godine, podneo tužbu Osnovnom sudu u Prištini, koji je presudom od 6. juna 2017. godine, odbio, kao neosnovanu njegovu tužbu podnetu protiv opštine Priština, sa obrazloženjem da su on ili njegov prethodnik propustili rok da traže poništenje odluke o eksproprijaciji i da u konkretnom slučaju nije ispunjen ni zakonski kriterijum za priznavanje prava svojine putem održaja. Podnosilac zahteva je protiv gore navedene presude izjavio žalbu Apelacionom sudu, koji je presudom od 29. marta 2021. godine, odbio njegovu žalbu u celosti sa obrazloženjem da su zaključci prvostepenog suda bili pravilni i utemeljeni na zakonu. Podnosilac zahteva je u zakonskom roku podneo zahtev za reviziju Vrhovnom sudu, koji je presudom od 10. maja 2022. godine, odbio njegov zahtev za reviziju i potvrdio nižestepene odluke kao pravilne, a sa obrazloženjem da iste ne sadrže pogrešnu primenu materijalnog prava, niti bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Podnosilac zahteva je pred Ustavnim sudom tvrdio da su redovni sudovi povredili njegova prava, zagarantovana članovima: 22 [Direktna primena međunarodnih sporazuma i instrumenata], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 46. [Zaštita imovine], 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava, članom 6. EKLJP i članom 1. Protokola br. 1 EKLJP, članom 14.1 MPGPP-a i članom 17.UDLJP.

Sud se prilikom ocene navoda podnosioca zahteva pozvao na svoju praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP), ponovivši opšta načela koja se odnose na pravo na pravično suđenje i ocenio da je podnosilac zahteva zapravo izneo navode koji su prirode četvrtog stepena i navode na nivou zakonitosti a ne na nivou ustavnosti, pošto je suština njegove žalbe povezana sa činjenicom da su redovni sudovi pogrešno utvrdili činjenice u predmetu i pogrešno primenili materijalno i procesno pravo, kada su odlučili u vezi sa zahtevom za utvrđenje prava svojine. Što se pak tiče navoda o povredi prava svojine, Sud je podsetio podnosioca zahteva na opšta načela ustanovljena sudskom praksom ESLJP-a i primenio ista na okolnosti konkretnog slučaja i došao do zaključka da se ovde ne radi o pravu svojine stečenom pravosnažnom sudskom odlukom niti izvršnom pravu na sticanje prava svojine po zakonu. Sud je pored toga naglasio da on sam ne može postati činjenični sud i da utvrđuje pravo svojine ili da vraća određenu imovinu u faktičku ili pravnu državinu jer redovnim sudovima, po pravilu, pripada da vrše takvu nadležnost. Štaviše, Sud, izuzetno može da se umeša samo onda kada je podnosiocima zahteva pravo svojine na nekoj imovini “priznato” određenom  “konačnom sudskom odlukom” ili “zakonom” i kada određeno stečeno pravo nije našlo sprovođenje u praksi ili kada je mirno uživanje svojine (imovine) ometano ili onemogućeno od strane pojedinaca ili nadležnih organa na protivzakonit način. Prilikom ocene ostalih navoda, Sud je primetio da je navod podnosioca zahteva o povredi člana 17. UDLJP već iscrpljen jer je isti tretiran u okviru navoda o članu 31. Ustava u vezi sa članom 6.1 EKLJP. Što se pak tiče navoda o povredi prava zagarantovanih članovima 22, 53. i 54. Ustava, Sud je ocenio da podnosilac zahteva, osim toga što se pozvao na te članove, nije dodatno pokazao i razradio kako je i zašto došlo do njihove povrede od strane javnih organa ili redovnih sudova.

Kao rezultat toga, a na osnovu objašnjenja datih u objavljenom rešenju, Sud je na kraju odlučio: (I) da navodi u vezi sa povredom prava na “pravično suđenje” spadaju u prvu (i) kategoriju navoda koji se kategorišu kao navodi “četvrtog stepena”, koje je kao takve na ustavnim osnovama proglasio očigledno neosnovanim; (II) da se navod podnosioca zahteva o povredi “prava na imovinu” kao takav svrstava u drugu (ii) kategoriju navoda koje karakteriše “jasno ili očigledno odsustvo povrede”; i (III) da navodi o ostalim povredama ustavnih prava spadaju u treću (iii) kategoriju, potkategoriju a) “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda, i iz tog razloga je i ove navode, na ustavnim osnovama, proglasio očigledno neosnovanim. Shodno tome, zahtev je u celini proglašen neprihvatljivim na ustavnim osnovama, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika.