USTAVNI SUD

KI195/20, podnosilac zahteva: Aigars Kesengfelds, vlasnik nebankarske finansijske institucije “Monego”, ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda ARJ-UZVP. br. 42/2020 od 25. juna 2020. godine

KI195/20, presuda, odlučeno 29. marta 2021. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravno lice, nebankarska finansijska institucija, očigledno pogrešna ili proizvoljna primena zakona, obrazložena sudska odluka, prihvatljiv zahtev, u skladu sa članom 31. Ustava

 Okolnosti ovog slučaja se odnose na opoziv licence podnosioca zahteva, kao nebankarske finansijske institucije, od strane Centralne banke Kosova (CBK) odlukom [br. 77-32/2019] od 6. decembra 2019. godine. Opoziv licence od strane CBK-a se zasnivao na obrazloženju da je podnosilac zahteva primenio znatno više efektivne kamatne stope za kredite od efektivnih kamatnih stopa koje je predstavio CBK-u u poslovnom planu.

Protiv odluke CBK-a, podnosilac zahteva je u upravnom postupku podneo tužbeni zahtev za poništavanje odluke, a istovremeno je u skladu sa stavovima 2. i 6. člana 22. Zakona o upravnim sporovima (ZUS) podneo i zahtev za odlaganje izvršenja odluke CBK-a. Osnovni sud je odbio njegov zahtev za odlaganje izvršenja odluke, primenjujući uslove iz stava 2. i 6. člana 22. ZUS-a, gde je utvrdio da podnosilac zahteva nije dokazao da će mu se (i) izvršenjem odluke do odlučivanja merituma slučaja pred sudovima naneti velika i nenadoknadiva šteta i da (ii) odlaganje izvršenja odluke ne bi bilo u suprotnosti sa javnim interesom. Kao rezultat njegove žalbe na drugo rešenje A. br. 3029/2019 od 3. februara 2020. godine Osnovnog suda, Apelacioni sud je potvrdio nalaz Osnovnog suda u vezi sa neispunjavanjem uslova iz člana 22. ZUS-a za odlaganje izvršenja odluke CBK-a i, dodajući i primenu člana 76. Zakona o CBK-u, odbio je žalbu podnosioca zahteva, kao neosnovanu. Na kraju, nakon zahteva podnosioca za vanredno preispitivanje sudske odluke, odnosno rešenja Apelacionog suda, podnetog Vrhovnom sudu, poslednje navedeni je odbio njegov zahtev, kao neosnovan, i podržao nalaz Apelacionog suda.

Podnosilac zahteva osporava zaključke Vrhovnog suda, navodeći povredu člana 31 u vezi sa članom 6. EKLJP-a; člana 32. [Pravo na pravno sredstvo] i člana 54. [Sudska zaštita prava] Ustava u vezi sa članom 13. (Pravo na delotvorni pravni lek) EKLJP-a; kao i člana  46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 1. (Zaštita imovine) Protokola br. 1 EKLJP-a; i članova 7, 8 i 10. UDLJP-a. U suštini, za navod o povredi njegovog prava na pravično i nepristrasno suđenje, podnosilac zahteva se žali na primenu člana 76. Zakona o CBK-u od strane redovnih sudova, naglašavajući da su poslednje navedeni (i) očigledno pogrešno primenili član 76. Zakona o CBK-u; i (ii) nisu obrazložili svoje odluke.

Tokom ocene prihvatljivosti zahteva, Sud je utvrdio da je podnosilac zahteva (i) ovlašćena strana, jer je zahtev podneo u svojstvu pravnog lica u cilju zaštite prava zagarantovanih Ustavom; (ii) naglasio je osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom za koje tvrdi da su mu povređene; (iii) podneo je svoj zahtev u roku; (iv) uzimajući u obzir činjenicu da je predmetna stvar ocena odluka redovnih sudova donetih u preliminarnom postupku, Sud, primenjujući uslove utvrđene u svojoj sudskoj praksi, na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP), utvrdio je da je član 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a primenjiv u njegovom slučaju; i shodno tome, zaključio da (v) zahtev podnosioca zahteva takođe ispunjava uslove prihvatljivosti utvrđene u stavu (1) pravila 39 Poslovnika o radu.

Sud je, nakon ocene navoda podnosioca zahteva, primenjujući i standarde svoje sudske prakse i prakse ESLJP-a, zaključio sledeće:

Što se tiče navoda podnosioca zahteva o povredi njegovog prava na pravično i nepristrasno suđenje kao rezultat pogrešnog tumačenja zakona od strane redovnih sudova, istakao je da je osnov razmatranja zahteva za odlaganje izvršenja odluke CBK-a pred Osnovnim sudom bio član 22. ZUS-a, stavovi 2 i 6. Shodno tome, Sud je utvrdio da nalazi i zaključci redovnih sudova nisu proizvoljni, zato što se u ovom preliminarnom postupku pre svega zasnivaju na njihovoj oceni za ispunjavanje uslova propisanih u članu 22, stavova 2 i 6. ZUS-a i shodno tome, i pozivanje na član 76. Zakona o CBK-u od strane Apelacionog suda nije sprečio ovaj sud, a zatim i Vrhovni sud, da utvrdi da nisu ispunjeni uslovi propisani u članu 22. ZUS-a za odlaganje izvršenja odluke.

Kao drugo, što se tiče navoda podnosioca zahteva o povredi njegovog prava na pravično i nepristrasno suđenje kao rezultat neobrazloženja sudske odluke, Sud je istakao da na osnovu okolnosti ovog slučaja, razmatranje ili usvajanje navoda podnosioca zahteva o pogrešnoj primeni člana 76. Zakona o CBK-u, kao osnovano, ne bi promenilo ishod u njegovom slučaju, zato što je predmet razmatranja zahteva podnosioca u preliminarnom postupku pred redovnim sudovima bilo odlaganje izvršenja odluke CBK-a i ocena od strane poslednje navedenih da li su bili ispunjeni uslovi koji su propisani u člana 22. ZUS-a.

Kao rezime, što se tiče navoda o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a zbog (i) pogrešne primene zakona, i (ii) odsustva obrazloženja sudske odluke, Sud utvrđuje da osporena presuda ARJ-UZVP. br. 42/2020 od 25. juna 2020. godine Vrhovnog suda nije zahvaćena povredama člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.

Međutim, što se tiče navoda o povredi člana 32. Ustava, člana 54. Ustava u vezi sa članom 13. EKLJP-a; člana 46. Ustava u vezi sa članom 1 Protokola br. 1 EKLJP-a, kao i članova 7, 8 i 10. UDLJP-a, Sud smatra da podnosilac zahteva iste navode povezuje sa povredom člana 31. Ustava, i shodno tome, Sud iste utvrđuje kao očigledno neosnovane, na ustavnim osnovama, kao što je pripisano u pravilu 39 (2) Poslovnika o radu.