Rešenje o neprohvatljivosti

Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda AML. br. 1/2019 od 16. aprila 2019. godine

br. predmeta KI 131/19

podnosiocu: Sylë Hoxha

Preuzimanje:

KI 131/19, Podnosilac zahteva: Sylë Hoxha, Ocena ustavnosti Presude Vrhovnog suda, AML. br. 1/2019, od 16. aprila 2019. godine

KI 131/19, Rešenje usvojeno 12. marta 2020. godine, objavljeno dana 22. aprila 2020. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na obrazloženu odluku, prinadležnosti bivših visokih zvaničnika, vršilac dužnosti,  zahtev neprihvatljiv.

Okolnosti ovog konkretnog slučaja se tiču prava na dobijanje statusa bivšeg visokog zvaničnika, kao što je to određeno u Zakonu br. 03/L-001 o prinadležnostima bivših visokih zvaničnika i Zakonu br. 04/L-038 o izmenama i dopunama Zakona br. 03/L-001 o prinadležnostima bivših visokih zvaničnika (u daljem tekstu: Zakon o prinadležnostima bivših visokih zvaničnika), onih zvaničnika koji su vršili neke od funkcija koje su određene u gore navedenom zakonu, odnosno funkcije bivšeg Predsednika Skupštine, bivšeg Premijera, bivšeg Predsednika Ustavnog suda, bivšeg Glavnog Državnog tužioca i bivšeg predsednika Vrhovnog Suda. Konkretan slučaj je povezan sa tim da li ima pravo ili ne bivši vršilac dužnosti Državnog tužioca da dobije status bivšeg visokog zvaničnika, gde bi realizovao pravo na mesečnu platu u iznosu od sedamdeset procenata (70%) plate odgovarajuće funkcije.  Bivši vršilac dužnosti Državnog tužioca, odnosno podnosilac zahteva, a koji je vršio ovu dužnost na osnovu odluke Sudskog Saveta Kosova od 5. avgusta 2014. godine pa sve do 21. aprila 2015. godine,  odnosno nakon penzionisanja ranijeg Glavnog tužioca pa sve do odabira novog Glavnog tužioca od strane Sudskog Saveta Kosova i njegovog imenovanja dekretom od strane Predsednika Republike, tvrdi da mu pripada to pravo. Realizaciju ovog prava je on tražio prvenstveno putem jednog zahteva koji je uputio Sudskom Savetu Kosova, gde je isti odbio njegov zahtev. Odluka Tužilačkog saveta Kosova je nakon toga bila potvrđena od strane svih redovnih sudova, uključujući i Vrhovni Sud, koji je razmotrio navedeni slučaj a nakon zahteva za zaštitu zakonitosti koji je podnet od strane Državnog tužioca.

Svi sudovi su, u suštini, naglasili da postoji razlika između “vršenja dužnosti” neke funkcije i “odabira” ili “imenovanja dekretom” na neku funkciju na osnovu odgovarajućih ustavnih i zakonskih odredbi, samim tim, odbijajući navode podnosioca zahteva, i objašnjavajući da je (i) on vršio ovu dužnost na osnovu odgovarajuće odluke  Tužilačkog saveta Kosova, i nije bio izabran/imenovan na ovu funkciju nakon postupka koji je određen u skladu sa stavom 7 člana 109 [Državni tužilac] Ustava; i (ii) zbog toga, on ne može da dobije status bivšeg visokog zvaničnika na osnovu Zakona o  prinadležnostima bivših visokih zvaničnika.

Podnosilac zahteva pred Sudom osporava zaključke redovnih sudova, tvrdeći da je došlo do povrede njegovih prava i osnovnih sloboda koje su zagarantovane u članovima 24 [Jednakost pred Zakonom], 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 54 [Sudska zaštita prava] Ustava i člana 6 Evropske Konvencije o Ljudskim pravima.

U proceni navoda podnosioca zahteva u vezi sa povredama člana 31 Ustava u vezi sa članom 6 EKLjP-a, u pogledu prava na jednu obrazloženu sudsku odluku, za nedostatak koje pred Sudom tvrdi podnosilac zahteva, Sud je primenio opšte principe kako svoje sudske prakse tako i prakse Evropskog suda za Ljudska prava, i utvrdio je da su odluke redovnih sudova koje su osporene bile dovoljno obrazložene u okolnostima ovog konkretnog slučaja. Štaviše, Sud je objasnio da su redovni sudovi na pravilan način primenili Zakon o prinadležnostima bivših visokih zvaničnika, naglašavajući da (i) ovaj potonji prepoznaje pravo dobijanja statusa bivšim visokim zvaničnicima i samim tim i pravo na odgovarajuće koristi, samo bivšim visokim državnim zvaničnicima koji su imenovani u postupcima koji su određeni Ustavom i u odgovarajućim zakonima koji se primenjuju, pod uslovom da su isti vršili odgovarajuću funkciju u vremenskom roku od najmanje šest (6) meseci; (ii) koristi koje su navedene u ovom zakonu ne pripadaju drugim službenicima i onima koji su mogli biti “vršioci dužnosti” na ovoj funkciji, ali da nisu bili “imenovani” na način koji je određen u Ustavu i odgovarajućim zakonima koji se primenjuju, bez obzira ukoliko su bili vršioci ove funkcije za period od šest (6) meseci koji je naveden u ovom zakonu, i imali pune nadležnosti na toj odgovarajućoj funkciji; (iii) specifično nabrajanje pet (5) kategorija funkcija u gore navedenom zakonu, ukoliko se čita zajedno sa drugim odredbama ovog zakona, podrazumeva svrhu zakonodavca da se ograniče dobiti ovih prava na odabir/imenovanje jednog visokog zvaničnika u skladu sa odgovarajućim ustavnim i zakonskim odredbama, i vršenje ove funkcije u vremenskom periodu od najmanje šest (6) meseci. Sud je takođe objasnio i razliku između “odabira” i “vršenja dužnosti” jedne visoke funkcije i u slučaju KO97/10, sa podnosiocem zahteva Jakup Krasniqi, Presuda od 28. decembra 2010. godine.

Na kraju, Sud je utvrdio da su suštinske tvrdnje podnosioca zahteva koje su navedene pred redovnim sudovima u vezi sa pogrešnim tumačenjem člana 3 Zakona o prinadležnostima bivših visokih zvaničnika, bile dovoljno obrazložene od strane istih, rezultirajući tako jednim postupkom koji, u svojoj celini i u vezi sa tvrdnjama o nedostatku jedne obrazložene sudske odluke, ispunjava kriterijume određene u odgovarajućoj sudskoj praksi u tumačenju člana 31 Ustava u vezi sa članom 6 Evropske Konvencije o Ljudskim pravima. Sledstveno tome, tvrdnje podnosioca zahteva koje se tiču povreda člana 31 Ustava a u vezi sa članom 6 EKLjP-a, Sud je proglasio neprihvatljivim kao očigledno neosnovane po ustavnim osnovama.

Sa druge strane, u proceni tvrdnji podnosioca zahteva u vezi sa povredama članova 24 i 54 Ustava, Sud je u vezi sa (i) prvom objasnio da podnosilac zahteva nije precizirao niti jednu tvrdnju koja se tiče neke razlike u tretiranju i samim tim nije obrazložio niti je potkrepio svoje tvrdnje u vezi sa povredama ovog člana Ustava; i (ii) drugom, objasnio je da su te tvrdnje, u suštini, iste kao i one u vezi sa povredom člana 31 Ustava a u vezi sa članom 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima, a koje je Sud sada već odbio kao očigledno neosnovane po ustavnim osnovama.

Samim tim, zahtev je proglašen neprihvatljivim kao očigledno neosnovan po ustavnim osnovama, kako je to propisano u članu 113.7 Ustava, članu 47 Zakona i pravilu 39 (2) Poslovnika o Radu.

podnosiocu:

Sylë Hoxha

Vrsta zahteva:

KI – Individualni zahtev

Vrsta akta:

Rešenje o neprohvatljivosti