USTAVNI SUD

Priština, dana 27. oktobar 2022. godine

Ref.br.:RK 2063/22

 

 

 

 

 

 

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

 

u

 

slučaju br. KI58/22

 

Podnosilac

 

Avni Ndrecaj

 

 

Ocena ustavnosti

presude Vrhovnog suda Kosova

Pml. br. 34/2022 od 21. februara 2022. godine

 

 

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

 

 

u sastavu:

 

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sudija i

Nexhmi Rexhepi, sudija

 

 

Podnosilac zahteva

 

1. Zahtev je podneo Avni Ndrecaj iz Štimlja (u daljem tekstu: podnosilac zahteva), koga zastupa Xhavit Mahmuti, advokat u Uroševca.

 

Osporena odluka

 

2. Podnosilac zahteva osporava presudu [Pml. br. 34/2022] od 21. februara 2022. godine Vrhovnog suda Kosova (u daljem tekstu: Vrhovni sud) u vezi sa presudom [PAKR br. 62/2021] od 15. juna 2021. godine Apelacionog suda Kosova, (u daljem tekstu: Apelacioni sud) i rešenjem [PKR. br. 176/19] od 29. decembra 2020. godine Osnovnog suda u Uroševcu, Odeljenje za teška krivična dela (u daljem tekstu: Osnovni sud).

 

Predmetna stvar

 

3. Predmetna stvar ovog zahteva je ocena ustavnosti osporene presude, kojom se navodi da su podnosiocu zahteva povređena prava i osnovne slobode koje su zagarantovane članom 30. [Prava na Optuženog], članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i članom 33. [Načelo Legaliteta i Proporcionalnosti u Krivičnim Postupcima] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).

 

4. Podnosilac zahteva od Suda takođe traži da po njegovom zahtevu Sud odlučuje na ne javnoj sednici.

 

5. Pored toga, podnosilac zahteva traži i uvođenje privremene mere kojom bi se obustavilo izvršenje presude Vrhovnog suda Kosova br. 34/2022 od 21. februara 2022. godine.

 

Pravni osnov

 

6. Zahtev je zasnovan na stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 20. [Odluke], 22. [Procesuiranje podnesaka] i 47. [Individualni zahtevi] Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32 [Podnošenje podnesaka i odgovora] i 56. [Zahtev za uvođenje privremenih mera] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).

 

Postupak pred Ustavnim sudom

 

7. Dana 28. aprila 2022. godine, podnosilac zahteva je podneo svoj zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).

 

8. Dana 10. maja 2022. godine, predsednica Suda, je Odlukom [GJR.KI58/22] imenovala sudiju Radomira Labana za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Gresa Caka Nimani (predsedavajuća), Bajram Ljatifi i Nexhmi Rexhepi (članovi).

 

9. Dana 13. maja 2022. godine, Sud je obavestio podnosioca o registraciji zahteva i tražio od njega da dostavi Sudu popunjen formular zahteva. Istog dana, jedna kopija zahteva je poslata i Vrhovnom Sudu.

 

10. Dana 19. maja 2022. godine, podnosilac zahteva je podneo Sudu popunjen formular zahteva.

 

11. Dana 31. avgusta 2022. godine, podnosilac zahteva je podneo Sudu zahteva za uvođenjem privremene mere kojom bi se obustavilo izvršenje presude Vrhovnog suda Kosova br. 34/2022 od 21. februara 2022. godine.

 

12. Dana 8. septembra 2022. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.

 

Pregled činjenica

 

13. Iz spisa predmeta proizilazi da je 2. decembra 2019. godine Osnovno tužilaštvo u Uroševcu (u daljem tekstu: Osnovno tužilaštvo) podiglo optužnicu [I.nr.115/19] protiv podnosioca zahteva i njegovog brata N. N. zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo „Ubistvo u prekoračenju nužne odbrane iz člana 172., u vezi sa članom 31. i članom 12., stav 3.“ Krivičnog zakonika Republike Kosovo (u daljem tekstu: KZRK).

 

14. Dana 29. decembra 2020. godine, Osnovni sud u Uroševcu ( u daljem tekstu: Osnovni Sud) je, presudom [nr.176/19] proglasio krivim podnosioca zahteva i njegovog brata N.N zato što su u saizvršilaštvu izvršili krivično delo ubistvo sa prekoračenjem nužne odbrane iz člana 172. u vezi sa članom 31. i članom 12. stav 3. i 4. KZRK-a, odredivši im kaznu zatvora i to podnosiocu zahteva o kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i njegovom bratu N.N kaznu zatvora u trajanju od 2 (dve) godine i 3 (tri) meseca.

 

15. Osnovni sud je obrazložio da je protiv podnosioca zahteva i njegovog brata postojala potencijala opasnost po imovinu i telesni integritet (život) ali da je u datoj situaciji delovanjem podnosioca zahteva i njegovog brata N.N očigledno prekoračena nužne odbrane, pošto je od trenutka napad na optužene i njihovu imovinu prestala opasnost jer su sada pokojnog zarobili-uhvatili optuženi, bio je razoružan i opasnost je tada bila prevaziđena, napad je prestao samim tim što je od sada pokojnog oduzet pištolj i mogao je lako da se stavi pod kontrolu.

 

16. U nastavku obrazloženja, Osnovni suda je analizirao odredbu člana 31 KZRK-a i naveo da, “Kada dva ili više lica zajednički izvrše krivično delo zajedničkim učešćem u krivičnom delu ili značajno doprinoseći njegovom izvršenju na bilo koji način, svako od njih će biti odgovorno i kažnjeno na način predviđen za to krivično delo.”, i utvrdio da su u ovom slučaju ispunjeni zakonski uslovi i da postoje objektivni i subjektivni elementi saizvršilaštva iz člana 31. KZRK-a, ocenjujući da su okrivljeni A. N. i N. N., svesni, zajednički preduzeli radnje kao u delu izreke optužnice, gde je nakon što je sada pokojni zajedno sa A.T. napustio kuću okrivljenog N. N., gde su se prvobitno sukobili, zatim je okrivljeni N. N. zatražio pomoć od svog brata, okrivljenog A. N., koji da bi zaštitili svoju imovinu trče negde na udaljenosti od oko 300 m, dok je sada pokojni zajedno sa A.T. pucali na optužene, u kom slučaju stignu do pokojnog F. G., počinje tuča, gde je pokojnik imao oružje i nož, pri čemu ga je prvo okrivljeni A.N. udario letvom po telu i oborio na zemlju, a zatim se uključuje okrivljeni N.N., koji prvo mu uzima oružje iz ruke, a zatim uspe i nož da uzme iz ruke pokojnika, udari ga nekoliko puta u desni predeo vrata, u kom slučaju od posledica spoljašnjeg krvarenja i od posledica prodorne rane u desnom predelu vrata isti umire i u ovom slučaju svaki od optuženih ovim radnjama zajedno su učestvovali u izvršenju ovog krivičnog dela“.

 

17. Dana 13. januara 2021. godine, podnosilac zahteva je protiv presude [PKR. br. 176/19] od 29 decembra 2020 godine Osnovnog suda izjavio žalbu Apelacionom sudu zbog, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, zbog povrede krivičnog zakona i zbog odluke o sankciji. U svojoj žalbi podnosilac zahteva je predložio Apelacionom sudu da preinači ožalbenu presudu na način da se oslobodi optužbe ili da se  predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

 

18. Ne utvrđenog datuma, protiv prvostepene presude  žalbu su izjavile i porodice oštećenih, tražeći da preinači prvostepena presuda, na način da se, podnosiocu zahteva i N.N izrekne duža zatvorska kazna.

 

19. Dana 15. juna 2021. godine, Apelacioni sud je, presudom [KŽ1.br.62/21], odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva kao i žalbu porodice oštećenih i u potpunosti potvrdio presudu [PKR. br. 176/19] od 29 decembra 2020 godine Osnovnog suda, za koju je utvrdio je činjenično stanje pravilno utvrđeno, da nije prvostepena presuda zahvaćena povredom odredaba krivičnog postupka i materijalnog prava i da je izrečena kazna zatvora pravilno odmerena jer odgovara težini krivičnog dela koje je nedvosmisleno izvršeno.

 

20. U obrazloženju gore navedenog rešenja, Apelacioni sud je ocenio da je Osnovni sud pravilno primenio član 172. u vezi sa članom 31. i članom 12. stav 3. i 4. KZRK-a navodeći , “ Apelacioni sud smatra da u jednoj ovakvoj situaciji se nije moglo tražiti od okrivljenih koji su bili napadnuti od oštećenog da hladno i trezveno prosuđuju u toj situaciji i da tako podese odbranu da ona upravo u potpunosti odgovara intenzitetu napada. I ako su optuženi izbili iz ruku pištolj oštećenom on je i dalje bio u posedu opasnog sredstva – noža sa već činjenim napadima na njih pucanjem iz pištolja prema njima dok beži iz kuće N. N. gde je bespravno ušao i to u momentu kada okrivljeni N. N. poziva A. N. u pomoć. Pri činjenici da su se u trenutku optuženi našli sa oštećenim narodnim jezikom rečeno licem u lice kada i jedna i druga strana imaju u faktičkoj vlasti samo nož, pošto je pištolj nakon istrzanja iz ruku oštećenog a od strane optuženih bio odbačen od njih u travu u nevidljivim noćnim uslovima, nastala je realnost koja je pravilno ocenjena od prvostepenog suda a koju ocenu podržava i Apelacioni sud a to je da su optuženi mogli i na drugi način da savladaju oštećenog jer je njih bilo dvoje a ostećeni je bio sam. Da ga savladaju na drugi način bez nanošenja mu smrtonosne povrede krvnih sudova vrata. Međutim u jednoj takvoj realnosti kada je jak naboj emocija, posebno emocije straha i besa teško je racionalno postupati. Iz ovih razloga Apelacioni sud ne prihvata stanovište branilaca optuženih da nema prekoračenja nužne odbrane u radnjama optuženih”.

 

21. Dana 29. oktobra 2021. godine, podnosilac zahteva je protiv presude [KŽ1.br.62/21] Apelacionog suda od 15. juna 2021. godine podneo zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu zbog povreda odredaba zakona o krivičnog postupka, povreda odredaba Krivičnog zakonika i zbog drugih povreda odredaba krivičnog postupka koje su uticale na zakonitost sudske odluke, tvrdeći da je nije pravilno utvrđeno činjenično stanje i nije jasno odmeren stepen nužne odbrane primenjene u konkretnom slučaju i stepen odgovornosti podnosioca zahteva u počinjenom krivičnom delu, da nisu uzete olakšavajuće okolnosti prilikom odmeravanja izrečena kazna podnosiocu zahteva i kvalitet teksta presude Apelacionog suda nije bila zadovoljavajućeg kvaliteta.

 

22. Dana 21. februara 2022. godine, Vrhovni sud je, presudom [Pml. br. 34/2022], odbio, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti podnosioca zahteva, potvrdivši u potpunosti presude Osnovnog i Apelacionog suda.

 

23. Što se tiče navoda podnosioca zahteva da nije pravilno utvrđeno činjenično stanje i nije jasno odmeren stepen nužne odbrane primenjene u konkretnom slučaju i stepen odgovornosti podnosioca zahteva u počinjenom krivičnom delu, Vrhovni sud je obrazložio, “ Presuda je dala obrazloženje u vezi sa presudnom činjenicom– prekoračenjem nužne odbrane, da je napad počeo jer je sada pokojniku bilo nemoguće da napadne osuđenike nakon što mu je u međuvremenu oduzeto oruđe za napad (noževi i oružje uzeti iz ruku), a time je svedeno na minimum da ne kažem da je izbegnut dalji rizik od napada, dakle u ovim okolnostima kada je mogućnost napada bila minimalna, svaka priroda daljeg napada predstavlja prekoračenje nužne odbrane. U ovom kontekstu, dinamika događaja, odnosno vreme događaja, po mišljenju ovog suda je faktor sekundarne prirode, jer su ključni faktori događaja: početak napada do njegovog kraja, lišavanje mogućnost napada i korišćeni alati. Iz toga proizilazi da se napad dogodio u kući sada osuđenog N. N., a zatim je nastavljen bekstvom sada pokojnog i poterom od strane osuđenika, odnosno njegovim zarobljavanjem nakon udaljenosti od 300 metara od kuće u kojoj je događaj počeo, a najvažnija u ovom lancu događaja je činjenica zarobljavanja sada pokojnika koje je nastalo kao posledica njegovog ranjavanja i potom uzimanja iz njegovih ruku sredstava za napad, a nakon toga i udaranje sada pokojnog, predstavlja prekoračenje nužne odbrane, jer je napad sada prošao i mogućnost da se napad nastavi od strane sada pokojnog je bila minimalna”.

 

24. Što se tiče navoda podnosioca zahteva da kvalitet teksta presude Apelacionog suda nije bila zadovoljavajućeg kvaliteta, Vrhovni sud je obrazložio, “ imajući u vidu činjenicu da je originalna presuda napisana na srpskom i prevedena na albanski, možda je došlo do nekih zanemarljivih grešaka sudske prirode prilikom njenog prevoda. Međutim, prema oceni Vrhovnog suda Kosova, to ni u kom slučaju ne čini supstrat presude drugostepenog suda nejasnim i nerazumljivim, naprotiv, u obe verzije presude (verzija na srpskom jeziku i albanskom jeziku) dato je detaljno obrazloženje i nisu utvrđene razlike u gore navedenim presudama.”.

 

Navodi podnosioca

 

25. Sud podseća da podnosilac zahteva navodi da su mu povređena prava zagarantovana članom 30. [Prava na Optuženog], članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i članom 33. [Načelo Legaliteta i Proporcionalnosti u Krivičnim Postupcima] Ustava kao i člana 6. EKLJP-a.

 

26. U vezi sa navodnom povredom člana 31 Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a podnosilac zahteva ima nekoliko navoda koje obrazlaže na sledeći način:

 

31. U vezi sa teretom dokaza i jednakosti stranaka, […]Osnovni sud je povredio pravo koje je garantovano iz člana 31. Ustava u vezi sa članom 6., stav 2. Konvencije kada je bez neuropsihijatrijskog veštačenja sa negativnim rezultatom (sa izuzećem jakog psihičkog šoka i straha), došao do zaključka a koji su prihvatili i dve druge više sudske instance da su okrivljeni, po optužnici, izvršili krivično delo sa umišljajem. Odbrana podnosioca zahteva tokom postupka nije smatrala potrebnim da zahteva određivanje takvog veštačenja pošto je u optužnici, Državni tužilac okvalifikovao izvršenje tog krivičnog dela iz jakog psihičkog šoka i straha. Bez obzira na stavove tužilaštva i odbrane, Osnovni sud je, zasnivajući se na težinu krivičnog dela i drugih specifičnosti slučaja trebao da samoinicijativno, na osnovu načela supsidijarnosti i načela jednakosti stranaka, naredi psihijatrijsko veštačenje za okrivljene, a to i iz činjenice da pretpostavka nevinosti ne tereti okrivljenog da dokaže nevinost. Svoju nevinost okrivljeni može da dokaže pružanjem dokaza na njegovu korist, a za koji ni tužilaštvo ni sud nisu upoznati,

 

31. U vezi sa povredom prava na pravično saslušanje, […] podnosilac zahteva je u žalbi protiv prvostepenog suda koju je obratio Apelacionom sudu, podneo navod da kada je prvostepeni sud odlučio da proglasi krivim i da osudi podnosioca zahteva, nije ocenio na pravičan način doprinos svakog zajedničkog optuženog posebno u prouzrokovanju uzroka, u skladu sa članom 31., nije ocenio kauzalnu vezu između postupaka podnosioca zahteva i prouzrokovanja zabranjene posledice u pogledu člana 20. KZ, nije obuhvatio i nije razmotrio i postupke aktera koji su bili, po optužnici, uključeni na strani napada sa strane F. G. i A. T., dok povodom suda proporcionalnosti prekoračenja nužne odbrane, takođe nije ocenio na adekvatan način okolnosti u vezi sa opasnošću koju je predstavljao napad za podnosioca zahteva i okolnosti za potrebu neophodnosti za odbranu od tog napada na način kako je postupio kritične noći. Pored ovih navoda u vezi sa ovom povredom prva podnosilac zahteva takođe iznosi navode o „ ne obuhvaćanju u presudu i drugih aktera na strani napada, kauzalnom vezom između postupka podnosioca zahteva i prouzrokovane posledice, trenutku prestanka napada i „proteklim vremenom ili kasnijim delovanjem“ nakon prestanka napada“.

 

27. U vezi sa navodnom povredom člana 33 Ustava podnosilac zahteva navodi da u njegovom slučaju nisu pravilno primenjene olakšavajuće okolnosti i da je zbog toga se došlo do povreda načela proporcionalnosti u krivičnim predmetima, podnosilac ovaj deo svojih navoda između ostalog obrazlaže:

 

[…]Savremena doktrina i unapređene sudske prakse suda proporcionalnosti kod nužne odbrane čine po kriterijumu ex ante a to znači procenu svih okolnosti koje su prethodile događaju a to, pre svega  balansirajući u prvom redu ugrožena pravna dobra i žrtvovana dobra a da u ovom slučaju ne postoji homogenost između njih (statički sud), sredstva koja su upotrebljena od strane napadača i ona koja je upotrebio napadnuti, vreme, intenzitet, psihičko stanje, a gde osim što je kod okrivljenog bio jak psihički šok, on je bio prisutan i kod napadača F. G., a to je uticalo da napad protiv okrivljenih bude još oštriji, fizička snaga napadača i napadnutog (dinamički sud), a ne da se uzima u obzir samo zadnja epizoda događaja ili samo prouzrokovana posledica .

Vrhovni sud, Osnovni sud i onaj Apelacioni, u svojim obrazloženjima nisu analizirali ni uslove nužne odbrane. Osim rutinskog citiranja fraze „nije osnovan“, oni nisu uspeli da ruše argumente odbrane da je napad bio prikladan, potreban i neophodan. I nakon rušenja tih navoda po kriterijumu da nijedan sudija ne bi mogao da odluči drugačije nisu uspeli da dođu do zaključka da je podnosilac zahteva prekoračio granice nužne odbrane po standardu preko dobro razumne sumnje, a da u ovom slučaju Osnovni sud u obrazloženju presude nije uspeo da postigne taj standard a Apelacioni sud i onaj Vrhovni ostali su indiferentni.“.

 

28. U vezi sa navodnom povredom člana 6 EKLJP-a zbog kvaliteta prevod presude Apelacionog suda podnosilac zahteva između ostalog navodi:

 

[…]Apelacioni sud je, u poštovanju prava upotrebe jezika koji govori stranka, dostavio podnosiocu zahteva presudu na albanskom jeziku pošto je izvorna presuda izdata na srpskom jeziku. Međutim iako je stranki dostavljena prevedena presuda, u poštovanju tog prava, ipak, sa izuzećem prve dve stranice (str. 1. i 2.) ostale su, zbog znatno slabog i ne kvalitativnog prevoda, za podnosioca zahteva ta presuda je nerazumljiva i kao takva povređuje njegovo pravo da dobije presudu sa kvalitativnim prevodom i razumljivu za njega. […]Za poštovanje garancije prava na prevod nije dovoljna samo činjenica dostavljanja predstavki na jeziku koji govori stranka i činjenica da prevod po sadržini ne bude drugačiji od originala, ali i činjenica da prevod bude kvalitetan, preveden od profesionalnog i ovlašćenog prevodioca koji stranka lako razume kako da ona bude u stanju da podnosi svoje primedbe odbrane u vezi sa pravnim sredstvom.“.

Vezano za ovaj zahteva podnosilac od Suda traži imenovanje veštaka za jezik sa ciljem utvrđivanja kvaliteta albanske verzije presude Apelacionog suda, veštak za jezike koji treba da ustanovi, da li prevod presude Apelacionog Suda PAKR. Br. 62/21 na albanskom jeziku sa srpskog jezika (u ovom slučaju izvornog) ispunjava standard pravopisa na albanskom jeziku.

 

29. Podnosilac zahteva tvrdi da su mu povređena prava iz  člana 30 Ustava, ali iste ne obrazlaže niti objašnjava.

 

30. Podnosilac zahteva traži od Suda da konstatuje povredu navedenih članova ustava i EKLP-a i „da proglasi nevažećom presudu [PML. br. 34/2022] od 21. februara 2022. godine, Vrhovnog suda Republike Kosovo; presudu [PAKR. br. 62/2021] od juna 2021. godine Apelacionog suda Kosova i presudu [PKR. br. 176/2019] od 29. decembra 2020. godine Departmana za teška krivična dela Osnovnog suda u Uroševcu, ili da vrati stvar na ponovno suđenje Departmanu za teška krivična dela Osnovnog suda u Uroševcu“.

 

31. Na kraju, podnosilac zahteva traži od Suda da, u postupku odlučivanja odlučuje na ne javnoj sednica zbog „psihička bolest od koje je podnosilac pati i koja je jedan od razloga za konstataciju neuropsihijatrijskog veštačenja smanjene uračunljivosti.“

 

Relevantne ustavne i zakonske odredbe

 

USTAV REPUBLIKE KOSOVO

 

Član 30       

[Prava Optuženog]

 

Svako ko je optužen za krivično delo uživa sledeća minimalna prava:

 

(1) da se odmah, na jeziku koji razume, obavesti o prirodi i razlozima optužbe pokrenute protiv njega/nje;

(2) da se obavesti o svojim pravima, na osnovu zakona;

(3) da ima dovoljno vremena i sredstava za pripremanje svoje odbrane;

(4) da dobije besplatnu pomoć prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik na kojem se sprovodi suđenje;

(5) pravo  na  branioca  kojeg  odabere,  da  slobodno  komunicira  sa  istim  i,  ako  nema dovoljno sredstava, ovu pomoć dobije besplatno;

(6) da se ne primorava da svedoči protiv sebe ili prizna krivicu.

 

Član 31

[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]

 

1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
3. Suđenje je javno, osim u slučajevima kada sud, iz posebnih razloga, smatra da je isključivanje štampe ili javnosti, u korist pravde, ako bi njihovo prisustvo moglo naškoditi javnom redu ili nacionalnoj sigurnosti, interesima maloletnika, ili zaštiti privatnog života stranaka u postupku, na zakonom propisan način.
4. Svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da ispituje prisutne svedoke i da zahteva obavezno pojavljivanje svedoka, veštaka i ostalih lica, koja mogu razjasniti činjenice.
5. Svako ko je optužen za krivično deo će se smatrati nevinim, sve dok se ne dokaže njegova/njena krivica, u saglasnosti sa zakonom.
6. Besplatna pravna pomoć će se omogućiti svim licima koja za to nemaju dovoljno sredstava, ako je takva pomoć neophodna za obezbeđivanje efikasnog pristupa pravdi.
7. Sudski postupci koji se odnose na maloletnike se regulišu zakonom, poštujući posebne uredbe i procedure za maloletnike.

 

Član 33

[Načelo Legaliteta i Proporcionalnosti u Krivičnim Postupcima]

 

1. Niko se ne može proglasiti krivim ili kazniti za krivično delo koje, u momentu izvršenja, nije bilo određeno zakonom kao krivično delo, osim za dela, koja su u periodu u kojem su počinjena,  na osnovu  međunarodnog  prava,  smatrana  genocidom,  ratnim  zločinima  ili zločinima protiv čovečnosti.
2. Kazna  koja  je  izrečena  za  neko  krivično  delo  ne  može  biti  strožija  nego  što  je  bila određena zakonom u vreme kada je delo počinjeno.
3. Visina kazne ne sme biti u disproporciji sa krivičnim delom.
4. Kazne se određuju na osnovu zakona koji je bio na snazi u vreme kada je delo počinjeno, izuzem onih slučajeva kada je kasnije primenjivi zakon povoljniji po izvršioca krivičnog dela.

 

[…]

 

EVROPSKA KONVENCIJA O LJUDSKIM PRAVIMA

 

[…]

 

Član 6.

(Pravo na pravično suđenje)

 

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. Presuda se izriče javno, ali se novinari i javnost mogu isključiti s čitavog ili jednog dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne sigurnosti u demokratskom društvu, kada to nalažu interesi maloletnika ili zaštite privatnog života strana u sporu, ili kada to sud smatra izričito neophodnim zato što bi u posebnim okolnostima publicitet mogao naneti štetu interesima pravde.
2. Svako ko je optužen za krivično delo smatra se nevinim dok se njegova krivica po zakonu ne dokaže.
3. Svako ko je optužen za krivično delo ima sljedeća minimalna prava:

 

1. da odmah, na jeziku koji razumije, bude podrobno obaviješten o prirodi i razlogu optužbe protiv njega;
2. da mu se osiguraju vreme i uslovi neophodni za pripremanje odbrane;
3. da se brani sam ili uz pomoć branioca koga sam izabere ili da, ukoliko ne raspolaže sredstvima da plati branioca, da ga dobije besplatno, kada to nalažu interesi pravde;
4. da sam ispituje ili zahtijeva ispitivanje svedoka optužbe i da se prisustvo i saslušanje svjedoka odbrane odobri pod uslovima koji važe i za svjedoka optužbe;
5. da koristi besplatnu pomoć tumača ukoliko ne razume ili ne govori jezik koji se koristi na sudu.

 

[…]

 

KRIVIČNI ZAKONIK REPUBLIKE KOSOVE, BR. 06/L-074

 

[…]

 

Član 12

Nužna odbrana

 

1. Delo izvršeno u nužnoj odbrani nije krivično delo.

 

2. Nužna odbrana je ona koja je neophodna da izvršilac odvrati protivzakonit, stvaran i neposredan napad na sebe ili drugo lice, pod uslovom da vrsta odbrane bude srazmerna stepenu opasnosti koji predstavlja napad.

 

3. Nesrazmera između napada i odvraćanja od napada smatra se prekoračenjem granice nužne odbrane.

 

4. Izvršilac koji prekorači granicu nužne odbrane može se blaže kazniti. Ako izvršilac prekorači granicu nužne odbrane zbog jake traume ili straha izazvanih napadom, može biti oslobođen od kazne.

 

[…]

Član 31

Saizvršilaštvo

 

Kad dva ili više lica zajednički izvrše krivično delo učestvujući u izvršenju krivičnog dela ili bitno doprinoseći njegovom izvršenju na neki drugi način, svako od njih je odgovoran i biće kažnjen kaznom propisanom za to krivično delo.

 

[…]

Član 172.

Ubistvo

 

Ko drugog liši života, kazniće se kaznom zatvora u trajanju od najmanje pet (5) godina.

 

Prihvatljivost zahteva

 

32. Sud prvo razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom.

 

33. U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1 i 7 člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuje:

 

“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

 

[…]

 

7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.

 

34. Sud takođe razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti, kao što su propisani u Zakonu. U tom smislu, Sud se prvo poziva na članove (Individualni zahtevi), 48. (Tačnost podneska) i 49. (Rokovi) Zakona, koji propisuju:

 

Član 47

(Individualni zahtevi)

 

“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.

 

2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.

 

Član 48

(Tačnost podneska)

 

“Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.

 

Član 49

(Rokovi)

 

“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku … ”.

 

35. Što se tiče ispunjenja ovih zahteva, Sud utvrđuje da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, koja osporava akt javnog organa, odnosno presudu [ br. 34/2021] Vrhovnog suda Kosova od 21. februara 2022. godine, nakon što je iscrpeo sva pravna sredstva. Podnosilac zahteva je takođe naglasio prava i slobode za koje navodi da su mu povređena, u skladu sa zahtevima člana 48. Zakona i podneo je zahtev u skladu sa rokovima propisanim u članu 49. Zakona.

 

36. Pored toga, Sud se poziva i na pravilo 39 (Kriterijum o prihvatljivosti) Poslovnika. Pravilo 39 (2) Poslovnika propisuje:

 

“(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, jer podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju”.

 

37. Sud prvo ističe da gore navedeno pravilo, na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP) i Suda, omogućava poslednje navedenom da proglašava zahteve neprihvatljivim iz razloga koji se odnose na meritum slučaja. Tačnije, na osnovu ovog pravila, Sud može proglasiti zahtev neprihvatljivim na osnovu i nakon ocene njegovog merituma, odnosno ako isti oceni da je sadržaj zahteva očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika.

 

38. Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovan“ u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazivati ih „očigledno neosnovanim navodima“. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu svrstati u četiri različite grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi „četvrtog stepena“; (ii) navodi kategorisani „odsustvom očigledne ili evidentne povrede“; (iii) navodi koji su „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“; i na kraju, (iv) „konfuzni i nejasni“ navodi.

 

39. U smislu ocene prihvatljivosti zahteva, odnosno, ocenjujući da li je isti očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, Sud će se prvo podsetiti na suštinu slučaja sadržanu u ovom zahtevu i na relevantne navode podnosioca zahteva, pri čijoj oceni će Sud primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojima je, prema članu 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom.

 

40. Sud podseća da je suština slučaja povezana sa činjenicom da je Osnovni sud oglasio podnosioca zahteva krivim za izvršenje krivičnog dela u saizvršilaštvu „Ubistvo u prekoračenju nužne odbrane iz člana 172., u vezi sa članom 31. i članom 12., stav 3.“ KZRK, i izreko mu je kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine. Podnosilac zahteva je na presudu Osnovnog suda izjavio žalbu Apelaciono sudu koji je odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva i potpunosti podržao presudu Osnovnog suda. Protiv presude Apelacionog suda, podnosilac zahteva je izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu, koju je odbio, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti podnosioca zahteva, potvrdivši u potpunosti presude Osnovnog i Apelacionog suda.

 

41. Sud podseća da podnosilac zahteva osporava pred Sudom utvrđenje redovnih sudova, navodeći, u suštini, povredu člana 30, 31. i 33 Ustava kao i člana 6 EKLJP-a, jer je po njemu činjenično stanje pogrešno utvrđeno, zanemarujući dokaze i ne uzimajući u obzir druge relevantne članove.

 

42. Podnosilac zahteva je svoje navode podelio na sledeći način:

 

• Član 30 Ustava, podnosilac zahteva samo navodi ali ove navode podnosilac zahteva ne objašnjava kako je do povrede ovog člana došlo.

 

• Član 31 Ustava, podnosilac zahteva obrazlaže navodeći da je,

 

1. Da je bez neuropsihijatrijskog veštačenja došao do zaključka od strane Osnovnog suda da je krivično delo za koje se tereti izvršeno sa umišljajem a da su ove zaključke  prihvatili Apelacioni i Vrhovni sud. I

 

1. Da je činjenično stanje u presudama redovnih sudova pogrešno utvrđeno i zakonske odredbe pogrešno primenjene, jer nije ocenjen “…na pravičan način doprinos svakog zajedničkog optuženog posebno u prouzrokovanju uzroka“ kao i da presude nisu obuhvatile i druge aktere u konkretnom slučaju te da “….kauzalnom vezom između postupka podnosioca zahteva i prouzrokovane posledice, trenutku prestanka napada i „proteklim vremenom ili kasnijim delovanjem“ nakon prestanka napada.“

 

• Član 33 Ustava podnosilac zahteva obrazlaže navodeći da nisu pravilno primenjene olakšavajuće okolnosti i zbog toga se došlo do povreda načela proporcionalnosti.

 

• Član 6 EKLJP-a podnosilac zahteva obrazlaže navodeći da kvalitet prevoda presude Apelacionog suda nije zadovoljavajućeg kvaliteta.

 

 

43. Sud će se nastavku baviti razmatranjem i ocenom gore pomenutih navoda podnosioca zahteva i to svakom ponaosob.

 

• Što se tiče navodnih povreda člana 3o [Prava Optuženog] Ustava

 

44. Što se tiče povreda prava zagarantovanih članom 30 Ustava, Sud podseća da prema uspostavljenoj sudskoj praksi ESLJP-a, Sud proglašava zahtev neprihvatljivim kao očigledno neosnovan u skladu sa kriterijumom (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi kada se ispuni jedan od dva karakteristična uslova, i to:

 

31. kada podnosilac zahteva jednostavno navede jednu ili više odredaba Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući pritom na koji su način one prekršene, osim ukoliko je na osnovu činjenica i okolnosti predmeta to sasvim očigledno (vidi: u tom smislu, predmet ESLJP-a Trofimchuk protiv Ukrajine (odluka) predstavka 4241/03 od 31. maja 2005. godine, vidi, takođe, Baillard protiv Francuske (odluka) predstavka br. 6032/04 od 25. septembra 2008. godine);

 

5. kada podnosilac zahteva propusti ili odbije da predoči materijalne dokaze kojima bi potkrepio svoje navode (to naročito važi za odluke sudova ili drugih domaćih vlasti), osim ukoliko postoje izuzetne okolnosti koje su van njegove kontrole i koje ga sprečavaju da to učini (na primer, ako zatvorske vlasti odbiju da predoče Sudu dokumente iz spisa predmeta zatvorenika o kome je reč) ili ako Sud sam ne odluči drugačije (vidi slučaj KI166/20, podnosilac Ministarstvo rada i socijalne zaštite, rešenje o neprihvatljivosti od 5. januara 2021. godine, stav 42).

 

45. U konkretnom slučaju, podnosilac zahteva je samo naveo povrede člana Ustava, međutim podnosilac dalje u zahtevu ne pružaju detaljnije obrazloženje kako je došlo do povrede ovog člana.

 

46. Povodom ovog navoda, Sud primećuje da podnosilac zahteva samo pominje relevantni član, ali ne razrađuje dodatno kako i zašto je došlo do povrede ovog relevantnog člana Ustava. Sud podseća da je on dosledno isticao da samo pozivanje na članove Ustava i EKLJP i njihovo pominjanje nije dovoljno da se izgradi argumentovana tvrdnja o ustavnoj povredi. Kada se tvrde takve povrede Ustava, podnosioci zahteva treba da osiguraju obrazložene navode i ubedljive argumente (vidi, u ovom kontekstu, predmete KI175/20, citiran gore , stav 81 KI166/20 citiran gore stav 52 KI 04/21 citiran gore stav 38- 39).

 

47. Shodno tome, Sud utvrđuje da što se tiče navoda podnosioca zahteva o povredi prava koja su zagarantovana članom 30 Ustava, Sud zaključuje da se zahtev treba proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovanim jer se ovi navodi kvalifikuju kao navodi koji spadaju u kategoriju (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi jer je podnosilac zahteva jednostavno naveo jednu ili više odredbi Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući pritom na koji su način one prekršene. Samim tim, ovi navodi podnosilaca zahteva su očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika o radu.

 

• Navod o povredi člana 31. Ustava u vezi sa a) psihijatrijskim veštačenjem

 

48. Sud primećuje da podnosilac zahteva navodi povredu člana 31. Ustava sa obrazloženjem da je postupku pred redovnim sudovima, najpre Osnovni sud morao da sprovede neuropsihijatrijskog veštačenje i da je nakon toga obaveza Apelacionog i Vrhovnog suda da ovaj nedostatak ispravi i bez insistiranja podnosioca zahteva.

 

49. Povodom ovog navoda, podnosilac zahteva naglašava sledeće: “Odbrana podnosioca zahteva tokom postupka nije smatrala potrebnim da zahteva određivanje takvog veštačenja pošto je u optužnici, Državni tužilac okvalifikovao izvršenje tog krivičnog dela iz jakog psihičkog šoka i straha. Bez obzira na stavove tužilaštva i odbrane, Osnovni sud je, zasnivajući se na težinu krivičnog dela i drugih specifičnosti slučaja trebao da samoinicijativno, na osnovu načela supsidijarnosti i načela jednakosti stranaka, naredi psihijatrijsko veštačenje za okrivljene, a to i iz činjenice da pretpostavka nevinosti ne tereti okrivljenog da dokaže nevinost. […]”.

 

50. Što se tiče ovog navoda, Sud je na osnovu spisa predmeta ustanovio da je psihijatrijsko veštačenje sprovedeno u postupku pred Osnovnim sudom, takođe na osnovu izjave podnosioca a i iz spisa predmeta proizilazi da je ovo pitanje nije pokrenuto od strane podnosioca zahteva tokom postupaka pred Apelacionim sudom. Pored toga, Sud primećuje da iz spisa predmeta proizilazi da ovo pitanje nije izneto ni pred Vrhovnim sudom zahtevom za zaštitu zakonitosti. S tim u vezi, Sud se poziva na svoju sudsku praksu i sudsku praksu ESLJP-a, u pogledu kriterijuma za iscrpljivanje pravnih sredstava u suštinskom smislu.

 

51. Sud na početku naglašava da dok se u kontekstu mehanizma za zaštitu ljudskih prava, pravilo iscrpljivanja pravnih sredstava mora primenjivati uz izvestan stepen fleksibilnosti i bez preteranog formalizma, ovo pravilo u principu zahteva da žalbe i tvrdnje koje se nameravaju naknadno pokrenuti u sudskom postupku, moraju biti prethodno iznete i pred redovnim sudovima, barem u suštini i uz poštovanje formalnih zahteva i rokova koji su utvrđeni važećim zakonom (vidi predmet ESLJP-a Jane Nicklinson protiv Ujedinjenog Kraljevstva i Paul Lamb protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavke 2478/15 i 1787/15, 16. jul 2015. godine, stav 89 i tu navedene reference).

 

52. Još konkretnije, ESLJP stoji na stavu da ukoliko postoji pravno sredstvo koje redovnim sudovima, barem u suštini, omogućava da odluče o argumentu o povredi određenog prava, tada treba iskoristiti to pravno sredstvo. Ako žalba koja je podneta Sudu nije izneta, izričito ili u suštini, pred redovnim sudovima, kada je mogla biti izneta prilikom korišćenja određenog pravnog sredstva koje je bilo dostupno podnosiocu zahteva, tada je redovnim sudovima uskraćena mogućnost da odluče o pitanju, kao mogućnost koju pravilo iscrpljivanja pravnih sredstava nastoji da pruži (vidi predmet ESLJP-a Jane Nicklinson protiv Ujedinjenog Kraljevstva i Paul Lamb protiv Ujedinjenog Kraljevstva, gore citiran, stav 90 i tu navedene reference).

 

53. Shodno tome, Sud naglašava da iscrpljivanje pravnih sredstava sadrži u sebi dva elementa: (i) iscrpljivanje u formalno-proceduralnom smislu, koje podrazumeva mogućnost korišćenja pravnog sredstva protiv akta javnog organa na višoj instanci sa punom nadležnošću; i (ii) iscrpljivanje sredstava u suštinskom smislu, koje podrazumeva prijavljivanje ustavnih povreda u “suštini” pred redovnim sudovima, kako bi oni imali mogućnost da spreče ili isprave povredu ljudskih prava zaštićenih Ustavom i EKLJP. Sud smatra pravna sredstva iscrpljenim samo onda kada su ih podnosioci zahteva, u skladu sa važećim zakonima, iskoristili u oba smisla (vidi, takođe, slučaj Ustavnog suda KI71/18, podnosioci Kamer Borovci, Mustafë Borovci i Avdulla Bajra, rešenje o neprihvatljivosti od 21. novembra 2018. godine, stav 57).

 

54. Imajući u vidu ova načela i okolnosti u kojima na osnovu spisa predmeta proizilazi da je ovaj konkretan navod podnosioca zahteva po prvi put iznet pred Sudom, isti zaključuje da podnosilac zahteva nije pružio mogućnost redovnim sudovima, odnosno Vrhovnom sudu, da razmotre ovaj navod i samim tim spreče navodne povrede koje podnosilac zahteva iznosi direktno pred ovim Sudom, pre nego što je iscrpeo pravna sredstva u njihovom suštinskom smislu (vidi, mutatis mutandis, slučaj Ustavnog suda KI118/15, podnosilac Dragiša Stojković, rešenje o neprihvatljivosti od 12. aprila 2016. godine, stavovi 30-36).

 

55. Kao rezultat toga, što se tiče ovog navoda, odnosno navoda o neuropsihijatrijskog veštačenju, Sud utvrđuje da se isti mora odbiti kao navod koji je neprihvatljiv na procesnim osnovama zbog neiscrpljivanja svih pravnih sredstava u suštinskom smislu, kako se zahteva tačkom (b) stava (1) pravila 39. Poslovnika

 

(ii) Navod o povredi člana 31. Ustava u vezi sa b) pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem redovnih sudova i pogrešnom primenom zakona

 

56. Što se tiče ovog navoda podnosioca, Sud primećuje da podnosilac zahteva osporava obrazloženje redovnih sudova, jer se ne slažu sa odlučnim činjenicama i primenom zakona u njihovom slučaju. Podnosilac zahteva iznose iste navode koje je izneo i pred redovnim sudovima, a koji se uglavnom odnose na povredu zakona i pogrešno utvrđeno činjenično stanje, dok se konkretno žale na način na koji je okarakterisano krivično delo koje je počinio krivičnog dela, na dokaze koji su izvedeni u njegovom slučaju i način na koji je ustanovljen stepen njegove krivice.

 

57. S tim u vezi, Sud prvo podseća da Ustavni sud nema nadležnost da oceni da li je činjenično stanje pravilno utvrđeno ili da oceni da li su sudije redovnih sudova imale dovoljno dokaza da utvrde krivicu podnosioca zahteva (vidi, s tim u vezi, slučaj Suda: KI56/21, podnosilac zahteva: Emrush Berisha, rešenje o neprihvatljivosti od 7. oktobra 2021. godine, stav 38). U smislu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, to se odnosi na zaključak redovnih sudova u vezi sa njihovom osudom za krivično delo ubistvo sa prekoračenjem nužne odbrane u saizvršilaštvu i stoga spada u kategoriju navoda „četvrtog stepena“, jer se radi o pitanjima koja se odnose na tumačenje i primenu zakona, odnosno na „zakonitost“, a ne na „ustavnost”.

 

58. Sud je u više navrata ponavljao da nije njegova dužnost da se bavi greškama u činjenicama ili zakonu koje su navodno počinili redovni sudovi (zakonitost), osim i u meri u kojoj su one mogle povrediti prava i slobode zaštićene Ustavom (ustavnost). Dakle, sam Sud ne može da ocenjuje zakon koji je doveo dotle redovni sud da usvoji jednu umesto neke druge odluke. U suprotnom, Sud bi postupao kao sud „četvrtog stepena”, što bi za posledicu imalo prekoračenje granica utvrđenih u njegovoj nadležnosti. U suštini, uloga redovnih sudova je da tumače i primenjuju relevantna pravila procesnog i materijalnog prava (vidi, mutatis mutandis slučajeve ESLJP-a: Ballıktaş Bingöllü protiv Turske, 76730/12 od 22. juna 2021. godine, stav 75; García Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, gore citiran, stav 28 i slučaj: Perlala protiv Grčke, br. 17721/04, presuda od 22. februara 2007. godine, stav 25;).

 

59. Ustavni sud može oceniti pravna tumačenja redovnih sudova u izuzetnim slučajevima i samo ako su ta tumačenja dovela do proizvoljnih ili očigledno neobrazloženih zaključaka (vidi, slučaj Suda KI75/17, podnosilac zahteva: X, rešenje o neprihvatljivosti od 6. decembra 2017. godine, stav 59).

 

60. Pored toga, Sud podseća da, prema sudskoj praksi ESLJP-a, prilikom utvrđivanja da li je postupak bio u potpunosti pravičan, mora uzeti u obzir i činjenicu da su ispoštovana prava na odbranu. Posebno treba razmotriti da li je podnosiocima zahteva data prilika da osporavaju istinitost dokaza i da osporavaju njihovu upotrebu. Mora se uzeti u obzir i kvalitet dokaza, kao i okolnosti u kojima su izvedeni, i da li te okolnosti dovode u pitanje njihovu osnovanost ili tačnost. Iako se ne mora nužno pojaviti problem sa pravdom kada dobijeni dokazi nisu potkrepljeni drugim materijalima, može se primetiti da kada su dokazi veoma jaki i ne postoji rizik da budu nepouzdani, potreba za potkrepljujućim dokazima je shodno tome slabija (vidi, slučaj ESLJP-a: Bykov protiv Rusije, presuda od 10. aprila 2009. godine, stav 87).

 

61. Što se tiče gore navedenog navoda podnosioca zahteva, Sud primećuje da je u svim odlukama redovnih sudova dato relevantno obrazloženje o njegovom oglašavanju krivim za krivično delo ubistvo sa prekoračenjem nužne odbrane u saizvršilaštvu, kao što je propisano u člana 172. u vezi sa članom 31. i članom 12. stav 3. i 4. KZRK-a. Redovni sudovi su se zasnivali na činjenicama i relevantnim dokazima, konkretno na, (i) veštačenju veštaka/lekara psihijatrijske struke (ii) izjavama svedoka, koji je svedočio u vezi sa izvršenim krivičnim delom; (iii) izveštaju o uviđaju mesta od strane forenzičke jedinice od 23. avgusta 2018. godine; (iv) izjavama podnosioca zahteva i njegovog brata gde su isti opisali okolnosti i način izvršenja krivičnih dela. Ove izjave podnosilaca zahteva i nalazi veštaka, prema Osnovnom Apelacionom i Vrhovnom sudu, su u potpunom skladu sa izveštajem o uviđaju mesta i foto dokumentacijom sa lica mesta.

 

62. Sud podseća da je Vrhovni sud pored ostalog na kraju u svojoj presudi [PML. br. 34/2022] obrazložio:

 

“Vrhovni sud Kosova je, ocenjujući navode u vezi sa povredom krivičnog zakona, odnosno da je osuđenom izrečena teška i nesrazmerna kazna, jer prilikom odmeravanja kazne nisu uzete u obzir neke olakšavajuće okolnosti, našao da je krivični zakon pravilno primenjen i osuđeni je osuđen u okviru minimalne i maksimalne kazne utvrđene za krivično delo za koju je oglašen krivim, a štaviše, na strani 21. presude prvostepenog suda u celosti se ističu sve olakšavajuće i otežavajuće okolnosti koje su uticali na izricanje vrste i visine kazne. Međutim, na osnovu odredbe člana 385. stav 5. ZKPK kada je u pitanju odluka o kazni, alternativnoj kazni, sudskoj opomeni ili odluci o meri prinudnog lečenja radi rehabilitacije ili oduzimanja imovinske koristi pribavljene krivičnim delom, povreda krivičnog zakona se izvršava samo u slučajevima kada je pri donošenju odluke o kazni sud prekoračio zakonska ovlašćenja što se u ovom slučaju nije desilo. Inače, treba naglasiti da nije u nadležnosti Vrhovnog suda Kosova da preispituje visinu izrečenih kazni, ali je važno da u slučaju izricanja kazne zakonske nadležnosti nisu prekoračene, a da su razlozi navedeni u vezi sa odlukom o kazni nisu umešani u povrede postupka.

Iako je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet zbog povrede krivičnog zakona, bitnih povreda odredaba krivičnog postupka i drugih povreda odredaba krivičnog postupka koje su uticale na zakonitost sudske odluke, međutim, na osnovu njenog sadržaja izneti su navodi u vezi sa pogrešno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem. Međutim, na osnovu odredbe člana 432. stav 2. ZKPK-a, zahtev za zaštitu zakonitosti se ne može izvršiti zbog pogrešnog i nepotpunog utvrđenog činjeničnog stanja, pa je deo zahteva podnet po ovom osnovu odbijen kao neosnovano.

 […]”.

 

63. Sud primećuje da je Vrhovni sud odbio, kao neosnovane, navode podnosioca zahteva uz obrazloženje da (i) izreka presude sadrži detaljan opis i da u potpunosti naglašava sve bitne elemente koji čine obeležje krivičnog dela Ubistvo u prekoračenju nužne odbrane u saizvršilaštvu, ovo zbog toga što se prema članu 172. u vezi sa 31 KZRK-a smatra da je Kad dva ili više lica zajednički izvrše krivično delo učestvujući u izvršenju krivičnog dela ili bitno doprinoseći njegovom izvršenju na neki drugi način, svako od njih je odgovoran i biće kažnjen kaznom propisanom za to krivično delo; (ii) da su okolnosti, način i postupci osuđenih dovoljno obrazloženi na presudi Osnovnog suda; i (iii) aspekt prevazilaženja nužne odbrane prvostepeni sud je u potpunosti obradio na strani 20 svoje presude.

 

64. Sud smatra da ova tumačenja relevantnih zakonskih odredbi od strane Vrhovnog suda i redovnih sudova nisu rezultirala proizvoljnim ili očigledno neobrazloženim zaključcima u slučaju podnosioca zahteva. Štaviše, podnosilac zahteva je tokom postupka imao priliku da ospori dokaze za koje su redovni sudovi dali relevantne odgovore.

 

65. Sud, shodno tome, utvrđuje da je podnosilac zahteva imao koristi od kontradiktornog postupka; imao je priliku da u različitim fazama postupka iznese navode i dokaze koje je smatrao relevantnim za njegov slučaj; imao je priliku da efikasno ospori navode i dokaze koje je iznela suprotna strana; redovni sudovi su saslušali i razmotrili sve njegove navode, koji su, objektivno posmatrano, bili relevantni za rešavanje predmeta; činjenični i pravni razlozi za osporene odluke su detaljno navedeni, stoga je postupak, posmatrano u celini, bio pravičan (vidi, mutatis mutandis, presudu ESLJP-a od 21. januara 1999. godine, Garcia Ruiz protiv Španije, 30544/96, stavovi 29 i 30; vidi, takođe slučaj Suda: KI22/19, podnosilac zahteva: Sabit Ilazi, rešenje od 7. jula 2019. godine, stav 42; i slučaj Suda: KI128/18, gore citiran, stav 58).

 

66. Stoga, Sud primećuje da je obrazloženje Vrhovnog suda, koje se odnosi na zahtev za zaštitu zakonitosti podnosioca, jasno i, nakon razmatranja svih postupaka, Sud takođe utvrđuje da postupci pred redovnim sudovima nisu bili nepravični ili proizvoljni (vidi, presudu ESLJP-a: Pekinel protiv Turske, od 18. marta 2008. godine, br. 9939/02, stav 55; i vidi u tom smislu, između ostalih, slučaj Suda: KI22/19, gore citiran, stav 43).

 

67. Stoga, na osnovu gore navedenog, Sud smatra da podnosilac zahteva nije potkrepio svoje navode o tome kako su odlukama redovnih sudova, a posebno osporena presuda Vrhovnog suda, povredila pravo zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a. Shodno tome, Sud zaključuje da su navodi podnosilaca zahteva u vezi sa odlučnim činjenicama i dokazima očigledno neosnovani na ustavnim osnovama kao navodi „četvrtog stepena“, kao što je propisano u pravilu 39 (2) Poslovnika.

 

• Što se tiče navoda o povredi prava optuženog, pravo koje je zagarantovano članom 33. Ustava

 

68. U smislu povrede člana 33. Ustava odnosno povrede prava optuženog, Sud ukazuje da podnosilac zahteva navodi, “ Vrhovni sud, Osnovni sud i onaj Apelacioni, u svojim obrazloženjima nisu analizirali ni uslove nužne odbrane. Osim rutinskog citiranja fraze „nije osnovan“, oni nisu uspeli da ruše argumente odbrane da je napad bio prikladan, potreban i neophodan. I nakon rušenja tih navoda po kriterijumu da nijedan sudija ne bi mogao da odluči drugačije nisu uspeli da dođu do zaključka da je podnosilac zahteva prekoračio granice nužne odbrane po standardu preko dobro razumne sumnje, a da u ovom slučaju Osnovni sud u obrazloženju presude nije uspeo da postigne taj standard a Apelacioni sud i onaj Vrhovni ostali su indiferentni”.

 

69. I ako podnosilac zahteva ovaj navod ističe kao povredu člana 33. Ustava Sud primećuje da prava na koja se podnosilac zahteva poziva u suštini su prava koja su zaštićena članom 31 Ustava.

 

70. Na osnovu napred izloženog, Sud napominje da se neće posebno baviti ovim navodom podnosioca, iz razloga što se je po pitanju dokaznog postupka, činjeničnim stanjem i pitanje određivanja kazne Sud ovim delom navoda bavio u obrazloženju navoda u vezi sa povredom prava na pravično suđenje, prava zagarantovano članom 31. Ustava i članom 6 EKLjP-a.

 

• Što se tiče navodnih povreda člana 6 [Prava na pravično suđenje] EKLJP-a u vezi sa kvalitet prevoda presude Apelacionog suda i zahteva za imenovanje veštaka za jezik

 

71. Sto se tiče ovog konkretnog navoda podnosioca zahteva, Sud podseća da je ovaj isti navod podnosilac zahteva pokrenuo i pred Vrhovnim sudom, Vrhovni sud je povodom ovog navoda podnosioca zahteva odgovorio, „[…]navodi izneti u zahtevu za jezičke i gramatičke nejasnoće ovog suda nisu osnovani. Međutim, imajući u vidu činjenicu da je originalna presuda napisana na srpskom i prevedena na albanski, možda je došlo do nekih zanemarljivih grešaka sudske prirode prilikom njenog prevoda. Međutim, prema oceni Vrhovnog suda Kosova, to ni u kom slučaju ne čini supstrat presude drugostepenog suda nejasnim i nerazumljivim, naprotiv, u obe verzije presude (verzija na srpskom jeziku i albanskom jeziku) dato je detaljno obrazloženje i nisu utvrđene razlike u gore navedenim presudama.“

 

72. Sud takođe primećuje da je podnosilac zahteva po ovom pitanju od Suda zahteva imenovanje veštaka za jezik .

 

73. Na osnovu napred izloženog Sud napominje da se neće posebno baviti ovim navodom podnosioca, iz razloga što se je po ovom pitanju Vrhovni sud dao dovoljno obrazloženja podnosiocu zahteva.

 

Zahtev za neodržavanjem javne sednice

 

74. Sud je pored ostalih navoda u zahtevu primetio da podnosilac traži i ne održavanje javne sednice, navodeći da bi objavljivanje detalja bolesti podnosioca zahteva, izazvalo nenadoknadive posledice na njegov lični i privatni život, koji je i tako značajno otežan nakon što se desio ovaj krivični postupak.

 

75. U tom smislu, Sud se poziva na član 20. Zakona:

 

 

“1. Ustavni sud donosi odluku o predmetu nakon zaključivanja usmene rasprave. Stranke mogu odustati od usmene rasprave.

 

2. Bez obzira na stav 1 ovog člana, na osnovu svoje procene, sud može doneti odluku o postupku koji je predmet ustavnog razmatranja na osnovu spisa predmeta.“

 

76. Sud će na osnovu stava 1. člana 20 Zakona i samog zahteva podnosioca po ovom predmetu odlučivati na ne javnoj sednici.

 

Zahtev za uvođenjem privremene mere

 

77. Sud podseća da podnosilac zahteva takođe traži od Suda da uvede privremenu meru, kojom bi se obustavilo izvršenje Vrhovnog suda Kosova br. 34/2022 od 21. februara 2022. godine.

 

78. Međutim, Sud je upravo zaključio da se zahtev podnosioca treba proglasiti neprihvatljivim na ustavnim osnovama.

 

79. Stoga, u skladu sa članom 27.1 Zakona, i u skladu sa pravilom 57. (1) Poslovnika o radu, zahtev podnosioca za privremenu meru treba da se odbije, jer isti ne može da bude predmet razmatranja pošto je zahtev proglašen neprihvatljivim.

 

Zaključak

 

80. Stoga, Sud zaključuje da se navodi podnosioca zahteva o povredi prava zagarantovanih članom 30. Ustava u trebaju proglasiti neprihvatljivim u celosti kao očigledno neosnovani jer se ovi navodi podnosioca zahteva kvalifikuju se kao navodi koji spadaju u kategoriju (iii) „nepotkrepljeni ili ne obrazloženi“, navodi podnosioca koji se tiču člana 31 Ustava u vezi sa psihijatrijskim veštačenjem ovi navodi podnosioca zahteva kvalifikuju se kao navodi neprihvatljiv na procesnim osnovama zbog neiscrpljivanja svih pravnih sredstava u suštinskom smislu, dok što se tiče ostalih navoda o povredi prava zagarantovanih članovima 31. i 33. Ustava, ovi navodi podnosioca zahteva  kvalifikuju se kao navodi koji spadaju u kategoriju (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi „četvrtog stepena“; Prema tome, zahtev se u celosti treba proglasiti neprihvatljiv kao očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavovima (1) (b) i (2) pravila 39 Poslovnika.

 

 

 

IZ TIH RAZLOGA

 

Ustavni sud, u skladu sa članom 113.7 Ustava, članovima 20. i 47. Zakona i pravilima 39 (1) (b) i (2), 57 (1) i 59 (2) Poslovnika, dana 8. septembra 2022. godine, jednoglasno

 

ODLUČUJE

 

1. DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

 

1. DA PRIHVATI zahtev za neodržavanjem javne rasprave;

 

• DA ODBIJE zahtev za uvođenje privremene mere;

 

1. DA DOSTAVI ovu odluku stranama;

 

20. DA OBJAVI ovu odluku u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;

 

1. Ova odluka stupa na snagu odmah.

Sudija izvestilac                                                                  Predsednica Ustavnog suda

Radomir Laban                                                                                         Gresa Caka-Nimani