USTAVNI SUD

Priština, dana 26. septembra 2022. godine

Ref.br.:RK 2046/22

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

u

slučaju br. KI69/22

Podnosilac

Skender Salihu

Ocena ustavnosti

presude Rev. br. 433/2021 od 29. marta 2022. godine

Vrhovnog suda Kosova

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

u sastavu:

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sudija i

Nexhmi Rexhepi, sudija

Podnosilac zahteva

1. Zahtev je podneo Skender Salihu, sa prebivalištem u Uroševcu (u daljem tekstu: podnosilac zahteva).

Osporena odluka

2. Podnosilac zahteva osporava ustavnost presude [ br. 433/2021] od 29. marta 2022. godine Vrhovnog suda Kosova (u daljem tekstu: Vrhovni sud), u vezi sa presudom [AC. br. 2093/2018] od 11. februara 2021. godine Apelacionog suda Kosova (u daljem tekstu: Apelacioni sud).

Predmetna stvar

3. Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporene presude, kojom se navodi da su podnosiocu zahteva povređena prava i slobode zagarantovane članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i članom 32. [Pravo na pravno sredstvo] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).

Pravni osnov

4. Zahtev je zasnovan na stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. [Procesuiranje podnesaka] i 47. [Individualni zahtevi] Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32 [Podnošenje podnesaka i odgovora] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).

Postupak pred Ustavnim sudom

5. Dana 18. maja 2022. godine, podnosilac zahteva je podneo svoj zahtev preko pošte, koji je Ustavni sud Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud) primio 24. maja 2022. godine.

6. Dana 30. maja 2022. godine, predsednica je odlukom [br. GJR. KSH69/22] imenovala sudiju Safeta Hoxhu za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Selvete Gërxhaliu-Krasniqi (predsedavajuća), Remzije Istrefi-Peci i Nexhmi Rexhepi (članovi).

7. Dana 27. maja 2022. godine, Sud je obavestio podnosioca o registraciji zahteva. Istog dana, kopija zahteva je dostavljena Vrhovnom sudu.

8. Dana 8. septembra 2022. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.

Pregled činjenica

9. Na osnovu spisa predmeta proizilazi da je podnosilac zahteva od 2009. godine bio zaposlen u N.Sh „Kosova Trans“ u Uroševcu na poziciji blagajnik-računovođa sa ugovorom o radu na neodređeno vreme, a zatim je N.Sh „Kosova Trans“ prešao u drugi status, odnosno u NPL „Stacioni i Autobusëve” u Uroševcu (u daljem tekstu: poslodavac). Podnosilac zahteva je 15. jula 2014. godine i 15. juna 2015. godine zaključio novi ugovor o radu sa poslodavcem, nakon reorganizacije radnih mesta kod poslodavca, za radno mesto – beležnik, sa manjim ličnim dohotkom u odnosu na prethodno radno mesto, uz obrazloženje poslodavca da novo radno mesto odgovara stručnoj spremi podnosioca zahteva.

10. Dana 4. jula 2017. godine, podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovnom sudu u Uroševcu protiv poslodavca za naknadu razlike u ličnom dohotku u ukupnom iznosu od 6.090 evra (šest hiljada devedeset evra) na osnovu promene radnog mesta.

11. Neutvrđenog datuma, poslodavac je u ​​odgovoru na tužbu naglasio da je podnosilac zahteva „svojevoljno potpisao ugovor o radu koji mu je ponuđen za radno mesto beležnik 15.07.2014. godine, nakon što je naše preduzeće prešlo u novi status NPL „Stacioni Autobusëve“ Sh.A Uroševac i nije nastavak bivšeg K.T.P.U. „Kosovatrans“, stoga, na osnovu njegove školske kvalifikacije, preduzeće je odlučilo da ponudi Skenderu Salihuu ovu poziciju kao radno mesto”.

12. Dana 30. januara 2018. godine, Osnovni sud je, presudom [C. br. 537/17], odbio, kao neosnovanu, tužbu podnosioca zahteva i obavezao podnosioca da plati troškove sudskog postupka.

13. Dana 21. februara 2018. godine, podnosilac zahteva je uložio žalbu Apelacionom sudu protiv gore navedene presude Osnovnog suda, navodeći bitnu povredu odredaba parničnog postupka i pogrešno utvrđeno činjenično stanje.

14. Dana 11. februara 2021. godine, Apelacioni sud je, presudom [A.C. br. 2093/2018], odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva i potvrdio prvostepenu presudu. Apelacioni sud je u obrazloženju svoje presude smatrao da je Osnovni sud pravilno primenio odredbe parničnog postupka i da je činjenično stanje pravilno utvrđeno.

15. Pored toga, što se tiče navoda podnosioca zahteva za isplatu razlike u ličnim dohocima, Apelacioni sud je u obrazloženju dodao: „Ožalbeni navod tužioca u vezi sa razlikom u ličnim dohocima nije održiv i kao takav nije zakonski osnovan, jer je čak i sam tužilac, kada je saslušan na glavnoj raspravi koja je održana u sudu 16.01.2018. godine, između ostalog, izjavio: „U 2015. godini sam potpisao drugi ugovor, ali se ne sećam tačnog datuma potpisivanja, jer su mi predočena dva ugovora … meni su ponudili da biram između dva radna mesta – dispečer – 170 poena ili beležnik – 160 poena. Prihvatio sam beležnik …”.

16. Neutvrđenog datuma, podnosilac zahteva je podneo reviziju Vrhovnom sudu protiv gore navedene presude Apelacionog suda, navodeći bitnu povredu odredaba parničnog postupka i pogrešnu primenu materijalnog prava.

17. Dana 29. marta 2022. godine, Vrhovni sud je, presudom [Rev. br. 433/2021], odbio, kao neosnovanu, reviziju podnosioca zahteva i u vezi sa gore navedenom presudom Apelacionog suda utvrdio da je poslednje navedeni pravilno primenio materijalno pravo.

Navodi podnosioca

18. Sud podseća da podnosilac zahteva navodi da su mu osporenom presudom povređena prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i članom 32. [Pravo na pravno sredstvo] Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.

19. Podnosilac zahteva navodi da redovni sudovi nisu obrazložili svoje odluke u vezi sa isplatom razlike u ličnim dohocima.

20. Podnosilac zahteva ističe da je morao da potpiše novi ugovor o radu sa poslodavcem, ističući: „Iako sam imao ugovor o radu na neodređeno vreme, morao sam da napustim posao“. Podnosilac zahteva dalje ističe: „Zašto nije poštovan član 8. Zakona o radu i zašto nije raspisan javni konkurs za prijem u radni odnos podnosioca, već su samo stvorili nove ugovore […]”.

21. Podnosilac zahteva se u prilog svojih navoda poziva na nekoliko predmeta Evropskog suda za ljudska prava, kao što su:„Buzecu protiv Rumunije i Donadez protiv Gruzije, vidi, takođe slučaj: Hiro Balani protiv Španije, kao i slučaj Tatishvili protiv Rusije […]. Takođe slučaj USK-a: Veton Berisha i Iflete Haziri”.

22. Na kraju, podnosilac zahteva traži od Suda da ukine presudu [ br. 433/2021] Vrhovnog suda.

Relevantne ustavne i zakonske odredbe

USTAV REPUBLIKE KOSOVO

Član 31

[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]

1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.

            […]

ZAKON Br. 03/L-212 O RADU

Član 8          
Javni konkurs         

1. Poslodavac u javnom sektoru dužan je da objavljuje javni konkurs uvek kada prima posloprimca i zasniva radni odnos.                                                                      

2. Konkurs treba da bude ravnopravan za sve ciljane kandidate, bez ikakve diskriminacije, kao što se predviđa ovim zakonom i drugim važećim aktima.

Član 13                       
Prava zaposlenog slučajem promene poslodavca              

1. U slučaju promene statusnog stanja, odnosno promene poslodavca, budući poslodavac od prethodnog poslodavca, u skladu sa kolektivnim ugovorom i radnim ugovorima , preuzima na sebe sve obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa koje su primenjive na dan promene poslodavca.

2. Prethodni poslodavac je dužan obavestiti potpuno i pravo budućeg poslodavca na prava i obaveze iz i kolektivnog ugovora i ugovora o radu koja se prenose na budućeg poslodavca.                           

3. Prethodni poslodavac je dužan u pismenom načinu o tome obavestiti sve zapošlene za prenos dužnosti i odgovornosti na sledećeg poslodavca.   

4. 
   Ako zaposleni odbije da prenosi ugovor o radu ili se ne izjavljuje u roku od pet (5) dana od dana prijema obaveštenja iz stava 3. ovoga člana, prethodni poslodavac može, onda raskidati ugovor o zapošljavanju zaposlenom.

Ocena prihvatljivosti zahteva

23. Sud prvo ocenjuje da li su ispunjeni uslovi prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom.

24. U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuju:

“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

[…]

7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.

25. Sud dalje takođe razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti, kao što su propisani u Zakonu. U tom smislu, Sud se poziva na članove (Individualni zahtevi), 48. (Tačnost podneska) i 49. (Rokovi) Zakona, koji propisuju:

Član 47

(Individualni zahtevi)

“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.

2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.

Član 48

(Tačnost podneska)

“Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.

Član 49

(Rokovi)

“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku …”.

26. Što se tiče ispunjenja ovih uslova, Sud smatra da je podnosilac zahteva ovlašćena strana i da osporava akt javnog organa, odnosno presudu [Rev. br. 433/2021] Vrhovnog suda, nakon što je iscrpeo sva pravna sredstva propisana zakonom. Podnosilac zahteva je takođe naglasio osnovna prava i slobode za koje navodi da su mu povređene, u skladu sa članom 48. Zakona i podneo je zahtev u skladu sa rokovima propisanim u članu 49. Zakona.

27. Sud primećuje da podnosilac zahteva tvrdi da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovano članom 31. Ustava i pravo na pravno sredstvo zagarantovano članom 32. Ustava.

28. Što se tiče ovog navoda, Sud prvo razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti propisane u stavu 2 pravila 39 [Kriterijum o prihvatljivosti] Poslovnika, koji propisuje sledeće:

“Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, jer podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju”.

29. Sud prvo ističe da gore navedeno pravilo, na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP) i Suda, omogućava poslednje navedenom da proglašava zahteve neprihvatljivim iz razloga koji se odnose na meritum slučaja. Tačnije, na osnovu ovog pravila, Sud može proglasiti zahtev neprihvatljivim na osnovu i nakon ocene njegovog merituma, odnosno ako isti oceni da je sadržaj zahteva očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je definisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika.

30. Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovan“ u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazivati ih „očigledno neosnovanim navodima“. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu svrstati u četiri različite grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi „četvrtog stepena“; (ii) navodi kategorisani „odsustvom očigledne ili evidentne povrede“; (iii) navodi koji su „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“; i na kraju, (iv) „konfuzni i nejasni“ navodi.

31. U smislu ocene prihvatljivosti zahteva, odnosno, ocenjujući da li je isti očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, Sud će se prvo podsetiti na suštinu slučaja sadržanu u ovom zahtevu i na relevantne navode podnosioca zahteva, pri čijoj oceni će Sud primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojima je, prema članu 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom.

32. Sud podseća da se suština slučaja odnosi na činjenicu da je podnosilac zahteva od 2009. godine bio zaposlen u N.Sh. „Kosova Trans“ u Uroševcu na poziciji blagajnik-računovođa sa ugovorom o radu na neodređeno vreme, a zatim je N.Sh. „Kosova Trans“ prešao u drugi status, odnosno u NPL „Stacioni i Autobusëve“ u Uroševcu. Tada je podnosilac zahteva zaključio novi ugovor o radu sa poslodavcem na radnom mestu beležnik, sa nižim ličnim dohotkom u odnosu na prethodno radno mesto, sa obrazloženjem da novo radno mesto odgovara stručnoj spremi podnosioca zahteva. Podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovnom sudu u Uroševcu protiv poslodavca za nadoknadu razlike u ličnim dohocima u vezi sa promenom radnog mesta. Osnovni sud je odbio tužbu podnosioca zahteva. Podnosilac zahteva je podneo žalbu Apelacionom sudu, koju je poslednje navedeni odbio. Nakon zahteva za reviziju, Vrhovni sud je odbio, kao neosnovanu, reviziju podnosioca zahteva.

33. Sud podseća da podnosilac zahteva pred Sudom osporava presudu Vrhovnog suda i presudu Osnovnog suda i Apelacionog suda, kojima tvrdi da mu je povređeno pravo na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovano članom 31. i članom 32. Ustava.

34. Što se tiče navoda o povredi člana 32. [Pravo na pravno sredstvo], podnosilac zahteva je samo pomenuo povredu ovog člana, ne dajući nikakvo obrazloženje i ne potkrepljujući svoj navod o tome kako je osporena odluka, uključujući i odluke sudova nižeg stepena, mogla dovesti do povrede poslednje navedenog.

35. Što se tiče člana 32. [Pravo na pravno sredstvo], Sud naglašava da sama činjenica da podnosilac zahteva nije zadovoljan rezultatom odluka redovnih sudova ili samo pominjanje članova Ustava, nije dovoljna da se izgradi navod za ustavne povrede. Kada se navode takve povrede Ustava, podnosioci zahteva moraju da daju obrazložene navode i ubedljive argumente (vidi, u tom smislu, slučaj Suda: KI136/14, Abdullah Bajqinca, rešenje o neprihvatljivosti od 10. februara 2015. godine, stav 33).

36. Što se tiče člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], Sud podseća da je navode koje je podnosilac zahteva izneo pred Sudom, iste izneo i pred redovnim sudovima i da se uglavnom odnose na pogrešne zaključke o činjeničnom stanju i neuspehu da obrazlože odluke redovnih sudova, odnosno činjenicu da mu redovni sudovi nisu dali dovoljno obrazloženja u vezi sa njegovim navodima u vezi sa neisplatom razlike u ličnim dohocima.

37. U rešavanju navoda podnosioca zahteva, Sud se prvo poziva na praksu ESLJP-a, koji je ocenio da, iako vlasti uživaju značajnu slobodu u izboru odgovarajućih sredstava da obezbede da su njihovi pravosudni sistemi u skladu sa zahtevima člana 6.1 EKLJP-a, njihovi sudovi moraju „dovoljno jasno navesti razloge na kojima su zasnovali svoju odluku“ (vidi, predmet ESLJP-a: Hadjianastassiou protiv Grčke, zahtev br. 12945/87, presuda od 16. decembra 1992. godine, stav 33; vidi, takođe, slučaj Suda: KI143/16, podnosilac zahteva: Muharrem Blaku i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 17. maja 2018. godine, stav 54).

38. U skladu sa praksom ESLJP-a, i ovaj Sud je u mnogim slučajevima naglašavao da iako sudovi nisu obavezni da rešavaju sve navode podnosilaca zahteva, sudovi su obavezni da rešavaju glavne navode u predmetima koji su pred njima (vidi, mutatis mutandis, gore navedeni slučaj Suda: KI230/19, podnosilac zahteva Albert Rakipi, presuda od 9. decembra 2021. godine, stav 136). U tom aspektu, pravo na donošenje sudske odluke u skladu sa zakonom uključuje obavezu sudova da daju razloge za svoje odluke, kako na procesnom, tako i na materijalnom nivou (vidi, mutatis mutandis, gore navedeni slučaj Suda: KI230/19, stav 136).

39. Da bi tačno ocenio da li su ustavni navodi podnosioca zahteva rešeni i da li je postojalo „dovoljno obrazloženje“ od strane redovnih sudova, u okolnostima konkretnog slučaja, Sud će prvo podsetiti na obrazloženje Osnovnog suda i onda na obrazloženje drugog stepena i na obrazloženje presude [Rev. br. 433/2021] od 29. marta 2022. godine Vrhovnog suda Kosova.

40. U obrazloženju svoje presude, Osnovni sud je naglasio sledeće: „Iz sadržine navedenog ugovora o radu [ugovor o radu od 15.06.2015. godine, koji sadrži broj 144 i datum 22.07.2014. godine], proizilazi da se isti ne radi o ugovoru o sistematizaciji tužioca na drugo radno mesto već Ugovor o radu kojim je tuženi zasnovao radni odnos na neodređeno vreme počev od 15.06.2015. godine kod tužene kao poslodavcu. Dakle, budući da predmetni ugovor [ugovor o radu od 15.06.2015. godine, koji u uvodu sadrži broj 144 i datum 22.07.2014. godine] nije ugovor o sistematizaciji tužioca na drugo radno mesto, već je ugovor o osnivanju radnog odnosa, za konkretni ugovor ne nalazi primenu član 17 stav 2, kao i član 18 stav 1 podstav 1.3 Zakona o radu Kosova koje tužilac navodi u tužbi“.

41. Gore navedeno obrazloženje Osnovnog suda je uvažio kao ispravnim Apelacioni sud presudom [A.C.br.2093/2018] od 11. februara 2021. godine.

42. Dalje je u svojoj presudi Vrhovni sud prvo usvojio, kao pravičan i zakonit, stav nižestepenih sudova, ocenivši da su poslednje navedeni pravilno ocenili činjenično stanje i pravilno primenili materijalno pravo, kao i ističući da prema važećim zakonima, NPL „Stacioni i Autobusëve“ u Uroševcu“ nije naslednik K.P.T.U „Kosova transa”.

43. Štaviše, Vrhovni sud u obrazloženju povodom navoda podnosioca zahteva za isplatu razlike u ličnim dohocima dodaje da je „tuženi postupio u skladu sa odredbama člana 13. Zakona o radu br. 03/L-212, gde su utvrđena prava zaposlenog u slučaju promene poslodavca, dakle svaki navod za isplatu razlike u ličnim dohocima između isplate predviđene ugovorom o zasnivanju radnog odnosa od 15.07.2014. godine br. 140 i ugovorom br. 06 od 31.03.2009. godine je neosnovan. Tužilac je činjenicom da je potpisao ugovor od 15.07.2014. godine br. 140 bez prigovora u smislu odredaba člana 78. i 79. Zakona o radu izgubio svako pravo da traži sudsku zaštitu u odnosu na poslodavca u pogledu uslova ovog ugovora […]. U konkretnom slučaju, sam tužilac nije tražio sudsku zaštitu u vezi sa ugovorom od 15.07.2014. godine br. 140 koji je zaključen sa tuženim u zakonskim rokovima utvrđenim odredbama zakona o radu, stoga, sve dok nije zatražena sudska zaštita i nije utvrđena povreda prava, ne može se tražiti ni razlika u ličnim dohocima prema tužbenom zahtevu”.

44. Sud smatra da su svi bitni navodi podnosioca zahteva obrađeni i da je dobio odgovor od Vrhovnog suda. Štaviše, podnosilac zahteva se ne poziva ni na jedan konkretni navod za koju navodi da nije dobio odgovor od Vrhovnog suda.

45. U smislu gore navedenog, Sud zaključuje da su presuda [ br. 433/2021] od 29. marta 2022. godine Vrhovnog suda Kosova, kao i presuda Apelacionog suda i presuda Osnovnog suda, jasne i rešavaju bitne navode koje je izneo podnosilac zahteva, iako se izričito ne pozivaju na relevantne ustavne članove. Sud ocenjuje da ne postoji nijedan bitni argument koji su redovni sudovi ostavili sa strane kao neobrazložen, kako to tvrdi podnosilac zahteva.

46. Shodno tome, Vrhovni sud je došao do ovog zaključka nakon što je razmotrio obrazloženje dato od strane Apelacionog suda i Osnovnog suda.

47. Stoga, Sud smatra da su zaključci redovnih sudova doneti nakon detaljnog razmatrana svih argumenata koje je izneo podnosilac zahteva. Kao rezultat toga, Sud ocenjuje da obrazloženje Vrhovnog suda ispunjava sve neophodne standarde ESLJP-a i Suda za donošenje obrazložene sudske odluke.

48. Štaviše, što se tiče predmeta ESLJP-a i Suda, na koje se podnosilac zahteva pozvao da potkrepi svoje navode, Sud ocenjuje da se konkretan slučaj očigledno razlikuje od činjeničnih i pravnih okolnosti predmeta na koje se podnosilac zahteva pozvao.

49. U slučaju podnosioca zahteva, Sud primećuje da navodi podnosioca zahteva izneti pred Sudom uglavnom pokreću pitanje zakonitosti.

50. S tim u vezi, Sud naglašava da nije njegova dužnost da se bavi greškama u primeni prava za koje se tvrdi da su ih načinili redovni sudovi (zakonitost), osim i u meri u kojoj su takve greške mogle povrediti osnovna prava i slobode zaštićene Ustavom (ustavnost). Da je drugačije, Sud bi delovao kao sud „četvrtog stepena“, što bi rezultiralo prekoračenjem granica utvrđenih u njegovoj nadležnosti. U skladu sa praksom ESLJP-a, kao i sada već svojom konsolidovanom praksom, Sud ponavlja da je uloga redovnih sudova da tumače i primenjuju relevantna pravila procesnog i materijalnog prava i da se ne mogu davati apstraktne ocene zašto je redovni sud odlučio na jedan, a ne na drugi način (vidi, slučaj ESLJP-a: García Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, od 21. januara 1999. godine, stav 28 i vidi, takođe, slučaj Suda: KI70/11, podnosioci zahteva: Faik Hima, Magbule Hima i Bestar Hima, rešenje o neprihvatljivosti od 16. decembra 2011. godine).

51. Ustavni sud može samo da razmatra da li su u postupku dokazi izvedeni na pravičan način i da li su postupci uopšteno, posmatrano u celini, sprovedeni tako da je podnosilac zahteva dobio pravično suđenje (vidi, između ostalog, predmet ESLJP-a: Edwards protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 13071/87, Izveštaj Evropske komisije o ljudskim pravima, usvojen 10. jula 1991. godine).

52. U tom smislu, Sud dalje smatra da podnosilac zahteva nije dokazao da je postupak u Vrhovnom sudu ili drugim redovnim sudovima bio nepravičan ili proizvoljan, ili da su mu povređena osnovna prava i slobode zaštićene Ustavom kao posledica pogrešnog tumačenja procesnog prava. Sud ponavlja da je tumačenje zakona dužnost redovnih sudova i da je pitanje zakonitosti (vidi, slučaj Suda: KI63/16, podnosilac zahteva: Astrit Pira, rešenje o neprihvatljivosti od 8. avgusta 2016. godine, stav 44 i vidi takođe slučaj: KI150/15; KI161/15; KI162/15; KI14/16; KI19/16; KI60/16 i KI64/16, podnosilac zahteva: Arben Gjukaj, Hysni Hoxha, Driton Pruthi, Milazim Lushtaku, Esat Tahiri, Azem Duraku i Sami Lushtaku, rešenje o neprihvatljivosti od 15. novembra 2016. godine, stav 62).

53. Kao rezultat toga, Sud smatra da podnosilac zahteva nije potkrepio tvrdnje da su relevantni postupci na bilo koji način bili nepravični ili proizvoljni i da su osporenom odlukom povređena prava i slobode zagarantovane Ustavom.

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni sud, u skladu sa članovima 113.1 i 113.7 Ustava, članom 47. Zakona i pravilima 39 (2)  i 59 (2) Poslovnika, dana 8. septembra 2022. godine, jednoglasno

ODLUČUJE

1. DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

1. DA DOSTAVI ovu odluku stranama;

• DA OBJAVI ovu odluku u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;

1. Ovo rešenje stupa na snagu odmah.

Sudija izvestilac                                                                  Predsednica Ustavnog suda

Safet Hoxha                                                                                 Gresa Caka-Nimani