USTAVNI SUD

KI56/18, podnosilac zahteva: Ahmet Frangu, ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda ARJ.UZVP. br. 67/2017 od 22. decembra 2017. godine

KI 56/18, presuda, usvojena 22. jula 2020. godine, objavljena 10. avgusta 2020. godine

Ključne reči: individualni zahtev, prihvatljiv zahtev, pravo na poštovanje privatnog života i porodice, pravo na delotvorno pravno sredstvo, sudska zaštita prava, osnovni registar umrlih, formalni pristup javnih organa, javna rasprava, status žrtve, povreda prava na privatan život i porodicu, povreda prava na delotvorno pravno sredstvo.

Okolnosti ovog slučaja se odnose na zahtev podnosioca da registruje svog pokojnog sina I.F. u Osnovnom registru umrlih (u daljem tekstu: ORU). Pokojni sin podnosioca zahteva je otputovao u Švedsku da bi se lečio od jedne teške bolesti. Tokom njegovog boravka u Švedskoj, sin podnosioca zahteva je aplicirao za azil, ali koristeći neko drugo ime, odnosno ime A.H. Organi Švedske su mu izdali karticu, koja je potvrđivala da je sin podnosioca zahteva bio tražilac azila, odnosno karticu LMA-kort na ime kojem je aplicirao, odnosno na ime A.H. Sin podnosioca zahteva je preminuo u jednoj zdravstvenoj ustanovi u Švedskoj. Medicinski izveštaj u vezi sa njegovom smrću je izdat na ime A.H. Nakon njegove smrti, Ambasada Republike Kosova u Švedskoj je izdala podnesak [br. 09/13] kojim je (i) pojasnila da je obavestila organe Republike Kosovo o smrti državljanina I.F; (ii) potvrdila je da nema nikakve prepreke za vraćanje pokojnog I.F. u Republiku Kosovo; i (iii) tražila je od odgovorne kompanije za pogrebne usluge u Linkopingu da omogući prevoz za pokojnog I.F. na Kosovo.

Podnosilac zahteva se obratio opštini Priština sa zahtevom da se njegov pokojni sin I.F., registruje u ORU-u na osnovu Zakona br. 04/L-003 o civilnom statusu (u daljem tekstu: Zakon o civilnom statusu). Opština Priština je, odlukom [br. 01-203-194645] od 16. oktobra 2013. godine, odbila zahtev podnosioca, između ostalog, sa obrazloženjem da se dokumenti izdati od strane švedskih zdravstvenih ustanova ne podudaraju sa onim dokumentima izdatim u Republici Kosovo, jer prvi pripadaju osobi A.H., dok drugi pripadaju osobi I.F. Podnosilac zahteva je bezuspešno osporio gore navedenu odluku u Agenciji za civilnu registraciju Ministarstva unutrašnjih poslova, u Osnovnom sudu u Prištini, Apelacionom sudu i Vrhovnom sudu. Agencija za civilnu registraciju i redovni sudovi sva tri stepena su potvrdili: (i) odluku [br. 01-203-194645] od 16. oktobra 2013. godine opštine Priština; i  (ii) odbili zahtev podnosioca za registraciju pokojnog sina I.F. u ORU-u, sa obrazloženjem da se dokumenti izdati od strane švedskih zdravstvenih ustanova ne podudaraju sa dokumentima izdatim u Republici Kosovo.

Podnosilac zahteva je osporio konstatacije redovnih sudova pred Sudom, navodeći da su odluke javnih organa donete uz povredu prava i osnovnih sloboda zagarantovane članovima 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP). U okolnostima ovog slučaja, Sud je odlučio da održi raspravu kako bi pojasnio pitanje činjenica i zakona i na istoj su, opština Priština, Agencija za civilnu registraciju i Ministarstvo unutrašnjih poslova pojasnili da je odsustvo medicinskih izveštaja na ime I.F, onemogućilo registraciju I.F.-a u ORU-u, dok je podnosilac zahteva pojasnio da javni organi nisu uzeli u obzir činjenice i posebnosti njegovog slučaja i štaviše, kao rezultat gore navedene ne-registracije, ostali su bez nerešenog civilnog statusa i supruga i maloletni sin pokojnog.

U razmatranju navoda podnosioca zahteva, Sud je utvrdio da je zahtev prihvatljiv, nakon što je ustanovio da se podnosiocu zahteva treba prihvatiti status direktne ili indirektne žrtve i ovaj zaključak je postignut nakon razrade i primene sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP).

Dok, na razmatranju merituma slučaja, Sud je prvo pojasnio da okolnosti ovog slučaja, koje se odnose na odbijanje javnih organa da registruju pokojnog sina podnosioca zahteva u ORU-u,  pokreću pitanje u vezi sa pravom na privatan život podnosioca zahteva i njegovo pravo na sudsku zaštitu prava i delotvorno pravno sredstvo, kao što je zagarantovano članovima 36. [Pravo na privatnost] i 54. Ustava i 8. [Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života] i 13. [Pravo na delotvorni pravni lek] EKLJP-a.

Što se tiče pitanja koja se odnose na pravo na privatan život, Sud je, primenjujući sudsku praksu ESLJP-a, onoliko koliko je bilo relevantno za okolnosti slučaja, između ostalog, pojasnio (i) obaveze države za zaštitu privatnog života koja su zagarantovana Ustavom i EKLJP-a; (ii) razliku između negativnih i pozitivnih obaveza države u vezi sa zaštitom ovog prava; (iii) činjenicu da se u okolnostima ovog slučaja, država nije nužno “umešala” u prava podnosioca zahteva i nije uspela da ruži zaštitu prava odbijanjem, što je rezultiralo ocenom okolnostima ovog slučaja sa stanovišta pozitivnih obaveza države; (iv) da pozitivne obaveze države, između ostalog, traže da javni organi razmatraju posebnosti jednog slučaja i preduzmu mere da obezbede efektivnu zaštitu prava na privatan život ili pruže pravni okvir koji štiti prava pojedinaca ili utvrde i sprovode određene mere pogodnih za okolnosti jednog slučaja; i (v) da su u ovakvim slučajevima, javni organi obavezni da razmatraju ravnotežu ili bilans između interesa pojedinca, uključujući prirodu navoda i da li se isti odnose na “osnovne aspekte” privatnog života i obaveze države, uključujući da li se isti odnose na “uske i jasne” ili “široke i neodređene” obaveze i mogući teret koje oni imponuju državi.

Dok, što se tiče pitanja koja se odnose na pravo na sudsku zaštitu prava i delotvorno pravno sredstvo, Sud je, primenjujući sudsku praksu ESLJP-a onoliko koliko je relevantno za okolnosti ovog slučaja, između ostalog, pojasnio (i) da ova prava podrazumevaju postojanje pravnog sredstva koje razmatra srž sadržaja konteksta, odnosno navoda jednog podnosioca zahteva i omogućava potrebnu prepravku; (ii) pojam navoda “diskutabilan” za svrhu člana 54. Ustava i člana 13. EKLJP-a; i (iii) činjenicu da u kontekstu navoda za zaštitu privatnog prava, pravno sredstvo treba da omogući razmatranje srži određenih navoda, i ocenu ravnoteže između konkurentnih interesa. U oba slučaja, važan je cilj Ustava i EKLJP-a da garantuju “praktična i delotvorna“, a ne “teorijska i iluzorna“ prava.

U primeni ovih principa u okolnostima ovog slučaja, u vezi sa članom 36. Ustava i na osnovu člana 8. EKLJP-a, Sud je istakao da javni organi, uključujući  redovne sudove, van nalaza da u vezi sa smrću sina podnosioca zahteva nedostaje medicinski izveštaj koji potvrđuje njegovu smrt, što je rezultirao odbijanjem da podnosilac zahteva registruje sina u ORU-a, sa ozbiljnim posledicama ostavljanja nerešenog civilnog statusa za suprugu i maloletnog sina pokojnog, nisu uzeli u obzir činjenicu da (i) da nije sporno da je sin podnosioca zahteva preminuo; i (ii) da su takvu činjenicu potvrdili i sami javni organi u Republici Kosovo, odnosno Ambasada Kosova u Švedskoj gde se smrt dogodila. Štaviše, javni organi, odbijanjem zahteva podnosioca da registruju smrt njegovog sina u ORU-u, uprkos činjenici da ista smrt nije sporna, (i) ne samo da su krajnje formalno primenili zakon na snazi, ne uzimajući u obzir tako ni mogućnost međunarodne pravne saradnje sa državom Švedskom, a ni mogućnost datu korišćenjem odredbi van parničnog postupka, već (ii) u suprotnosti sa ustavnim i zahtevima EKLJP-a, nisu razmotrili ravnotežu i bilans između konkurentnih interesa, odnosno srž i posebnosti navoda podnosioca zahteva i obaveze države da zaštiti prava na privatan život.

Sud je pojasnio da će razmatranje takve ravnoteže rezultirati zaključkom da su navodi i tvrdnje podnosioca zahteva „uski i jasni“ i ne rezultiraju ne-proporcionalnim obavezama prema državi. Štaviše, takvim odbijanjem u odsustvu medicinskog izveštaja, ne uzimanjem u obzir bilo koje okolnosti i posebnosti slučaja, odluke državnih organa su rezultirale samo na „teorijskim i iluzornim“ ustavnim pravima za podnosioca zahteva, a ne na „praktičnim i efikasnim“ ustavnim pravima kako to propisuju Ustav i EKLJP. Shodno tome, Sud je utvrdio da postupci koji su praćeni od strane administrativnog i sudskog sistema u suprotnosti sa pozitivnim obavezama države, nisu rezultirali ostvarivanjem prava podnosioca zahteva na poštovanje njegovog privatnog života, suprotno stavu 1. člana 36. Ustava u vezi sa članom 8. EKLJP-a

Dok je, u vezi s članom 54. Ustava, zajedno sa članom 13. EKLJP-a, Sud naveo da su, uzimajući u obzir gore navedeni nalaz, navodi podnosioca zahteva o povredi člana 54. Ustava u vezi sa članom 13. EKLJP-a, jasno „diskutabilni“, kao što je definisano i sudskom praksom Suda i praksom ESLJP-a. Pored toga, Sud je ocenio da u suprotnosti sa zahtevima gore navedenih članova i odgovarajućom sudskom praksom, pravna sredstva, u okolnostima ovog slučaja, nisu rezultirala ni razmatranjem srži suštine navoda podnosioca zahteva niti su omogućila potrebnu ispravku. Sud je ponovio da je ograničeno i krajnje formalno razmatranje navoda podnosioca zahteva, izolovano od specifičnosti slučaja i relevantnih posledica, rezultiralo i nedostatkom praktične i delotvorne zaštite sudskih prava i delotvornim rešavanjem zahteva podnosioca u suprotnosti sa članom 54. Ustava u vezi sa članom 13. EKLJP-a.

Shodno tome, Sud je utvrdio da presude redovnih sudova i odluke Agencije za civilnu registraciju i opštine Priština nisu u skladu sa pravima i osnovnim slobodama podnosioca zahteva, zagarantovanim stavom 1. člana 36. Ustava u odnosu na član 8 EKLJP-a i član 54 Ustava, u vezi sa članom 13. EKLJP-a, i shodno tome, iste treba da se proglase nevažećim. Sud je takođe ovom presudom naložio Agenciji za civilnu registraciju da do 30. oktobra 2020. godine registruje smrt I.F., odnosno sina podnosioca zahteva, u Osnovnomregistru umrlih.