USTAVNI SUD

KI153/22, Podnosilac zahteva: Naser Krasniqi, ocena ustavnosti presude [Rev. br. 452/2021] od 19. maja 2022. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo

KI153/22, rešenje o neprihvatljivosti od 12. aprila 2023. godine, objavljeno 15. maja 2023. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično suđenje, sudska zaštita prava, očigledno neosnovan, navodi četvrtog stepena

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na radni spor, za koji je podnosilac zahteva 10. avgusta 2017. godine podneo tužbu Osnovnom sudu u Prištini, kojom je tražio da se poništi, kao nezakonita, odluka Disciplinske komisije Aerodroma „Limak Kosovo“ za prekid njegovog ugovora o radu. Osnovni sud je 5. marta 2020. godine presudom [C. br. 366/2017] odbio njegov tužbeni zahtev, kao neosnovan. Nakon žalbe podnosioca zahteva, Apelacioni sud je presudom [Ac. br. 3918/20] istu odbio, kao neosnovanu, potvrdivši presudu Osnovnog suda. Podnosilac zahteva je 26. jula 2021. godine podneo zahtev za reviziju Vrhovnom sudu protiv presude Apelacionog suda [Ac. br. 3918/20], zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, koji je presudom [Rev. br. 452/2021] odbio, kao neosnovan, njegov zahtev za reviziju.

Podnosilac zahteva je pred Ustavnim sudom tvrdio da su mu osporenom presudom povređena osnovna prava i slobode zagarantovane članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a, kao i članom 54. [Sudska zaštita prava] Ustava u vezi sa članom 13. (Pravo na delotvorni pravni lek) EKLJP-a. Prema njemu, presude Apelacionog suda i Osnovnog suda su zahvaćene bitnom povredom odredaba parničnog postupka i pogrešnom primenom materijalnog prava, jer ne sadrže razloge za odlučne činjenice.

Prilikom ocene glavnih tvrdnji, Sud je primetio da se suština žalbe podnosioca zahteva odnosila na pogrešno utvrđivanje činjenica i pogrešno tumačenje zakona. Stoga je Sud ove tvrdnje ocenio kao „navode četvrtog stepena“. Sud je podsetio da po Ustavu i načelima ESLJP-a, on ne deluje kao sud četvrtog stepena u odnosu na odluke redovnih sudova, ponavljajući stav da je u domenu redovnih sudova da tumače i primenjuje relevantna pravila procesnog i materijalnog prava. Sud u takvim okolnostima može samo da razmatra da li su dokazi izvedeni na pravičan način i da li je postupak uopšte, posmatrano u celini, vođen na takav način da je podnosilac zahteva dobio pravično suđenje. Sud je istakao da podnosilac zahteva nije uspeo da svoje tvrdnje o povredi Ustavom zagarantovanih prava podigne na nivo ustavnosti. Podnosilac zahteva je, između ostalog, iznosio i druge navode o povredi svojih ustavnih prava, za koje je Sud ocenio da samo pominjanje članova Ustava i EKLJP-a, ili pozivanje na te članove, nije dovoljno da se izgradi argumentovana tvrdnja o povredi Ustava.

Shodno tome i na osnovu objašnjenja datih u objavljenom rešenju, Sud je na kraju zaključio: (I) navodi podnosioca zahteva o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovano članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP-a, su (i) navodi koji spadaju u kategoriju navoda “četvrtog stepena” i kao takvi, ti navodi podnosioca zahteva su očigledno neosnovani, na ustavnim osnovama; (II) navodi podnosioca zahteva o povredi člana 54. Ustava i člana 13. EKLJP-a spadaju u treću kategoriju (iii), podkategorije (a), “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda, stoga se, kao takvi, na ustavnim osnovama, i ovi navodi. Shodno tome, zahtev je, u celosti, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika, proglašen neprihvatljivim, kao očigledno neosnovan.