Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, 19. decembra 2022.godine
Br. ref.: RK 2097/22
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI42/21
Podnosilac
Arsim Isufi
Ocena ustavnosti
presude Rev. br. 288/2020 Vrhovnog suda Republike Kosovo od
1. oktobra 2020. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVA
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija i
Nexhmi Rexhepi, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podneo Arsim Isufi sa prebivalištem u selu Kačikol, opština Priština, koga zastupa advokat Artan Qerkini (u daljem tekstu: podnosilac zahteva).
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava presudu [Rev. br. 288/2020] Vrhovnog suda Kosova (u daljem tekstu: Vrhovni sud) od 1. oktobra 2020. godine u vezi sa presudom [Ac. br. 4976/2018] Apelacionog suda Kosova (u daljem tekstu: Apelacioni sud) od 4. decembra 2019. godine i presudom [C. br. 1823/17] Osnovnog suda u Prištini (u daljem tekstu: Osnovni sud) od 28. septembra 2018. godine.
Podnosilac zahteva je osporenu presudu primio 30. oktobra 2020. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar je zahtev za ocenu ustavnosti osporene presude kojom su, prema navodima podnosioca zahteva, povređena njegova osnovna prava i slobode zagarantovane članovima 3. [Jednakost pred zakonom], 24. [Jednakost pred zakonom] i 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: EKLJP) i članovima 7. i 10. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: UDLJP).
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. [Procesuiranje podnesaka] i 47. [Individualni zahtevi] Zakona br. 03/L-121 o Ustavom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon), kao i na pravilu 32. [Podnošenje podnesaka i odgovora] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Postupak pred Sudom
Dana 24. februara 2021. godine, podnosilac je podneo zahtev Ustavom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).
Dana 26. februara 2021. godine, predsednica Suda je imenovala sudiju Gresu Caka-Nimani za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje sastavljeno od sudija: Bajram Ljatifi (predsedavajući), Safet Hoxha i Radomir Laban (članovi).
Dana 3. marta 2021. godine, Sud je obavestio podnosioca o registraciji zahteva.
Dana 3. marta 2021. godine, Sud je obavestio Vrhovni sud o registraciji zahteva i poslao mu njegovu kopiju.
Dana 3. marta 2021. godine, Sud je tražio od Osnovnog suda u Prištini da obavesti Sud o datumu kada je podnosilac zahteva primio osporenu presudu Vrhovnog suda.
Dana 9. marta 2021. godine, Osnovni sud je dostavio Sudu povratnicu koja pokazuje da je podnosilac zahteva osporenu presudu primio 30. oktobra 2020. godine.
Dana 17. maja 2021. godine, na osnovu stava 5. člana 114. [Sastav i mandat Ustavnog suda] Ustava i pravila 12. (Izbor predsednika i zamenika predsednika) Poslovnika, sudija Gresa Caka-Nimani je izabrana za predsednicu Ustavnog suda. Na osnovu stava (4) pravila 12. Poslovnika i odluke Suda KK-SP 71-2/21 utvrđeno je da će sudija Gresa Caka-Nimani preuzeti funkciju predsednice Suda nakon isteka mandata predsednice Suda Arte Rama-Hajrizi, 26. juna 2021. godine.
Dana 8. juna 2021. godine, predsednica Suda, Arta Rama-Hajrizi je odlukom [br. K.SH. KI42/21] imenovala sudiju Nexhmija Rexhepija za sudiju izvestioca umesto sudije Grese Caka-Nimani.
Dana 26. juna 2021. godine, na osnovu stava (4) pravila 12. Poslovnika i odluke Suda KK-SP 71-2/21, sudija Gresa Caka-Nimani je preuzela dužnost predsednice Suda, dok je na osnovu tačke 1.1 stava 1. člana 8. (Istek mandata sudije) Zakona, predsednica Arta Rama-Hajrizi okončala mandat predsednice i sudije Ustavnog suda.
Dana 16. novembra 2022. godine, Sud je razmotrio preliminarni izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno izneo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.
Pregled činjenica
Iz spisa predmeta proizilazi da je podnosilac zahteva bio zaposlen u Policiji Kosova, na službenom položaju za obezbeđenje objekata i ličnosti, u Prištini. Dana 7. januara 2012. godine, Ministarstvo unutrašnjih poslova (koje je imalo status tužene strane) obratilo se direktoru Regionalne policijske uprave obaveštavajući ga o tome da podnosilac zahteva uopšte nije dolazio na dužnost i tražilo da se povodom toga pokrene odgovarajući disciplinski postupak zbog nedolaska na dužnost.
Dana 12. januar 2012. godine, direktor Regionalne policijske uprave u Prištini je doneo odluku da se podnosiocu zahteva izrekne pismena opomena zbog toga što je tri dana odsustvovao sa posla.
Dana 21. marta 2021. godine, podnosilac zahteva je pozvan na intervju, kada je izjavio da nije popunio nikakav obrazac za odsustvo sa posla sa obrazloženjem da se neprestano starao o svojoj porodici.
Dana 30. avgusta 2012. godine, nakon uvida u nalaze iz konačnog izveštaja o istrazi [26. mart 2012. godine], u kojem je utvrđeno da podnosilac zahteva u periodu od 14. januara 2012. do 20. marta 2012. godine, nije dolazio na posao 50 dana, iako nije popunio nikakav obrazac za odsustvo za ovaj period i nije dostavio svom pretpostavljenom nikakav lekarski izveštaj ili lekarsku belešku kojom bi opravdao svoje odsustvo sa posla, doneta je odluka [166/KBD/2012] Disciplinske komisije o prestanku radnog odnosa.
Neutvrđenog datuma, podnosilac zahteva je uložio žalbu protiv gore navedene odluke, koja je odbijena 22. oktobra 2012. godine, odlukom generalnog direktora policije, kojom je potvrđeno da ostaje na snazi odluka [166/KBD/2012] Disciplinske komisije od 30. avgusta 2012. godine o izrečenoj disciplinskoj meri prestanka radnog odnosa.
Dana 22. juna 2015. godine, Osnovni sud je presudom [C. br. 2025/13]: (i) odbio, kao neosnovan, tužbeni zahtev podnosioca zahteva kojim je tražio da se obaveže Ministarstvo unutrašnjih poslova da poništi kao nezakonitu odluku [166/KBD/2012] Disciplinske komisije od 30. avgusta 2012. godine, kao i odluku [1265-DPPK-01/1265/2012] generalnog direktora policije od 22. oktobra 2012. godine, kao i da ga vrati na radno mesto sa svim pravima iz radnog odnosa, uključujući i naknadu zarada za period od 1. septembra 2012. do 30. aprila 2015. godine, a da mu od ovog datuma isplaćuje zaradu od 675,30 evra do njegovog vraćanja na posao, kao i troškove postupka.
Neutvrđenog datuma, podnosilac zahteva je uložio žalbu protiv gore navedene presude zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se ožalbena presuda ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje i odlučivanje.
Dana 10. jula 2017. godine, Apelacioni sud je rešenjem [CA. br. 4037/2015] usvojio kao osnovanu žalbu podnosioca zahteva, dok je presuda [C. br. 2025/13] Osnovnog suda od 9. juna 2015. godine ukinuta i predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje i odlučivanje. Apelacioni sud je u svom obrazloženju, između ostalog, naveo da “tuženi – Ministarstvo unutrašnjih poslova nije primenio načelo zakonitosti a koje je obavezno i u ovim postupcima jer je tužiocu izrekao meru za prekršaj koji nije predviđen odredbama Zakona o Policiji br. 03/L-035, odnosno njegovim članom 46. i nije sproveo postupak koji je predviđen odredbama člana 45. tog Zakona, što znači da je doneo nezakonitu odluku protiv tužioca jer je Zakonom o Policiji br. 03/L-035 u disciplinskim postupcima za policijske službenike i druge zaposlene, konkretno u članu 45.1 izričito utvrđeno da će optužbe da je došlo do teškog disciplinskog prekršaja u koji je uključen policijski službenik ili bilo koji drugi zaposleni Policije, sa izuzetkom viših funkcija, biti predmet istrage Policijskog inspektorata Republike Kosovo u skladu sa postupcima predviđenim zakonom na snazi i podzakonskim aktima".
Podnosilac zahteva je u ponovljenom postupku istakao da nije učinio disciplinski prekršaj koji mu se stavlja na teret, navodeći da je njegovo odsustvovanje sa posla bilo opravdano i to uglavnom iz porodičnih razloga, kao što su bolest majke, rođenje blizanaca, loše zdravstveno stanje supruge nakon rođenja dece i da svi ovi razlozi koji predstavljaju dovoljne razloge za odsustvovanje tužioca sa posla radi staranja o porodici.
Tuženi – Ministarstvo unutrašnjih poslova je u postupku ponovljenog suđenja ponovio da je odsustvovanje tužioca u trajanju od 50 dana sa posla neopravdano jer se podnosilac zahteva nije pridržavao procedura i nije potpisao nikakav obrazac za odsustvo sa posla. Dodao je da je isti i ranije bio predmet istrage i da je u 9 slučajeva utvrđeno da je odgovoran za disciplinski prekršaj. Ponovio je da je odluka o izricanju disciplinske mere – otpuštanje sa posla doneta nakon sprovođenja pravičnog i zakonitog postupka i da je disciplinsku meru izrekao nadležni organ.
Dana 28. septembra 2018. godine, Osnovni sud je presudom [C. br. 1813/17]: (i) usvojio u celosti kao osnovan tužbeni zahtev podnosioca zahteva; (ii) poništio kao nezakonitu odluku [br. 166/KBD/2012] Disciplinske komisije od 30. avgusta 2012. godine, kao i odluku [br. 1265-DPPK-01/1265/2012] generalnog direktora policije od 22. oktobra 2012. godine; (iii) obavezao tuženog – Ministarstvo unutrašnjih poslova da vrati podnosioca zahteva na radno mesto sa svim pravima iz radnog odnosa, uključujući i naknadu zarada za period od 1. septembra 2012. do 30. aprila 2015. godine u iznosu od 12.417,74 €, na ime kamate za isti period iznos od 492,08 evra i da uplati u penzijski trust na ime tužioca iznos od 1.378 € na ime penzijskih doprinosa, kao i da uplati porez na platu u iznosu od 675,30 evra, a od 1. maja 2015. do 31. juna 2018. godine, vrednost za ceo sporni period dostiže iznos od 18.712,00 evra, uključujući i kamatu na ovaj iznos za poslednjih 12 meseci od 249 € što čini ukupno 18.961,00 €, za trust za doprinose od 20,90 € i porez na platu iznos od 1.142 €, kao i (iv) obavezao tuženog da mu nadoknadi i troškove postupka u iznosu od 2.152,00 €, a sve to u roku od 7 dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.
Dana 30. oktobra 2018. godine, Osnovni sud je rešenjem [C. br. 1823/17] (i) ispravio presudu tog suda [C. br. 1823/17] od 28. septembra 2018. godine, i to tako da na početku i kraju ove presude umesto broja predmeta 1813/17 treba da stoji broj 1823/17; (ii) preostali delovi presude ostaju nepromenjeni; (iii) ovo rešenje je sastavni deo presude [C. br. 1823/17] od 28. septembra 2018. godine.
Dana 10. oktobra 2018. godine, tuženi – Ministarstvo unutrašnjih poslova, koga je zastupalo Državno pravobranilaštvo, izjavio je žalbu protiv gore navedenog rešenja zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Takođe, dana 15. oktobra 2018. godine, tuženi je dostavio i podnesak za dopunu žalbe od 10. oktobra 2018. godine sa opširnijim obrazloženjem.
Dana 13. novembra 2018. godine, podnosilac zahteva je dostavio odgovor na žalbu sa predlogom da se žalba tuženog odbaci kao nedozvoljena ili da se odbije kao neosnovana.
Dana 4. decembra 2019. godine, Apelacioni sud je presudom [Ac. br. 4976/2018] usvojio žalbu tužene strane Vlade Republike Kosovo – Ministarstvo unutrašnjih poslova, preinačio presudu [C. br. 1823/2017] Osnovnog suda od 28. septembra 2018. godine i dosudio sledeće: "odbija se u celosti tužbeni zahtev tužioca Arsima Isufija, kojim je tražio da se poništi odluka [br. 166/KBD/2012] Disciplinske komisije od 30. avgusta 2012. godine; odluka [br. 1265-DPPK – 01/1265/2012] generalnog direktora policije od 22. oktobra 2012. godine i da se obaveže tuženi da vrati podnosioca zahteva na radno mesto sa svim pravima i obavezama iz radnog odnosa, uključujući i naknadu zarada od 1. septembra 2012. godine pa sve dok postoje zakonski uslovi, kao neosnovan zahtev".
Dana 28. februara 2020. godine, podnosilac zahteva je uložio zahtev za reviziju Vrhovnom sudu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Dana 1. oktobra 2020. godine, Vrhovni sud je presudom [Rev. br. 288/2020] odbio, kao neosnovanu, reviziju tužioca podnetu protiv presude [Ac. br. 4976/2018] Apelacionog suda od 4. decembra 2019. godine.
Navodi podnosioca zahteva
Podnosilac zahteva navodi da su osporenim rešenjem povređena njegova osnovna prava i slobode zagarantovane članovima 3. [Jednakost pred zakonom], 24. [Jednakost pred zakonom] i 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, u vezi sa članom 6. EKLJP, kao i članovima 7. i 10. UDLJP.
Na početku, podnosilac zahteva tvrdi da osporena odluka ne ispunjava pretpostavke obrazložene sudske odluke. Podnosilac zahteva navodi da pravo na obraćanje sudu ima za cilj da garantuje strankama u postupku pravo da budu saslušane i da stranke u svakom slučaju budu stavljene u jednak položaj pred sudom.
Podnosilac zahteva naglašava da u odluci Vrhovnog suda nije dato nikakvo obrazloženje suda o tome zašto je zahtev tužene strane odbačen od strane suda, zašto ne stoje navodi tužilačke strane, nije izneto nikakvo obrazloženje u pogledu zakonskog osnova pravnih navoda i zakonskog osnova na koji se oslanja sud u svojoj odluci da te navode ne treba razmatrati.
Prema podnosiocu zahteva, u parničnom postupku koji je sproveden pred redovnim sudovima, bilo je sporno da li je on svoj izostanak sa posla opravdao medicinskom dokumentacijom koja se odnosi na zdravstveno stanje njegove supruge i dece. Dakle, prema njegovim navodima, Vrhovni sud nije dao odgovore na glavna pitanja radi pravilnog rešavanja parničnog predmeta, kao što su pravna težina lekarske dokumentacije kojom se potvrđuje zdravstveno stanje supruge i dece podnosioca zahteva i da li je ta dokumentacija uzeta u obzir od strane Disciplinske komisije policije prilikom odlučivanja o disciplinskoj odgovornosti podnosioca, pa u konkretnom slučaju ne može ni biti reči o odluci koja zadovoljava standarde obrazložene sudske odluke.
U predmetom slučaju, Vrhovni sud nije ispitao odlučujuće navode o epilogu predmeta predočene u reviziji, već je samo potvrdio pravna stanovišta Apelacionog suda, ne zalazeći uopšte u suštinu navoda iznetih u vanrednom pravnom sredstvu.
Podnosilac zahteva navodi da je presudom [Ac. br. 4976/2018] Apelacionog suda od 4. decembra 2019. godine, povređeno (ii) načelo jednakosti oružja jer je podnosilac zahteva stavljen u znatno neravnopravniji položaj od tužene strane – Ministarstva unutrašnjih poslova zbog toga što je poslednje pomenutom dozvoljeno podnošenje dopune žalbe nakon isteka zakonskog roka za njeno podnošenje.
Podnosilac zahteva navodi da je tužena strana – Ministarstvo unutrašnjih poslova, uložilo žalbu protiv presude Osnovnog suda, prvobitno 12. oktobra 2018. godine, bez obrazloženja žalbenih razloga. Nedostatak obrazloženja opravdava navodnom opterećenošću Državnog pravobranilaštva velikim obimom posla i prijemom velikog broja predmeta jer zastupa celu Vladu Kosova i najavljuje da će opširnije obrazloženje dostaviti u najkraćem mogućem roku. Tuženi je opširnije obrazloženje žalbe izneo podneskom za dopunu žalbe koji je dostavio sudu 15.10.2018. godine. S druge strane, podnosilac zahteva je dostavljenim odgovorom na žalbu [13. novembar 2018. godine] istakao da je žalba koju je izjavila tužena strana neblagovremena.
Prema njegovim navodima, podnosilac zahteva nije izneo gore navedene argumente (odgovor na žalbu, 13. novembar 2018. godine) u reviziji zato što se revizija, prema članu 214. ZPP-a, može izjaviti samo: - zbog povrede odredbi parničnog postupka iz člana 188. ovog zakona do koje je došlo u postupku drugostepenog suda; - zbog pogrešne primene materijalnog prava; - zbog prekoračenja tužbenog zahteva ukoliko je ova nepravilnost učinjena u postupku vođenom pred drugostepenim sudom.
U nastavku, podnosilac zahteva navodi da je neodbacivanje žalbe od strane Apelacionog suda imalo direktan uticaj na njegova prava, jer bi u slučaju da je žalba MUP-a bila odbačena, presuda prvostepenog suda o njegovom vraćanju na posao postala pravosnažna i izvršiva.
Konačno, podnosilac zahteva traži od Suda: (i) da se njegov zahtev proglasi prihvatljivim; (ii) da se utvrdi da je došlo do povrede člana 24. u vezi sa članom 3. i članom 31. Ustava, u vezi sa stavom 1. člana 6. EKLJP i članovima 7. i 10. UDLJP; (iii) da proglasi ništavom presudu [Ac. br. 4976/2018] Apelacionog suda Kosova od 4. decembra 2019. godine i presudu [Rev. br. 288/2020] Vrhovnog suda od 1. oktobra 2020. godine; (iv) da vrati presudu Apelacionog suda na ponovno odlučivanje u skladu sa presudom ovog Suda i/ili vrati presudu Vrhovnog suda na ponovno odlučivanje u skladu sa presudom ovog Suda.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
Ustav Republike Kosovo
Član 24. [Jednakost pred zakonom]
1. Pred zakonom su svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.
2. Niko se ne sme diskriminisati na osnovu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili nekog drugog uverenja, nacionalnog ili društvenog porekla, veze sa nekom zajednicom, imovine, ekonomskog ili socijalnog stanja, seksualnog opredeljenja, rođenja, ograničene sposobnosti ili nekog drugog ličnog statusa.
3. Načelo jednakosti pred zakonom ne sprečava sprovođenje i usvajanje privremenih mera, neophodnih za zaštitu i napredak prava pojedinaca i grupa koje nisu jednake. Takve mere se mogu sprovoditi samo do ostvarenja cilja radi kojeg su uspostavljene.
Član 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
3. Suđenje je javno, osim u slučajevima kada sud, iz posebnih razloga, smatra da je isključivanje štampe ili javnosti, u korist pravde, ako bi njihovo prisustvo moglo naškoditi javnom redu ili nacionalnoj sigurnosti, interesima maloletnika, ili zaštiti privatnog života stranaka u postupku, na zakonom propisan način.
Zakon br. 03/L-035 o Policiji
Član 45.
Disciplinski postupci za policijske službenike i druge zaposlene
45.1 Optužbe da je došlo do teškog disciplinskog prekršaja u koje je uključen policijski službenik ili bilo koji drugi zaposleni Policije, sa izuzetkom viših funkcija, biće predmet istrage Policijskog inspektorata Republike Kosova u skladu sa postupcima predviđenim zakonom na snazi i podzakonskim aktima.
45.2 Inspektorat će izvestiti Komisiju za viša naimenovanja i disciplinu u Policiji o svemu što je otkrio koja utvrđuje da li je počinjen disciplinski prekršaj i, u slučajevima u kojima je počinjen disciplinski prekršaj, treba da preporuči generalnom direktoru disciplinske mere koje treba da budu preduzete.
45.3 Generalni direktor izriče disciplinsku meru, uzimajući u obzir preporuke Komisije.
45.4 Na odluku generalnog direktora može se uložiti žalba ministru. Odluka ministra predstavljaće konačnu upravnu odluku i može biti može biti predmet sudskog razmatranja samo od strane nadležnog suda.
45.5 Lakši disciplinski prekršaji u koje je uključen policijski službenik ili bilo koji drugi zaposleni Policije, sa izuzetkom visokih funkcija, istražuju se od strane Jedinice za internu istragu Policije, u skladu sa postupcima opisanim u zakonu na snazi i podzakonskim aktima. Jedinica za profesionalne standarde će izvesti Internu disciplinsku komisiju Policije o onome što je otkrila, koja će utvrditi da li je počinjen bilo kakav disciplinski prekršaj i, u slučajevima kada je počinjen disciplinski prekršaj, izreći disciplinsku meru, uzimajući u obzir preporuke Jedinice za internu istragu.
45.6 Protiv odluke Interne disciplinske komisije može se uložiti žalba Policijskoj komisiji za žalbe i nagrade. Odluka Komisije za žalbe predstavljaće konačnu upravnu odluku i može biti predmet sudskog razmatranja samo od strane nadležnog suda.
Član 46.
Teži disciplinski prekršaji
Policijski službenici i civilno osoblje izvršavaju teže disciplinske prekršaje ukoliko on/ona počini, pokuša da počini, pomogne ili podstakne drugog da izvrši bilo koje od niže navedenih dela:
a) teži slučajevi ponašanja koje diskredituje;
b) teža neposlušnost;
c) neprilično i teže otkrivanje informacija;
d) korupcija;
e) teži slučaj prekoračivanja ovlašćenja;
f) neprilično korišćenje oružja;
g) suvišna upotreba sile;
h) teže oštećivanje policijske imovine;
i) upotreba alkohola ili drugih toksičnih supstanci;
j) seksualno uznemiravanje tokom službe;
k) radnje i zloupotreba na osnovu starosti, pola, vere i etničke pripadnosti;
l) zloupotreba i seksualno uznemiravanje lica; i
m) krivična delatnost.
Zakon br. 03/L-231 o Policijskom inspektoratu Kosova
Član 2.
Obim
1. Obim aktivnosti PIK-a je:
1.3. istraga odnosno pregled disciplinskih incidenata visokog profila, uključujući pripadnike KP, kako je definisano u članu 4, stav 1, podstav 1.11 ovog zakona.
1.4. istraga svih navodnih disciplinskih prestupa policijskih zvaničnika sa najvišim činovima višeg nivoa policijskog upravljanja i viših imenovanih policijskih položaja.
Član 32.
Prestanak važenja
1. Kada ovaj zakon stupi na snagu, ukida se Zakon o Policijskom inspektoratu Kosova Br.03/L-036 i podzakonski akti koji proizilaze iz njega i sve odredbe Zakona o policiji a u vezi sa PIK-om kao i sve ostale zakonske odredbe koje su u suprotnosti sa ovim zakonom.
2. Stupanjem na snagu ovog zakona, svi podneti disciplinski prekršaji trebaju da budu istraženi od strane Kosovske policije, osim disciplinskih prekršaja iz člana 2 stav 1 podstavovi 1.3 i 1.4 ovog zakona.
3. Sve ozbiljne disciplinske prekršaje podležu zakonu koji je na snazi u vreme vođenja.
4. Sve disciplinske slučajeve u PIK na kojima se čeka odluka suda u vreme kada ovaj zakon stupa na snagu će biti prebačeni u policiju za dalji disciplinski postupak.
5. Stupanjem na snagu ovog zakona, sve tekuće krivične istrage prema Policiji biće završene od strane Policije. Sve tekuće krivične istrage od strane policije koji su u toku kada ovaj Zakon stupa na snagu će ostati sa policijskom dok ih ne dovrše.
6. Krivična istraga od PIK-a prema radnicima policije počinje sa sprovođenjem šest (6) meseci nakon stupanja na snagu ovog Zakona.
7. Ministar u toku perioda od šest (6) meseci donosi podzakonska akta za sprovođenje ovog Zakona i do donošenja istih primenjuju se zakonske odredbe na snazi.
8. U toku šestomesečnog (6) perioda će se razvijati kapaciteti u okviru osoblja PIK-a i regrutovaće se potrebno osoblje.
Prihvatljivost zahteva
Sud prvo ocenjuje da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom i dalje precizirani Zakonom i Poslovnikom.
U tom smislu, Sud se prvo poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, kojima je utvrđeno:
“1. Ustavi sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[…]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.
U nastavku, Sud takođe razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Zakonom. S tim u vezi, Sud se prvo poziva na član 47. (Individualni zahtevi) Zakona, kojim je utvrđeno:
Član 47.
(Individualni zahtevi)
“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.
Član 48.
(Tačnost podneska)
"Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode su mu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori".
Član 49.
(Rokovi)
"Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku...".
Sud utvrđuje da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, da je iscrpeo sva pravna sredstva određena zakonom za sve glavne navode (osim za navod o poštovanju načela jednakosti oružja), u skladu sa članom 113.7 Ustava, kao i da je podneo svoj zahtev u skladu sa rokom koji je predviđen u članu 49. Zakona. Podnosilac zahteva je takođe tačno naglasio prava i slobode za koje tvrdi da su mu povređeni i akte javnih organa koje osporava, u skladu sa kriterijumima iz člana 48. Zakona.
Sud podseća na navode podnosioca zahteva da su odlukama redovnih sudova povređena njegova prava zagarantovana sledećim ustavim članovima: 3. [Jednakost pred zakonom], 24. [Jednakost pred zakonom] i 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u skladu sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP, kao i članovima 7. i 10. UDLJP.
Sud će se u nastavku osvrnuti na svaki od ovih navoda pojedinačno, a koji se odnose na (I) pravo na pravično i nepristrasno suđenje iz člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, sa posebnim naglaskom na (i) načelo jednakosti oružja; kao i (ii) navode o neobrazloženoj sudskoj odluci; i (II) ostale navode o povredama članova 3. i 24. Ustava u vezi sa članovima 7. i 10. UDLJP.
Sud će ispitati navode podnosioca zahteva koji se odnose na iznete tvrdnje, primenivši sudsku praksu ESLJP-a, na osnovu koje je Sud, u skladu sa članom 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači Ustavom zagarantovana osnovna prava i slobode.
Navodi o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje
Sud primećuje da podnosilac zahteva navodi da su odluke redovnih sudova u njegovom slučaju u suprotnosti sa članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, zbog povrede nekoliko komponenti prava na pravično i nepristrasno suđenje, odnosno: (i) načela jednakosti oružja; i (ii) prava na obrazloženu sudsku odluku.
Povodom navoda o povredi načela jednakosti oružja
Sud na početku podseća na jedan od navoda podnosioca zahteva da je osporenom odlukom povređeno načelo jednakosti oružja, jer je podnosilac stavljen u znatno neravnopravniji položaj od tuženog Ministarstva unutrašnjih poslova, iz razloga što je poslednje pomenutom dozvoljeno da podnese dopunu žalbe nakon isteka zakonskog roka za njeno podnošenje.
Pozivajući se na svoju praksu i praksu ESLJP-a, Sud, na početku ponovo naglašava da je načelo „jednakosti oružja“ element šireg koncepta pravičnog suđenja (vidi predmet ESLJP-a, Borgers protiv Belgije, zahtev br. 12005/ 86, presuda od 30. oktobra 1991. godine, paragraf 24).
ESLJP i Sud u svojoj sudskoj praksi je istakao da načelo „jednakosti oružja“ zahteva „pravičnu ravnotežu između stranaka“ gde se svakoj stranci mora dati razumna prilika da iznese svoj slučaj pod uslovima koji je ne bi stavili u značajno nepovoljnom položaju vis-a-vis suprotnoj strani (vidi predmet ESLJP-a Yvon protiv Francuske, zahtev br. 44962/98, presuda od 24. jula 2003. godine, paragraf 31 i Dombo Beheer B.V. protiv Holandije, zahtev br. 14448 /88, presuda od 27. oktobra 1993. godine, paragraf 33, vidi i druge reference u ovoj presudi, Ocalan protiv Turske [DHM], paragraf 140, Grozdanoski protiv bivše JRM, zahtev br. 2150/03, presuda od 31. maja 2007. godine, vidi i slučajeve Suda: KI230/19, podnosilac Albert Rakipi, presuda od 8. januara 2021. godine, paragrafi 98; KI239/19, podnosilac Hakif Veliu, rešenje o neprihvatljivosti od 19. marta 2021. godine, paragraf 112; KI52/12, podnosilac Adije Iliri, presuda od 5. jula 2013. godine, KI103/10, podnosilac Shaban Mustafa, presuda od 20. marta 2012. godine, paragraf 40).
Sud dalje podseća da sudska praksa ESLjP-a je utvrdila da zahtev o jednakosti oružja, u smislu pravične ravnoteže između stranaka, važi kao načelo i u građanskim i u krivičnim predmetima (vidi predmet ESLjP-a: Dombo Beher B.V. protiv Holandije, presuda od 27. oktobra 1993. godine, paragraf 33). Takođe zahtevi koji proizilaze iz prava o kontradiktornim postupcima su u principu isti kao u građanskim tako i u krivičnim predmetima (vidi predmet ESLjP-a: Werner protiv Austrisë, presuda od 24. novembra 1997. godine, paragraf 66).
Vezano za navod podnosioca zahteva o povredi načela jednakosti oružja, Sud podseća da je nakon žalbe koju je podneo tuženi – Ministarstvo unutrašnjih poslova, podnosilac zahteva dostavio odgovor na žalbu kojim je tražio da se žalba odbije zbog toga što je podnesak za dopunu žalbe tuženog podnet nakon isteka zakonskog roka. Međutim, na osnovu spisa predmeta ne proizilazi da je gore pomenuti navod podnosioca zahteva (u vezi sa podnošenjem podneska za dopunu žalbe tuženog po isteku roka), istaknut u zahtevu za reviziju koji je podnet Vrhovnom sudu.
Sud primećuje da je svakoj strani data razumna mogućnost da iznese svoj slučaj, bez stavljanja u nepovoljnom položaju nasuprot protivničke strane. Shodno tome, tužena strana, odnosno Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, uložilo je žalbu na rešenje Osnovnog suda, a potom dana 15. oktobra 2018. godine, podnelo je podnesak za dopunu žalbe od 10. oktobra 2018. sa proširenom obrazloženjem. Sa druge strane, podnosilac je podneo svoj prigovor odgovorom na žalbu od 13. novembra 2018. godine, iako isti nije izneo u svom zahtevu za reviziju od 28. februara 2020. godine.
U svetlu okolnosti konkretnog slučaja, Sud smatra da tokom pravičnog i nepristrasnog postupka stranama je: (i) omogućeno odvijanje postupka na osnovu načela kontradiktornosti; (ii) data prilika da iznesu argumente i dokaze koje smatraju relevantnim za slučaj tokom različitih faza postupka; (iii) zagarantovano da su svi argumenti i dokazi, sagledani objektivno, koji su bili relevantni za rešavanje konkretnog slučaja, saslušani i razmatrani na uredan način od strane dotičnih sudova; (iv) zagarantovao da su činjenice i pravni navodi u sudskim odlukama detaljno preispitani i detaljno obrazloženi; i da, u skladu sa okolnostima slučaja, (v) zagarantovano da su celokupni postupci, bili pravični i ne proizvoljni. (Vidi, između ostalog, predmet ESLjP-a Garcia Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, paragraf 29; i slučaj Suda, KI131/19, gore citiran, paragraf 58). Sud naglašava da u konkretnim okolnostima ovog slučaja, podnosilac zahteva nije argumentovao da to nije slučaj.
Shodno tome, ovaj navod podnosioca zahteva o povredi načela jednakosti oružja je očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, stoga ovaj deo zahteva treba proglasiti neprihvatljivim, u skladu sa članom 113.7 Ustava, kao i sa pravilom 39 (2) Poslovnika.
Povodom navoda o neobrazloženoj sudskoj odluci
Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao “očigledno neosnovan” u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može da sadrži. S tim u vezi, tačnije je nazivati ih “očigledno neosnovanim navodima”. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu svrstati u četiri različite grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi “četvrtog stepena”; (ii) navodi koje karakteriše “jasno ili očigledno odsustvo povrede”; (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi; i na kraju, (iv) “haotični ili nategnuti” navodi.
U tom kontekstu, i u nastavku, radi ocene prihvatljivosti zahteva, odnosno, u okolnostima konkretnog slučaja, ocene da li je isti očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, Sud će prvo podsetiti na suštinu slučaja sadržanog u ovom zahtevu i na relevantne navode podnosioca zahteva, pri čijoj oceni će Sud primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojom je on, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači Ustavom zagarantovana osnovna prava i slobode.
U tom smislu, Sud prvo podseća da se okolnosti slučaja odnose na tužbeni zahtev podnosioca zahteva za poništenje odluke Disciplinske komisije i odluke generalnog direktora Policije Kosova, kojim mu je izrečena i potvrđena disciplinska mera prestanka radnog odnosa. Osnovni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca zahteva podnet protiv Ministarstva unutrašnjih poslova. Nakon žalbe podnosioca zahteva, Apelacioni sud je usvojio kao osnovanu njegovu žalbu, vraćajući predmet na ponovno suđenje. U ponovljenom postupku, Osnovni sud je usvojio tužbeni zahtev podnosioca zahteva, te poništio odluku Disciplinske komisije i odluku generalnog direktora policije o prestanku radnog odnosa, te obavezao Ministarstvo da vrati podnosioca zahteva na rad uz sve pripadajuće naknade. Nakon odgovarajuće žalbe Ministarstva unutrašnjih poslova, Apelacioni sud je usvojio njegovu žalbu, odbijajući tužbeni zahtev podnosioca zahteva. Postupajući povodom zahteva za reviziju podnosioca zahteva, Vrhovni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca zahteva. Podnosilac zahteva osporava presudu Vrhovnog suda, navodeći da su istom povređena njegova individualna prava i slobode zagarantovane članovima 3, 24. i 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP. Sud će u nastavku razmotriti i oceniti navode podnosioca zahteva.
U suštini, podnosilac zahteva je u odnosu na navod o povredi člana 31. Ustava, izneo tvrdnje o neobrazloženoj sudskoj odluci. Sud će u nastavku elaborirati opšta načela u pogledu obrazloženja sudske odluke i primeniće ista na okolnosti konkretnog slučaja.
Opšta načela u pogledu obrazloženja sudskih odluka
Što se tiče prava na obrazloženu sudsku odluku zagarantovanog članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, Sud pre svega naglašava da on već ima konsolidovanu sudsku praksu po ovom pitanju. Ova praksa je izgrađena na osnovu sudske prakse ESLJP-a, uključujući, ali ne ograničavajući se na predmete Hadjianastassiou protiv Grčke, presuda od 16. decembra 1992. godine; Van de Hurk protiv Holandije, presuda od 19. aprila 1994. godine; Hiro Balani protiv Španije, presuda od 9. decembra 1994. godine; Higgins i drugi protiv Francuske, presuda od 19. februara 1998. godine; Garcia Ruiz protiv Španije, presuda od 21. januara 1999. godine; Hirvisaari protiv Finske, presuda od 27. septembra 2001. godine; Suominen protiv Finske, presuda od 1. jula 2003. godine; Buzescu protiv Rumunije, presuda od 24. maja 2005. godine; Pronina protiv Ukrajine, presuda od 18. jula 2006. godine; i Tatishvili protiv Rusije, presuda od 22. februara 2007. godine. Pored toga, osnovna načela u pogledu prava na obrazloženu sudsku odluku su izložena i u slučajevima ovog Suda, uključujući, ali ne ograničavajući se na slučajeve KI22/16, podnosilac Naser Husaj, presuda od 9. juna 2017. godine; KI97/16, podnosilac IKK Classic, presuda od 9. januara 2018. godine; KI143/16, podnosilac Muharrem Blaku i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 13. juna 2018. godine; KI87/18, podnosilac zahteva IF Skadiforsikring, presuda od 27. februara 2019. godine i KI24/17, podnosilac Bedri Salihu, presuda od 27. maja 2019. godine, KI35/18, podnosilac Bayerische Versicherungsverbrand, presuda od 11. decembra 2019. godine; kao i slučaj Suda KI230/19, podnosilac Albert Rakipi, presuda od 9. decembra 2020. godine, stav 135).
U principu, sudska praksa ovog Suda i ona ESLJP-a, naglašavaju da pravo na pravično suđenje obuhvata pravo na obrazloženu odluku i da sudovi “treba da s dovoljnom jasnoćom izlože razloge na kojima su zasnovali svoje odluke”. Međutim, ova obaveza sudova se ne može shvatiti kao zahtev da se detaljno odgovori na svaki argument. Ovim u kojem se primenjuje ova dužnost navođenja razloga može varirati u zavisnosti od prirode odluke i mora se odrediti u svetlu okolnosti slučaja. Suštinski argumenti podnosilaca zahteva su ti na koje se mora odgovoriti, a navedeni razlozi moraju biti zasnovani na važećem zakonu (vidi slučaj Suda KI97, sa podnosiocem IKK Classic, gore citiran, stav 45; vidi takođe predmet ESLJP-a Hadjianastassiou protiv Grčke, presuda od 16. decembra 1992. godine, stav 33).
U principu, Sud naglašava da garancije sadržane u članu 31. Ustava i članu 6. EKLJP, obuhvataju i obavezu sudova da navedu dovoljna obrazloženja za svoje odluke (vidi predmet ESLJP-a H. protiv Belgije, presuda od 30. novembra 1987. godine, stav 53; takođe, vidi slučaj Suda KI230/19, podnosilac Albert Rakipi, gore citiran, stav 139 i slučaj KI87/18, podnosilac IF Skadiforsikring, stav 44).
Sud takođe naglašava da zasnovano na njegovoj sudskoj praksi prilikom ocene načela koje se odnosi na pravilno sprovođenje pravde, odluke sudova moraju sadržavati obrazloženje na kojem se zasnivaju. Obim u kojem se primenjuje ova obaveza navođenja razloga može varirati u zavisnosti od prirode odluke i mora se odrediti u svetlu okolnosti konkretnog slučaja. Suštinski argumenti podnosilaca zahteva su ti na koje se mora odgovoriti, a navedeni razlozi moraju biti zasnovani na važećem zakonu (vidi, slično tome, predmete ESLJP-a Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 29; Hiro Balani protiv Španije, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 27; i Higgins i drugi protiv Francuske, stav 42, vidi, takođe, slučaj Suda KI97/16, podnosilac IKK Classic, gore citiran, stav 48; i slučaj KI87/18 IF Skadeforsikring, gore citiran, stav 48). Iako ne traži da se detaljno odgovori na svaki prigovor koji predoči podnosilac zahteva, ta obaveza ipak podrazumeva da stranke u sudskom postupku mogu očekivati konkretan i izričit odgovor na one svoje navode koji su odlučujući za ishod sprovedenog postupka (vidi predmet Moreira Ferreira protiv Portugalije, presuda od 5. jula 2011. godine, stav 84 i sve reference koje su tu upotrebljene; kao i slučaj Suda KI230/19, podnosilac Albert Rakipi, presuda od 9. decembra 2020. godine, stav 137).
Međutim, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, sudovi su dužni da razmotre i pruže konkretan i jasan odgovor na: (i) bitne navode i argumente stranke (vidi predmete ESLJP-a Buzescu protiv Rumunije, gore citiran, stav 67; i Donadze protiv Gruzije, presuda od 3. marta 2006. godine, stav 35); (ii) navode i argumente koji su odlučujući za ishod postupka (vidi predmete ESLJP-a: Ruiz Torija protiv Španije, gore citiran, stav 30; i Hiro Balani protiv Španije, gore citiran, stav 28); ili (iii) navode koji se odnose na prava i slobode zagarantovane Ustavom i EKLJP (vidi predmet ESLJP-a Wagner i J.M.W.L. protiv Luksemburga, presuda od 28. juna 2007. godine, stav 96 i tu navedene reference; takođe, vidi i slučaj Suda KI227/19, sa podnosiocem N.T. “Spahia Petrol”, gore citiran, stav 48).
Primena ovih načela na okolnosti konkretnog slučaja
S tim u vezi, Sud će razraditi da li su navodi podnosioca zahteva o nepostojanju obrazložene sudske odluke u vezi sa presudom Vrhovnog suda Rev. br. 288/2020 od 1. oktobra 2020. godine u saglasnosti sa procesnim garancijama sadržanim u članu 31. Ustava i članu 6. EKLJP.
Sud podseća da je u svojoj presudi [Ac. br. 4976/2018] od 4. decembra 2019. godine, Apelacioni sud razmotrio pitanje utvrđivanja činjeničnog stanja i primene materijalnog prava i da je obrazložio sledeće:
Iako je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje, ipak je došao do pogrešnog zaključka da je odluku o prestanku radnog odnosa tužioca doneo neovlašćeni organ, zbog toga što je u pozivanje u presudi učinjeno na odredbu člana 45. stav 1. i 2. Zakona o policiji, u kome se predviđa da nadležni istražni organ za teže disciplinske prekršaje policijskih službenika predstavlja Policijski inspektorat Kosova. Međutim, prilikom davanja konačne ocene u ožalbenoj presudi, prvostepeni sud nije uzeo u obzir da su ova ovlašćenja Policijskog inspektorata Kosova izmenjena donošenjem novog Zakona br. 03/L-231 od 14.10.2010. godine, kojim zakonom je u članu 32. izričito utvrđeno da će se nakon njegovog stupanja na snagu, podneti disciplinski prekršaji razmatrati u okviru Policije Kosova, osim disciplinskih prekršaja iz člana 2. stav 1. podstavovi 1.3 i 1.4 ovog zakona, a koji se odnose na istragu disciplinskih incidenata visokog profila, gde spadaju svi zaposleni Policije Kosova, odnosno istragu svih navodnih disciplinskih prekršaja policijskih službenika sa najvišim činovima višeg rukovodećeg nivoa i policijskih službenika visokog izvršnog nivoa, a da se u konkretnom slučaju ove odredbe nisu mogle primeniti za istragu disciplinskih prekršaja od strane tužioca iz razloga što položaj tužioca kod tuženog ne predstavlja položaj visokog profila, odnosno položaj višeg rukovodećeg ili izvršnog nivoa.
Takođe, kvalifikacija o težem disciplinskom prekršaju izvršena je u skladu sa odredbom iz člana 46. st. 1 tačka b) Zakona br. 03/L-35 i člana 6. st. 6. 7 Administrativnog uputstva (o vrstama teških i lakših disciplinskih prekršaja u Kosovskoj policiji) i konačno, disciplinska mera koju je izrekao generalni direktor policije doneo je nadležni organ, kako je utvrđeno odredbom člana 45. st. 3. Zakona o policiji br. 03/L-35. Stoga je iz gore navedenih razloga i na osnovu člana 195. st. 1 tačka e) u vezi sa članom 201. st. 1 tačka d), Apelacioni sud odlučio kao u izreci ove presude.
Sledeći ovu liniju argumentacije, Sud stavlja naglasak i na obrazloženje osporene presude Vrhovnog suda, kojom je odbijen zahtev za reviziju podnosioca zahteva, i to:
Drugostepeni sud je pravilno ocenio da je u vreme kada je tužilac učinio disciplinski prekršaj i kada je protiv tužioca vođen disciplinski postupak zbog težih povreda radnih obaveza, bio na snazi Zakon o Policijskom inspektoratu Kosova (br. 03/L-231) koji u članu 32. izričito predviđa u tački 2: "Stupanjem na snagu ovog zakona, svi podneti disciplinski prekršaji trebaju da budu istraženi od strane Kosovske policije, osim disciplinskih prekršaja iz člana 2 stav 1 podstavovi 1.3 i 1.4 ovog zakona". Dakle, prema ovoj odredbi, Policijski inspektorat istražuje disciplinske prekršaje visokog profila, pa se ove odredbe ne mogu primeniti na istragu disciplinskih prekršaja od strane tužioca kao policijskog službenika, koji ne pripada visokom profilu koji bi istraživao Policijski inspektorat.
Sa svega napred navedenog, Sud naglašava da član 31. Ustava i član 6. EKLJP obavezuju sudove da daju obrazloženja za svoje odluke, ali to ne znači da nalaže da se detaljno odgovori na svaki navod i argument stranaka (vidi predmete ESLJP-a: Van de Hurk protiv Holandije, predstavka br. 16034/90, presuda od 19. aprila 1994. godine, stav 61; García Ruiz protiv Španije [VV], gore citiran, stav 26; Jahnke i Lenoble protiv Francuske, predstavka br. 40490/98, odluka o neprihvatljivosti od 29. avgusta 2000. godine; Perez protiv Francuske [VV], predstavka br. 47287/99, presuda od 12. februara 2004. godine, stav 81). Ustavni sud je dosledno držao ovaj stav (vidi slučajeve Suda KI06/17, gore citiran, stav 38; KI122/16, gore citiran, stav 58; i KI49/19, gore citiran, stav 49).
Shodno tome, Sud smatra da su redovni sudovi ispunili svoju ustavnu obavezu da pruže dovoljno pravno obrazloženje u vezi sa zahtevima i navodima podnosioca zahteva. Kao rezultat toga, Sud smatra da je podnosilac zahteva imao pogodnosti od prava da dobije obrazloženu sudsku odluku, u skladu sa članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP.
S tim u vezi, Sud smatra važnim da naglasi opšti principijelni stav da “pravičnost” koja se garantuje članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, nije “suštinska”, već “procesna” pravičnost. U praktičnom smislu, i u principu, ova procesna pravičnost se izražava kroz kontradiktorni postupak u kome se stranke saslušavaju i nalaze u istim uslovima pred Sudom (vidi, između ostalog, slučaj Suda KI131/19, podnosilac Sylë Hoxha, rešenje o neprihvatljivosti od 21. aprila 2020. godine, stav 57; i KI49/19, gore citiran, stav 55).
To tačnije znači da se strankama u pravičnom i nepristrasnom postupku mora: (i) omogućiti sprovođenje postupka na osnovu načela procesne kontradiktornosti; (ii) dati mogućnost da tokom različitih faza postupka predoče argumente i dokaze koje smatraju relevantnim za svoj slučaj; (iii) garantovati da su svi argumenti i dokazi koji su bili relevantni za rešavanje njihovog slučaja, propisno saslušani i razmotreni od strane nadležnih sudova; (iv) garantovati da su činjenice i pravni navodi u sudskim odlukama detaljno razmotreni i obrazloženi; u skladu sa okolnostima slučaja; (v) garantovati da su postupci, u celini gledano, bili pravični i nepristrasni (vidi, između ostalog, predmet ESLJP-a Garcia Ruiz protiv Španije, gore citiran, stav 29; i slučaj Suda KI131/19, gore citiran, stav 58).
Sud zaključuje da u okolnostima konkretnog slučaja, podnosilac zahteva nije argumentovao da gore navedeni standardi i garancije iz člana 31. Ustava, nisu primenjeni. Shodno tome, Sud smatra da je ovaj navod podnosioca zahteva koji se odnosi na neobrazloženu sudsku odluku očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, pa se stoga ovaj deo zahteva mora proglasiti neprihvatljivim u skladu sa članom 113.7 Ustava i pravilom 39 (2) Poslovnika.
Povodom navoda o povredi članova 3. i 24. Ustava
Sud podseća da podnosilac zahteva takođe navodi: (i) povredu članova 3. i 24. Ustava u vezi sa članovima 7. i 10. UDLJP. Što se tiče navodnih povreda osnovnih prava i sloboda utvrđenih gore navedenim članovima, Sud podseća da prema ustanovljenoj sudskoj praksi ESLJP-a, Sud proglašava zahtev neprihvatljivim kao očigledno neosnovan onda kada su navodi “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” ili kada je ispunjen jedan od dva karakteristična uslova, i to:
kada podnosilac zahteva jednostavno navede jednu ili više odredbi Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući pri tom na koji način su one povređene, osim ukoliko je na osnovu činjenica i okolnosti predmeta to sasvim očigledno (vidi, u ovom kontekstu, predmete ESLJP-a Trofimchuk protiv Ukrajine (odluka) od 31. maja 2005. godine, predstavka br. 4241/03; vidi, takođe, Baillard protiv Francuske (odluka) od 25. septembra 2008. godine, predstavka br. 6032/04);
kada podnosilac zahteva propusti ili odbije da predoči materijalne dokaze kojima bi potkrepio svoje navode (to naročito važi za odluke sudova ili drugih domaćih vlasti), osim ukoliko postoje izuzetne okolnosti koje su van njegove kontrole i koje ga sprečavaju da to učini (na primer, ako zatvorske vlasti odbiju da predoče Sudu dokumente iz spisa predmeta zatvorenika o kome je reč) ili ako Sud sam ne odluči drugačije (vidi slučaj Suda KI166/20, podnosilac Ministarstvo rada i socijalne zaštite, rešenje o neprihvatljivosti od 5. januara 2021. godine, stav 42).
U konkretnom slučaju, podnosilac zahteva navodi povredu članova 3. i 24. Ustava u vezi sa članovima 7. i 10. UDLJP, međutim isti ne objašnjava konkretno kako je došlo do povrede ovih članova Ustava i UDLJP. S tim u vezi, Sud podseća da je on dosledno naglašavao da samo pozivanje i pominjanje članova Ustava i EKLJP nije dovoljno da se izgradi argumentovana tvrdnja o ustavnim povredama. Kada se tvrde takve povrede Ustava, podnosioci zahteva moraju da obezbede obrazložene navode i ubedljive argumente (vidi, u ovom kontekstu, slučajeve KI175/20, podnosilac Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje o neprihvatljivosti od 22. aprila 2021. godine, stav 81; KI166/20, gore citiran, stav 52; KI04/21, podnositeljka Nexhmije Makolli, rešenje o neprihvatljivosti od 11. maja 2021. godine, stavovi 38-39).
Shodno tome, Sud utvrđuje da se u odnosu na navode podnosioca zahteva o povredi članova 3. i 24. Ustava u vezi sa članovima 7. i 10. UDLJP, zahtev mora proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovan, jer se ovaj navod kvalifikuje kao navod koji spada u kategoriju “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda iz razloga što je podnosilac zahteva jednostavno citirao odredbu Ustava i EKLJP, ne objašnjavajući kako je ona povređena. Shodno tome, ovaj navod je očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kako je utvrđeno u stavu (2) pravila 39. Poslovnika.
Zaključak
Na kraju, Sud utvrđuje da je zahtev podnosioca zahteva neprihvatljiv zbog toga što (I) navodi o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, u odnosu na navode podnosioca zahteva o (i) povredi načela jednakosti oružja kao i (ii) navod o neobrazloženoj sudskoj odluci; proglašavaju se neprihvatljivim kao očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, kako je utvrđeno u stavu (2) pravila 39 Poslovnika; kao i (II) u odnosu na navode podnosioca zahteva o povredi članova 3. i 24. Ustava, u vezi sa članovima 7. i 10. UDLJP-a, moraju se proglasiti očigledno neosnovanim, jer se ovi navodi kvalifikuju kao navodi koji spadaju u kategoriju “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda. Shodno tome, navodi podnosioca zahteva se proglašavaju neprihvatljivim kao očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, kako je utvrđeno u stavu (2) pravila 39. Poslovnika.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavi sud Republike Kosovo, u skladu sa članom 113.1 i 113.7 Ustava, članovima 20. Zakona i pravilima 39 (2) i 59 (2) Poslovnika, dana 16. novembra 2022. godine, jednoglasno:
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;
DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona; i
Ovo rešenje stupa na snagu odmah.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Nexhmi Rexhepi Gresa Caka-Nimani
Arsim Isufi
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Zahtev je očigledno neosnovan
Drugi