Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, dana 9. decembra 2022. godine
Br.Ref.:RK2092/22
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI45/22
Podnosilac
Behar Syla
Ocena ustavnosti presude REV. br. 389/2021 Vrhovnog suda Kosova od 15.februara 2022.godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija i
Nexhmi Rexhepi, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podneo Behar Syla, iz sela Veliki Frašer, opština Južna Mitrovica (u daljem tekstu: podnosilac zahteva).
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava presudu [REV. br. 389/2021] Vrhovnog suda Kosova od 15.februara 2022.godine, u vezi sa presudom [ AC. br. 943/19] Apelacionog suda od 27.maja 2019. godine, i presudom [C. br. 801/2019] Osnovnog suda u Mitrovici, od 04.avgusta 2020. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar ovog zahteva je ocena ustavnosti osporenih presuda redovnih sudova, kojima se navodno, podnosiocu zahteva povređuju prava i osnovne slobode, garantovana članom 50 [Prava deteta], stav 1. i 3 Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), član 19., tačka 1. Konvencije o pravima deteta, kao i član 1., tačka 1. 2. i član 3., tačke 1. 7., 1. 22., 1. 23., 1. 24., 1. 25., 1. 26., 1. 27., 1. 28., 1. 29., Zakona br. 06/L – 084 o zaštiti deteta.
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. [Procesuiranje podnesaka], i 47. [Individualni zahtevi] Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32 [Podnošenje podnesaka i odgovora] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 13. aprila 2022. godine, podnosilac zahteva je podneo svoj zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).
Dana 20. aprila 2022. godine, predsednica Suda, je Odlukom [GJR.KI45/22] imenovala sudiju Safet Hoxha za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Selvete Gërxhaliu-Krasniqi (predsedavajuća), Remzije Istrefi Peci i Nexhmi Rexhepi (članovi).
Dana 21. aprila 2022. godine, Sud je obavestio podnosioca o registraciji zahteva. Istog dana, jedna kopija zahteva je poslata i Vrhovnom Sudu.
Dana 15.novembra 2022. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.
Pregled činjenica
Sud na osnovu spisa predmeta nalazi, da je između podnosioca zahteva i njegove supruge F.S., vođen brakorazvodni postupak koji se završio, prvo presudom [C. br. 631/2018] Osnovnog suda od 20.decembra 2018. godine, a onda i pravosnažnom presudom [AC. br. 943/19] Apelacionog suda, od 27.maja 2019. godine. Tim presudama, došlo je do raskida bračne zajednice podnosioca zahteva i njegove supruge F.S., dok se čuvanje, vaspitanje i izdržavanje njihovog maloletnog deteta A. S., dodeljuje majci F.S. Istom presudama, podnosiocu zahteva je omogućeno da maloletno dete A.S., viđa svakog petka od 10:00 časova pa do 16:00 časova, kao i drugog dana praznika Nove godine, drugih dana verskih praznika u periodu od 10:00 časova pa do 16:00 časova.
Međutim, dana 22.avgusta 2019. godine, podnosilac zahteva je uložio tužbu Osnovnom sudu u Mitrovici, kojom je zahtevao da se preinači presuda [C. br. 631/2018] Osnovnog suda u vezi sa izdržavanjem, čuvanjem i vaspitanjem maloletne A. S., i da se ista poveri na čuvanje, izdržavanje i vaspitanje njemu kao ocu, pri tome navodeći između ostalog, “[…] da je dete oduzeto od njega bez njegove volje, da je tokom primopredaje deteta koje se obavlja u Centra za socijalni rad (u daljem tekstu: CSR), ono imalo ožiljke po telu, prilazeci fotografije kao dokaze njegovog maltretiranjia“.
Nakon prijema tužbenog zahteva podnosioca, postupajući sudija je tražio mišljenje od CSR u Mitrovici u vezi sa pitanjem poverenja deteta A. S., koje je dodeljeno majci.
Dana 14.maja 2020.godine, CSR u Mitrovici je podneo sudu pismeni izveštaj u kome je predložio da maloletno dete A. S., i dalje ostane pod starateljstvom, vaspitanjem i izdržavanjem kod tužene F. R., uzimajući u obzir godine deteta. CSR je u prilog tome naveo; “[…] pošto je više nego potrebno naglašeno prisustvo i staranje majke za blagostanje deteta“.
Osnovni Sud je nakon što je primio mišljenje od CSR, sazvao sednicu zatvorene rasprave, gde su prisustvovali podnosilac zahteva sa advokatom, tužena F.R., kao i predstavnica CSR u Mitrovici. Tokom trajanja sednice podnosilac zahteva kao tužilac je u potpunosti ostao pri tužbenom zahtevu, dok je tužena F.R., navela da smatra da dete treba i dalje da ostane kod nje pošto je zaposlena i ostvarujem mesečni dohodak, te da dete živi u dobrim uslovima. Što se tiče navoda da je dete maltretirano i da ima ožiljke, tužena F.R., je konstatovala da je dete, „po njenom mišljenju te ožiljke pridobilo tokom boravka kod tužioca, ali ne isključujem i mogućnost da je neki put i kod mene pala, jer je dete veoma pokretljivo…“.
Takođe službenica CSR-a, je tokom glavne rasprave i na njenoj završnoj reči izjavila da: „U potpunosti ostajem pri izveštaju od 14.05.2020. god., gde smo mi kao organ starateljstva, na stalni način obrađivali slučaj tokom celog ovog vremena i nismo naišli na neki element koji može da dovodi do promene mišljenja za poverenje deteta, pošto mislimo da se ne ugrožava interes deteta ako se nastavlja da bude kod njene majke, sada tužene“. Dok sto se tice fotografija, službenica CSR-a je izjavila „da ne možemo da utvrdimo kada se desila neka povreda, sa obrazloženjem da, većina tih povreda su se dogodile tokom ostvarenja kontakata za koje su stranke imale dogovor koji je zaključen u CSR, pre izdavanja sudske odluke…“.
Dana 04.avgusta 2020. godine, Osnovni sud je doneo presudu [C. br. 801/2019] kojom je u tački I izreke, tužbeni zahtev podnosioca zahteva odbio kao neosnovan, u tački II izreke, zahtevao je od CRS kao organa starateljstva da obrati dodatnu pažnju i nadzor u ovoj predmetnoj stvari, i da sa posebnom pažnjom prati da li F. R., kao majka, izvršava svoje obaveze kao starateljski roditelj a u slučaju potrebe da preduzme sve potrebne mere koje su zakonom predviđene i to uvek u najboljem interesu deteta, maloletnice A. S.
Osnovni sud je u obrazloženju presude [C. br. 801/2019], inter alia naveo:
„[…] sud prilikom odlučivanja kao u izreci ove presude, zasnovao i na član 50. Ustava Republike Kosovo, koji član govori o pravima deteta, gde u stavu 1. predviđa da: „Deca imaju pravo na zaštitu i brigu koja je neophodna za njihovo blagostanje“, stav 3. istog tog člana predviđa da: „Svako dete ima pravo da bude zaštićeno od nasilja, zlostavljanja i eksploatacije“, a takođe stav 4. tog člana predviđa da: „ Sve radnje koje se tiče deteta, preduzete od strane državnih javnih ili privatnih institucija, moraju biti u najboljem interesu deteta“, a stav 5. istog tog člana predviđa da: „Svako dete uživa pravo na redovne lične i neposredne kontakte sa oba roditelja, osim ako neka nadležna institucija smatra da je to u suprotnosti sa najboljim interesima deteta“, a u vezi sa članom 3. Konvencije o pravima deteta, gde se u stavu 1. previđa da: „U svim aktivnostima koje se tiču dece, bez obzira da li ih preduzimaju javne ili privatne institucije socijalnog staranja, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela, najbolji interesi deteta biće od prvenstvenog značaja“.
Stav 2. gore navedenog člana predviđa da: „Strane ugovornice se obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonskih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i u tom cilju će preduzeti sve odgovarajuće zakonodavne i administrativne mere“.
Sud je ocenio i navode parničara u vezi sa povredama koje je dete pridobilo kao posledica nepažnje jednog ili drugog roditelja, međutim za iste sud objašnjava činjenicu da nisu bile sa uticajem da bi se odlučilo drugačije u ovoj predmetnoj stvari, zato što u ovom postupku ne može da se utvrdi da li je dete pridobilo te povrede igrajući se – trčeći ili zbog nepažnje roditelja iste, ili su prouzrokovane od istih, kao i što se tiče tih navoda, u slučaju sumnje isti treba da se obrate odgovarajućim organima u drugom postupku, tako da se utvrdi stvarni razlog tih povreda.
Kada je sud odlučio kao u tački dva izreke, zasnovao se na činjenicu da pošto se kontakt, odnosno primo – predaja maloletnog deteta sprovodi pri CRS u Mitrovici kao i to da isti nadgleda roditeljsko pravo, (CSR) je obavezan da kao organ starateljstva ima pod starateljstvom i dodatnim nadzorom u ovoj stvari, i da se sa posebnom pažnjom prati da li tužena F. R., kao majka ispunjava obaveze kao roditelj – staratelj u vezi sa staranjem i vaspitanjem kao i što se tiče kontakata deteta sa svojim ocem onako kako je predviđeno po odluci, a u slučaju potrebe da se preduzmu sve zakonski predviđene mere, i to uvek u najboljem interesu maloletnog deteta A. S.“
Protiv presude [C. br. 801/2019] Osnovnog suda, podnosilac zahteva je podneo žalbu Apelacionom sudu zbog pogrešnog i nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja u vezi sa činjenicom da sud nije „istražio ogrebotine deteta koje primecuju na fotografijama“, kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava, tacnije clan 144. i 145. Zakona Kosova o porodici (u daljem tekstu: ZKP).
Dana 8.aprila 2021.godine, Apelacioni sud je doneo presudu [Ac. br. 4766/2020], kojom je žalbu podnosioca zahteva odbio kao neosnovanu, pri tome potvrđujući presudu [C. br. 801/2019] Osnovnog suda u celosti.
U obrazloženju presude [Ac. br. 4766/2020], Apelacioni sud je inte alia naveo:
„Apelacioni sud je ocenio da ne stoji žalbeni navod tužioca o pogrešnom i nepotpunom utvrđivanju činjeničnog stanja, iz razloga što navod tužioca koji se odnosi na preinačenje gore navedene presude i da se maloletno dete A. S., poveri na čuvanje, staranje, vaspitanje i izdržavanje tužiocu, za sud je neosnovan iz činjenice jer na osnovu spisa predmeta, jasno se utvrđuje da je maloletnica sada stara četiri godine, ista je od rođenja živela samo sa majkom – nije nikada živela u zajednici sa ocem, uz to, uzimajući kao osnovu i jaku emocionalnu vezu majke sa detetom, sud je povodom odlučivanja uzeo to kao suštinsko da maloletnica ostaje na čuvanje, izdržavanje i staranje kod tužene. Takođe se prvostepeni sud, tokom istraživanja okolnosti, sa pravom zasnovao i na izveštaj CSR u Mitrovici od 14.05.2020. god...“.
Po Apelacionom sudu, na osnovu člana 144. ZKP, prvostepeni sud je na pravičan način istražio i ocenio sve okolnosti koje su važne za pravilan psihički i fizički razvoj maloletnice, gde je i dao dovoljno razloga u vezi sa tim delom i na pravičan način je primenio i materijalno pravo, pošto i ovaj sud smatra da je trenutno u najboljem interesu maloletnice da živi kod svoje majke, ovde tužene, naročito zbog potreba – emocionalne veze sa majkom sa kojom živi i da se nisu pojavili okolnosti koje bi uticale na preinačenje ove presude.
Što se tiče žalbe tužioca da sud nije istražio ogrebotine deteta koje se utvrđuju iz fotografija koje su u spisima predmeta, Apelacioni sud je te navode ocenio kao neodržive, zato što je prvostepeni sud u svojoj odluci dao dovoljno razloga u vezi sa tim pitanjem gde je naglasio da „u ovom postupku ne može da se utvrdi da li je dete pridobilo te povrede igrajući se – trčeći ili zbog nepažnje od strane roditelja ili od samih roditelja, a da u slučaju sumnje, roditelji mogu da se obrate odgovarajućim organima u drugom postupku sa ciljem utvrđivanja uzročnika tih povreda“, a da takav stav prihvata i ovaj sud, zato što u slučaju sumnje tužioca na zlostavljanje deteta, on može da pokrene drugi postupak.
Iz činjeničnog stanja koje je utvrđeno na pravičan i potpun način, i materijalno pravo je pravično primenjeno kada je prvostepeni sud svoju odluku zasnovao na zakonske odredbe iz članova 144. i 145. ZKP i člana 50. Ustava Republike Kosovo.“
Podnosilac zahteva je podneo zahtev za reviziju Vrhovnom sudu, navodeći, da su presude prvostepenog i drugostepenog suda obuhvaćene povredama iz člana 182. 2. tačka n) ZPP-a, da sudovi nisu ramatrali dokaze u vezi sa telesnim povredama deteta.
Dana 15.februara 2021. godine, Vrhovni sud je doneo presud [Rev. br. 89/2021], kojom je odbio kao neosnovanu reviziju podnosioca zahteva podnetu protiv presude [br. 4766/2020] Apelacionog suda.
U obrazloženju presude [Rev. br. 89/2021],Vrhovni sud je inte alia naveo:
„Navodi koji su podneti u reviziji da su presude prvostepenog i drugostepenog suda obuhvaćeni sa povredama iz člana 182. 2. tačka n) ZPP-a, po oceni Vrhovnog suda Kosova nisu osnovani. To iz razloga što je drugostepeni sud obrazložio svoju presudu za sve žalbene navode koji su podneti, uključujući i ocenu u povredama koje se paze po službenoj dužnosti. U tom smislu osporena presuda sadrži dovoljno i ubedljive razloge za sve žalbene navode što se tiče povrede odredbi parničnog postupka, pogrešnog i nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Takođe navod u reviziji da je tužilac predstavio sudu dokaze koji pokazuju da je dete A. S., više puta imala telesne povrede u raznim delovima tela, međutim, ti dokazi nisu uopšte razmatrani od suda i nisu izvedeni kao dokazi, na osnovu zapisnika glavne rasprave od 21.07.2020. god., a prvostepeni sud u svojoj presudi obrazlaže da u ovoj fazi postupka uvidom u foto – dokumentaciju ne može da se utvrdi vreme kada je dete pridobilo navedene povrede, to je navod koji se ne uzima u obzir iz činjenice što tužilačk strana sa uloženom žalbom protiv prvostepene presude, nije uopšte imala navode za suštinske povrede parničnog postupka, a to nije povreda na koju je drugostepeni sud trebao da pazi po službenoj dužnosti po članu 194. ZPP-a. Samom činjenicom da nije bilo navoda po žalbi, ti navodi ne mogu da se podnesu ni revizijom, shodno članu 214., stav 4., preformulisan sa članom 9. Zakona br. 04/L – 118 o izmenama i dopunama Zakona br. 03/L – 006 o parničnom postupku.
Vrhovni sud ocenjuje da samom činjenicom da je prvostepeni sud tokom rasprave na sednici od 21.07.2020. god. omogućio strankama da se izjave za foto – dokumentaciju koja je u spisima predmeta, za koje se izjavila i tužena, kao i predstavnica Centra za socijalni rad u Mitrovici, podrazumeva da je taj dokaz izveden samom činjenicom da je strankama omogućeno da se izjave za istu, pošto je cilj izvođenja dokaza koji su u spisima predmeta, je da se strankama omogući da se izjave za iste, kao i da podnose svoje prigovore, stoga svaki navod što se tiče tog pitanja je neosnovan.“
Vrhovni sud ocenjuje da je prvostepeni sud, prilikom odlučivanja uzeo u ozbir sve okolnosti koje su važne kako bi se odlučilo u interesu i za blagostanje maloletnog deteta i da je svaki navod u tom pravcu neosnovan, stoga su pravično primenjene odredbe iz člana 140., stavovi 1., 2., 3. i 4., i člana 141., stavovi 1. i 2. Zakona Kosova o porodici i nisu održivi ni navodi iz revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.“
Navodi podnosioca
Sud podseća da podnosilac zahteva navodi, da su mu osporenim presudama redovnih sudova povređena prava zagarantovana članom 50 [Prava deteta], stav 1. i 3 Ustava, član 19., tačka 1. Konvencije o pravima deteta. Pored toga podnosilac takođe navodi da osporene presude povređuju član 1., tačka 1. 2. i član 3., tačke 1. 7., 1. 22., 1. 23., 1. 24., 1. 25., 1. 26., 1. 27., 1. 28., 1. 29., Zakona br. 06/L – 084 o zaštiti deteta.
Međutim, ono što je za ovaj Sud evidentno u zahtevu jeste, da podnosilac navedene povrede člana 50 Ustava i članove zakona objašnjava isključivo sledećim navodom:
„Dana kada mi je određeno od strane Suda da vidim dete (petkom od 10:00 časova do 16:00 časova) primećujem modrice na glavi, telu, nozi, primećujem otiske ruku na leđima, na obrazu kao i povrede na glavi (u mesecu 11/2018. godine primetio sam tri teške povrede na glavi).Pozivam se na član 50., stavovi 1. i 3. Ustava Republike Kosovo“.
Podnosilac zahteva traži od suda „da poništi sve te odluke – presude prethodnih sudova, zato što dolaze do sukoba sa Ustavom Republike Kosovo, kao i važećim zakonima u Republici Kosovo, kao i da mi se omogući poverenje mog deteta“.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
Relevantne Ustavne odredbe i odredbe EKLJP
USTAV REPUBLIKE KOSOVO
Član 50
“[Prava Deteta]
Deca imaju pravo na zaštitu i brigu koja je neophodna za njihovo blagostanje.
Vanbračna djeca imaju jednaka prava kao i djeca rođena u braku.
Svako djete ima pravo da bude zaštićeno od nasilja, zlostavljanja i eksploatacije.
Sve radnje koje se tiču djeteta, preduzete od strane državnih, javnih ili privatnih institucija, moraju biti u najboljem interesu deteta.
Svako djete uživa pravo na redovne lične i neposredne kontakte sa oba roditelja, osim ako neka nadležna institucija smatra da je to u suprotnosti sa najboljim interesima deteta.”
KONVENCIJA O PRAVU DETETA
“Član 19
Države članice preduzimaju sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne, socijalne i obrazovne mere radi zaštite deteta od svih oblika fizičkog ili mentalnog nasilja, povreda ili zloupotrebe, zanemarivanja ili nemarnog odnosa, maltretiranja ili eksploatacije, uključujući i seksualnu zloupotrebu, dok je na brizi kod roditelja, zakonitih staratelja ili nekog drugog lica kome je poverena briga o detetu.
[...]”
Ocena prihvatljivosti zahteva
Sud prvo ispituje da li je zahtev ispunio uslove prihvatljivosti, koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom o radu.
U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava koji propisuju:
„1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
(…)
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom.”
Sud u nastavku razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti kao što je propisano u Zakonu. U tom smislu, Sud se poziva na članove 47. [Individualni zahtevi], 48. [Tačnost podneska] i 49. [Rokovi] Zakona, koji propisuju:
Član 47.
[Individualni zahtevi]
„1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva.“
Član 48.
[Tačnost podneska]
"Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode su mu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori."
Član 49.
[Rokovi]
„Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku... .”
Što se tiče ispunjenja ovih uslova, Sud utvrđuje da je podnosilac podneo zahtev u svojstvu ovlašćene strane, osporavajući akt javnog organa, odnosno resudu [REV. br. 389/2021] Vrhovnog suda Kosova od 15.februara 2022.godine, nakon iscrpljenja svih pravnih sredstava. Takođe podnosilac zahteva je podneo je zahtev u skladu sa rokom koji je propisan u članu 49. Zakona.
Međutim, pri ocenjivanju da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti propisane zakonom, Sud se poziva i na član 48. Zakona, koji podnosiocu zahteva propisuje obavezu da u zahtevu podnetom Sudu tačno navede koja prava i slobode tvrdi da su mu povređena.
Isti uslov je jasno propisan i u pravilu 39 [Kriterijum o prihvatljivosti] Poslovnika o radu. Pravilo 39 (1) (d), predviđa:
“(1) Sud može smatrati zahtev prihvatljivim:
[...]
(d) ako zahtev tačno razjašnjava i, adekvatno iznosi činjenice i navode da su prava ili odredbe ustava povređene.“
Što se tiče ovih uslova, Sud prvo ističe da je član 48. Zakona reflektovan i konkretizovan u pravilu 39 (1) (d) Poslovnika i kao takva – ova dva pravila – treba čitati zajedno (vidi, slučaj Suda: KI95/19, rešenje o neprihvatljivosti od 8. oktobra 2019. godine, podnosilac zahteva: Ruzhdi Bejta, stav 30).
S tim u vezi, Sud primećuje da član 48. Zakona sadrži ukupno dva zahteva. Prvi se sastoji od (i) obaveze podnosilaca zahteva da jasno naglase koja prava i slobode tvrde da su im povređena od strane javnog organa – čiju odluku osporavaju; i, drugi se sastoji od (ii) obaveze podnosilaca zahteva da jasno naglase konkretan akt javnog organa koji žele da ospore pred Ustavnim sudom. Oba ova uslova člana 48. Zakona, a posebno prvi uslov ovog člana, takođe se odražavaju u pravilu 39 (1) (d) Poslovnika koje propisuje da zahtev Sudu mora tačno da razjašnjava i adekvatno iznosi činjenice i navode da su prava ili odredbe ustava povređene (vidi, slučaj Suda: KI95/19 gore citiran, stav 31, i slučaj: KI157/21, podnosilac zahteva: Nexhat Veseli, rešenje o neprihvatljivosti od 10. novembra 2021. godine, stav 33).
Čak i na nivou ESLJP-a, slučajevi u kojima podnosioci zahteva samo pominju članove EKLJP-a, ali ne pojašnjavaju i razjašnjavaju svoje navode, takvi zahtevi se proglašavaju neprihvatljivim zbog nedostatka obrazloženja navoda o povredi EKLJP-a, i kao takvi su očigledno neosnovani. Zahtev da se predstavi sažetak činjenica i navodne povrede EKLJP-a sa relevantnim obrazloženjem zahteva se pravilom 47 [Sadržaj pojedinačnog zahteva] Poslovnika ESLJP-a koje proizilazi iz člana 35 [Uslovi prihvatljivosti] EKLJP-a. Neispunjavanje uslova propisanih u ovim regulatornim odredbama znači da zahtevi podnosilaca neće biti razmatrani u meritumu od strane ESLJP-a (vidi u ovom pogledu, slučajeve ESLJP-a u kojima podnosioci zahteva nisu uopšte obrazložili svoje navode o povredi EKLJP-a Nicola Borderi protiv Rumunije, br. 15446/15, odluka od 11. oktobra 2018. godine i Michel Baillard protiv Francuske, br. 6032/04, odluka od 25. septembra 2008. godine).
Što se tiče ovog slučaja, u vezi sa navedenim uslovima prihvatljivosti propisanim u Zakonu i dalje preciziranim u Poslovniku, Sud ističe da uprkos činjenici da je podnosilac zahteva jasno naglasio da osporava presudu [REV. br. 389/2021] Vrhovnog suda Kosova od 15. februara 2022.godine, i činjenice da je naveo odredbu Ustava za koje tvrdi da mu je povređena, odnosno članom 50 Ustava, on nije ispunio svoju obavezu da „adekvatno iznese [...] navode da su prava ili odredbe ustava povređene“ od strane javnih organa, odnosno osporenim presudama redovnih sudova. Podnosilac zahteva se nije upustio da pruži obrazloženje o pvredama ni pomenutih članova zakona za koje je navodi da se povređuju presudama redovnih sudova. On je samo pomenuo gore navedeni član Ustava i naveo nekoliko članova zakona br. 06/L – 084 o zaštiti deteta, pri tome ne objašnjavajući ni na jedan način kako su ta prava propisana članom 50 Ustava, i navedeni članovi zakona povređeni od strane Vrhovnog suda ili drugih redovnih sudova koji su odlučivali o njegovom tužbenom zahtevu.
U smislu ovih činjenica, Sud primećuje da podnosilac zahteva nije uspeo da jasno naglasi svoje navode o povredi prava i sloboda zagarantovanih Ustavom i shodno tome, nije ispunio uslove propisane članom 48. Zakona u vezi sa pravilom 39 (1) (d) Poslovnika (vidi, slučaj Ustavnog suda: KI95/19, gore citiran, stav 33; KI157/21, gore citiran, stav 32).
Shodno tome, u skladu sa članom 48. Zakona i pravilom 39 (1) (d) Poslovnika, Sud zaključuje da se zahtev podnosioca mora proglasiti neprihvatljivim.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud, u skladu sa članom 113.1 i 113.7 Ustava, članovima 20 i 48 Zakona i pravilu 39. (1) (d) Poslovnika o radu, na zasedanju održanom 15.novembra 2022.godine, jednoglasno,
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;
DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;
Ovo rešenje stupa na snagu odmah.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Safet Hoxha Gresa Caka-Nimani
Behar Syla
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Nisu iscrpljena pravna sredstva
Civilni