USTAVNI SUD

KI151/23, Podnosilac: H.R.Zh.A, ocena ustavnosti presude [Rev.br.45/23] Vrhovnog suda od 20 februara 2023. godine  

KI151/23, rešenje o neprihvatljivosti, od 28. maja 2024. godine, objavljeno dana 11. jula 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, očigledno neosnovan

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na činjenicu da je podnositeljka zahteva 2005. godine sklopila brak sa B.A. i iz kog braka je rođeno dete A.A. Tužbu za raskid braka podneo je Osnovnom sudu suprug podnositeljke zahteva, koju je tužbu Osnovni sud usvojio i doneo odluku o razvodu braka, dok je maloletno dete ostavljeno pod nadzorom majke, u ovom slučaju podnositeljke zahteva. Podnositeljka zahteva je podnela zahtev za ponavljanje postupka, na osnovu toga što nije bila obaveštena o sudskom postupku koji je vođen u Osnovnom sudu. Apelacioni sud je odlučio da usvoji zahtev za ponavljanje postupka koji je podnela podnositeljka zahteva i predmet vratio Osnovnom sudu na ponovno suđenje. Osnovni sud je ponovo odlučio da se brak razvede i dete ostavi pod nadzorom podnositeljki zahteva. Istovremeno je razvijen sudski postupak u Kanadi, gde je Vrhovni porodični sud Ontarija odlučio o nadzoru i alimentaciji deteta, ali ne i o razvodu. Podnositeljka zahteva je uložila žalbu Apelacionom sudu protiv odluke Osnovnog suda. Apelacioni sud je odlučio sledeće: (i) delimično usvaja žalbu podnositeljke zahteva kao osnovanu, tako da tačke II, III i IV izreke presude [C. br. 268/21] Osnovnog suda od 14. marta 2022. godine poništava; (ii) odbacuje kao nedozvoljenu tužbu tužioca B.A protiv podnositeljke zahteva u vezi sa dodeljivanjem deteta A.A, kontakta sa detetom i određivanjem alimentacije; i (iii) odbija kao neosnovanu žalbu podnositeljke zahteva u vezi sa tačkama I, V i VI presude [C. br. 268/21] Osnovnog suda od 14. marta 2022. godine , i u ovom delu presudu Osnovnog suda potvrđuje. Protiv odluke Apelacionog suda, tužilac – suprug podnositeljke zahteva podneo je reviziju Vrhovnom sudu. Vrhovni sud je presudom [Rev. br. 45/2023] usvojio kao osnovanu, reviziju tužioca i preinačio prvi deo izreke presude [Ac. br. 3384/2022] Apelacionog suda od 2. novembra 2022. godine, koji se odnosi na deo II, III i IV izreke presude [C. br. 268/21] Osnovnog suda od 14. marta 2022. godine, tako da je u ovom delu presuda Osnovnog suda ostala na snazi.

Sud podseća da podnositeljka zahteva navodi da su osporenom presudom Vrhovnog povređena njena prava zagarantovana članom 22. [Direktna primena međunarodnih sporazuma i instrumenata], članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] članom 50. [Prava deteta] Ustava, i članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a.

Sud primećuje da se suština navoda o povredi prava na pravično suđenje odnosi na: (i) navod za res judicata, budući da podnositeljka zahteva tvrdi da je ovo pitanje suđeno od strane Suda u Kanadi; i (ii) pogrešnu primenu zakonskih odredbi. Sud ocenjuje da takve tvrdnje pokreću pitanja iz člana 31. Ustava i člana 6.1 EKLJP-a, koje će Sud analizirati u skladu sa standardima sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojima je, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužna da tumači osnovna ljudska prava i slobode zagarantovane Ustavom.

Što se tiče navoda o res judicata, Sud je primetio da je osporenom odlukom Vrhovni sud samo okončao postupak u vezi sa razvodom braka započet u Osnovnom sudu, te da je odlučio samo o priznanju odluke stranog suda, ali se nije bavio stavljanjem van snage ili ponovnim otvaranjem istog. To je nakon što je utvrdio da se ovom konkretnom slučaju nema reči o res judicata, jer nisu ispunjeni uslovi da se ovo pitanje smatra kao res judicata. Stoga, Sud ocenjuje da su oba suda, i Osnovni i Vrhovni sud, zaključili da se postupak za priznanje strane odluke trebao razviti u vanparničnom postupku, ili u parničnom postupku sa protivtužbom. Međutim, u konkretnom slučaju podnositeljka zahteva nije koristila takvo sredstvo.

U zaključku, Sud je našao da u okolnostima konkretnog slučaja okončanje postupka za razvod braka presudom [Rev. br. 45/2023] Vrhovnog suda od 20. februara 2023. godine, u slučaju podnositeljke zahteva protiv njenog bivšeg muža, ne krši pravosnažnu odluku, res judicata, budući da nije ponovo otvorio niti razmotrio slučaj o kojem je odlučeno odlukom Vrhovnog suda – Porodičnog suda u Kanadi, već samo nije priznao isti na osnovu zakona na snazi u Republici Kosovo.

Što se tiče navoda o pogrešnoj primeni zakonskih odredbi, Sud nije primetio očiglednu proizvoljnu primenu zakona ili činjenica, očigledno nerazuman zaključak postupka ili čak nedostatak logičkog odnosa između utvrđenih činjenica i primene relevantnih zakonskih odredbi na te činjenice. Zaista, iz osporenih odluka redovnih sudova, Sud ocenjuje da su redovni sudovi dali dovoljno obrazloženja povodom priznanja odluke stranog suda.

Iz gore navedenog, Sud ocenjuje da je pitanje priznavanja strane odluke stvar koju određuju redovni sudovi u okviru svojih dužnosti i prerogativa za utvrđivanje činjeničnog stanja i primenu materijalnog i proceduralnog zakona u individualnim slučajevima i da se s tim u vezi ne može reći da su povređene procesne garancije iz člana 31. Ustava. Pored toga, redovni sudovi su objasnili da se odluka stranog suda izjednačuje sa odlukom domaćeg suda i proizvodi pravno dejstvo jedino ako se priznaje od domaćeg suda, što u ovom slučaju nije priznato, pošto je sud na Kosovu doneo pravosnažnu odluku po ovom pitanju.

U vezi sa navodom o povredi člana 50. Ustava, Sud smatra da je navod o povredi člana 50. Ustava, podnositeljka zahteva u stvari elaborirala na osnovu člana 31. Ustava, povezujući povredu ovih osnovnih prava sa pogrešnom primenom zakonskih odredbi, o čemu je Sud iznad utvrdio da se u ovom delu zahtev mora proglasiti očigledno neosnovanim po ustavnim osnovama i samim tim neprihvatljivim, iz napred navedenih razloga.

U vezi zahteva za neobjavljivanje identiteta, Sud smatra da u porodičnom slučaju publicitet može, čak i na indirektan način, da utiče na identitet, ime i porodične odnose dece.

Stoga, u skladu sa članom 8. (1) Konvencije o pravima deteta i pravilu 24. (1) Poslovnika o radu, Sud je usvojio zahtev podnositeljke zahteva kao osnovan za neobjavljivanje u javnosti njenog identiteta i identiteta stranaka u postupku.