USTAVNI SUD

KI95/23, podnosilac: Sylë Vitija, ocena ustavnosti presude ARJ br. 111/2022 Vrhovnog suda Kosova, od 23. decembra 2022. godine

KI95/23, rešenje o neprihvatljivosti, od 16. jula 2024. godine, objavljeno dana 10. septembra 2024.godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, neprihvatljiv zahtev, očigledno neosnovan

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na činjenicu da je podnosilac zahteva 2009. godine, kao član HANDIKOS-a, iskoristio pravo na poresko oslobođenje za carinjenje vozila, a zatim je 2010. godine, kao invalid OVK-a, ponovo iskoristio pravo na poresko oslobođenje za carinjenje drugog vozila. Dana 4. februara 2012. godine, Carina Kosova – Sektor za spoljnu reviziju, obavezao je podnosioca zahteva da plati carinsku obavezu (dug) od 14.733,28 evra za predmetnu robu „novo putničko vozilo” sa obrazloženjem da podnosiocu zahteva ovo pravo pripada samo jednom u roku od pet godina, prema Zakonu o carini i akcizama Kosova, dok je podnosilac zahteva u ovom slučaju ovo pravo iskoristio dva puta. Nakon nekoliko žalbi Carini Republike Kosovo, njegove žalbe su odbijene. Zatim se podnosilac zahteva obratio Osnovnom sudu sa tužbom, a docnji je usvojio tužbu podnosioca zahteva sa obrazloženjem da nisu izneti svi dokazi i činjenice koje potkrepljuju spornu odluku. Carina Republike Kosovo je, odlučujući u ponovnom razmatranju, ponovo odbila žalbu podnosioca zahteva, jer je našla da je podnosilac zahteva postupio suprotno članu 78. Aneksa A poglavlja XVIII Zakonika o carinama i akcizama, gde se pravo na oslobađanje od carinske takse može iskoristiti jednom u pet godina, dok je podnosilac zahteva ovo pravo iskoristio dva puta u jednoj godini. Podnosilac zahteva je ponovo podneo tužbu Osnovnom sudu protiv pomenute odluke Carine Republike Kosovo. Osnovni sud je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, potvrđujući osporeno rešenje. Presudu Osnovnog suda usvojili su Apelacioni i Vrhovni sud.

Sud podseća da podnosilac zahteva navodi da su mu osporenom presudom povređena njegova prava zaštićena članovima 3. [Jednakost pred zakonom], 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32. [Pravo na pravno sredstvo], 54. [Sudska zaštita prava] i 102. [Opšta načela sudskog sistema] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) i članom 13. (Pravo na delotvorni pravni lek) EKLJP-a. Suština žalbe podnosioca zahteva ticala se povrede člana 31. u vezi sa članom 6. EKLJP-a, koja se tiče (i) načinom tumačenja i primene materijalnog prava od strane Vrhovnog suda; i (ii) divergencije u sudskoj praksi u Apelacionom i Vrhovnom sudu

U vezi sa navodima podnosioca zahteva za povredu člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, koji se vežu sa pogrešnim tumačenjem i primenom zakona, Sud nalazi da podnosilac zahteva u svom zahtevu nije uspeo da dokaže i potkrepi svoje navode da mu je Vrhovni sud prilikom tumačenja i primene materijalnog prava povredio pravo zagarantovano članom 31. Ustava, pa shodno tome, ovaj zahtev spada u kategoriju navoda „četvrtog stepena“, kako je utvrđeno u stavu (2) pravila 34. Poslovnika o radu.

U vezi sa navodom podnosioca zahteva o divergenciji u sudskoj praksi u Apelacionom i Vrhovnom sudu, Sud je utvrdio da navodi podnosioca zahteva u vezi postojanja divergencije u sudskoj praksi Vrhovnog suda i Apelacionog suda, kao i navodi u vezi sa povredom članova 3, 24. i 31. Ustava su „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“ navodi i, shodno tome, neprihvatljivi su kako je utvrđeno članom 48. Zakona i pravilom 34. (1) (d) Poslovnika o radu.

Shodno tome, zahtev je u celini, u skladu sa pravilom 34. (2) Poslovnika, proglašen neprihvatljivim kao očigledno neosnovan.